Вуковар 1991 - www.zlocininadsrbima.com


Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Источна Славонија


Вуковар 1991



Злочини над Србима у Вуковару je назив за организовано етничко чишћење од стране милитантне странке Хрватске Демократске Заједнице - ХДЗ, којом су руководили локални моћници: Томислав Мерчеп и Благо Задро. У томе су им помагале страначке колеге: Јуре Марушић, Мирко Николашевић, Мартин Сабљић, Анте Врањковић и др.

Циљ деловања вуковарског одбора милитантне странке ХДЗ био је рат, јер се знало да само ратмом може да се очисти град односно општина од Срба. Ово је урађено по налогу централе ХДЗ-а из Загреба. Убијања Срба су трајала од 1. маја па све до 18. новембра 1991. године, када су завршене борбе, а Вуковар ослобођен.

Након ратних операција у Вуковару југославенска Војна полиција је ухапсила злочинце који су спроведени у Сремску Митровицу, а потом у Београд, где је Војно Тужилаштво СФРЈ од фебруара до августа 1992. године процесуирало ратне злочинце из Вуковара.

Донете су и судске пресуде које никада нису извршене, јер је Милан Панић, тадашњи премијер СР Југославије повео акцију размене која је обављена 14. августа 1992. у Неметину крај Осијека. Па су тако злочинци пуштени на слободу, а у Хрватској су дочекани као хероји. СР Југославији су испоручени српски цивили из Западне Славоније.

Породице убијених Срба у Вуковару су после 1998. године повеле самостално тужбе против Републике Хрватске, али су сви изгубили судске спорове и морали су да плате одштету више хиљада евра.

РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ 1990-их ГОДИНА

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори - Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Радосављевић - Бојан Весовић - Бјеловар - Карловац - Плитвице - Паулин Двор - Масленица

Породица Зец  - Рокнић - Олујић - Божићни Устав - Книн - МалешевићКорански мост

Караџићево - Логор Лора - Логор Рибарска колиба - Осијек  - Афера Шпегељ - Максимир

Задар - Откос - Оркан - Удбина - Слободан Зуровац - Логор Керестинец - Пакрачка пољана

Вариводе - Дан устанка - Борово Село - Књигоцид - Книн је пао у Београду - Јесење Кише

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ.

Друштвено-економско уређење је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију земље, која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

Крајем 1989. године Савезна скупштина доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном XIV конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање.


Југославенска шесторка: Булатовић, Кучан, Туђман, Глигоров, Изетбеговић и Милошевић

Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.


Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Већ у пролеће странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Србски кадови из полиције су очишћени у пролеће 1990. одмах по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између фудбалских навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.

Власт СР Хрватске у Загребу, је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд. Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве претње су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...

Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насљеима где су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).

Током пролећа 1991. дешавају се појединачни, али организовани напади на насеља у којима живе Срби или нехрвати: Пакрац, Плитвице, Задар, Борово Село. 25. јуна 1991. Сабор СР Хрватске проглашава независност, док Влада СФРЈ дан касније ту одлуку проглашава неважећом.

7. јула 1991. је склопљен договор на Брионима између представника Словеније, Хрватске и остатка Југославије, уз посредовање Европске заједница, где су Словенија и Хрватска пристале да замрзну своје одлуке о независности три месеца.


Ситуација у Вуковару

Вуковар је град који се налази на граници између западног Срема и источне Славоније, односно на ушћу реке Вуке у Дунав, где постоји лука. Надморска висина града је 108 метара.

Први трагови цивилизације у овом крају били су још у праисторијском добу (неолит). Овај крај су насељавали Илири и Келти, а касније и Римљани, који су градили камене путеве, исушивали мочваре, развијали трговину... Касније, у 6. веку у ове крајеве долазе Јужни Славени, који су касније у 10. веку били под снажним утицајем Угара, због ратова и жеље да се овлада овим простором. У 16. веку, када су Турци Османлије дошли у овај крај дошло је до знчајних промена. Турци су се у вуковарском крају задржали 15 деценија. После пораза Турака код Беча, креће њихово вишевековно повлачење. Вуковар је ослобођен од Турака 1687. а тада је град имао 3.000 становника. Знатан број Срба у овај крај долази са Великим сеобама које је предводио Арсеније III Чарнојевић 1690. године, иако је и раније био знатан број Срба православаца у овом крају. Средином 18. века знатан број Немаца и Угара досељава се у ове крајеве. Православна црква св. Николаја је изграђена 1737. године, а Вуковар је у Аустро-Угарској монархији спадао у област Војне Крајине, где је био седиште Сремске жупаније, која се протезала од Земуна до Винковаца, између Саве и Дунава. Једно време, Вуковар, као и Барања били су део Србске Војводине.

Од 1840. године Вуковар је укључен у стални паробродски промет на Дунаву. Од 1878. године прикључен је на железничку пругу. Спори развој индустрије у Вуковару утиче на мали пораст становништва града. Уочи Првог светског рата у Вуковару живи 10.400 становника. Распадом Бечке царевине 1918. године и стварањем Краљевине СХС, Вуковар је административно спадао у Савску бановину. Ту је 1920. године одржан и Други конгрес Комунистичке Партије Југославије. 1932. године у вуковарски крај долази чешки индустријалац Јан Бата, који је у Борову направио фабрику обуће и пуно уложио у развој овог краја (зграде, школе, црква, спортски терени и др.).

Нападом Немачке и Италије, са савезницима на Краљевину Југославију, априла 1941. створена је усташка Независна Држава Хрватска, где је и Вуковар спадао. На локацији Дудик, хрватске усташе су убиле скоро 500 људи, навише Срба. Још у току Другог светског рата у ове крајеве су довођене хрватске породице из Херцеговине. Сремски фронт 1945. године је пробијен управо у Вуковару, где су учествовале партизанске јединице НОВЈ, Црвена Армија, као и једна чета из Бугарске. Након Другог светског рата, Вуковар доживљава велики индустријски развој, па је тако и велики број људи из пасивних крајева Југославије долазио у Вуковар и Борово, у потрази за послом. Средином 1980-их по бруто друштвеном производу на нивоу читаве СФРЈ, Вуковар се налазио на другом месту, одмах иза Љубљане.

Крајем 1989. године у СФРЈ је промењен политички систем, од једнопартијског постао је вишепартијски, тако су одржани републички и локални избори пролеће 1990.године, где су победиле сепаратистичке снаге односно Фрањо Туђман и милитантна странка ХДЗ. Док је у Вуковару убедљиво победио Савез Комуниста са 65% гласова, а ХДЗ добио само 26%. Срби нису имали своју националну опцију на тим изборима. Према попису становништва 1991. године, Вуковар је имао 37% Хрвата, 32% Срба и 22% Југословена, од чега је највећи део био србски. То је и допринело да се локална власт у Вуковару, коју је предводио ХДЗ, распадне почетком 1991. а власт преузму сепаратистичке снаге.

У марту 1991. у селу Богдановци,  Томислав Мерчеп је постројио више од 2.000 Хрвата из вуковарске општине и подељено им је оружје. Од тада ситуација у Вуковару је била врло напета и мучна. Вуковар је постао прћија неколицине локалних криминалаца и пробисвета који су били учлањени или блиски странци ХДЗ. Окупљао их је Томислав Мерчеп "Славонски Наполеон". Особа опасних мисли и морбидних планова. Од председника странке и државе, Фрање Туђмана добија налог да изазове рат у Вуковару. Локални одбор ХДЗ-а сачинио је списак од неколико стотина Срба са вуковарског подручија, које је требало ликвидирати. Многи Срби чије се име ту нашло били су отети и(ли) убијени.



Жртве хрватског државног тероризма

 

РАТНИ ЗЛОЧИНИ

Први минирани локал у Вуковару био је кафана "Крајишник" на Сајмишту, прекопута фирме Дрвопромет, власништва Боре Латиновића.

Дана 1. маја 1991. у селу Бршадин где су Срби имали апсолутну већину један Хрват члан ХДЗ, Михајло Мијо Геленчир убија свог комшију Србина Стевана Инића (1928.) из пиштоља. У Борову Селу исти дан хрватски полицајци долазе да скину југословенску заставу са петокраком, а постављају хрватску са шаховницом. Бивају заробљени од локалних мештана.

Наредни дан око подне 2. маја 1991. долази око 100 хрватских полицајаца из Винковаца у Борово Село који су имали задатак да пуцају на све живо. Тако су погинули један добровољац из Ваљева, а још један мештанин је тешко рањен.

Одбарну Борова Села предводи угледан домаћин Вукашин Шошкоћанин. Дванаест хрватских полицајаца је погинуло, а 30-ак заробљено. У поподневним часовима долази 30 тенкова из Осијека XII оклопно-механизована бригада ЈНА, као тампон зона која је имала улогу "миротворца". Заробљени хрватски полицајци су пуштени. То је била иницијална каписла која је требала вуковарске Хрвате да окрене против Срба.

Тог дана активисти ХДЗ-а преузимају Радио Вуковар, који постаје "хрватски". Минирају се масовно српске куће и локали. У почетку је то било ноћу и то су радили  "мерчеповци", а после и сами припадници МУП-а Хрватске, што ће рећи да је било организовано од државног хрватског система.

Минирани су ресторани: "Сарајка" и "Туфо" 3. маја, "Брдо" 6. маја, "Мали рај" 28. јуна,  "Попај" 2. јула, "Точак" 21. јула, "Чокот" 24. јула, "Шид" 30. јула...

Минирани су киосци београдске "Борбе". Возачи који су довозили комбијем штампу из СР Србије на ћирилици били су претучени, а возила су им заплењена.

Почела су убиства виђенијих Срба на сваком кораку: Младен Мркић, Јован Јаковљевић, Симо Поњевић, Љубан Вучинић, Жељко Паић, Владо Скелеџија и др.

Повереник хрватске Владе за Вуковар, Марин Видић звани Били је писао писма свим републичким руководиоцима, чак и опозиционим лидерима у авнојевској Хрватској о томе шта се дешава у Вуковару, да Мерчеп и његови људи праве рат. То руководству у Загребу није забрињавало, напротив. Они су знали да све иде по плану. Мерчеп се извукао из Вуковара и отишао у Загреб 13. септембра 1991. преко "кукурузног пута" када је рат увелико трајао. Тамо је добио нове задатке и основао посебну полицијску јединицу која је носила назив "Јесење Кише".

Датум почетка рата се узима 29. август 1991. када су два припадника ЈНА који су из вуковарске касарне, где је био смештен 12. понтоњерски батаљон ЈНА са регрутима на редовном служењу војног рока, дошли у пошту у Борово Насеље, да предају писма. Ту их је напала патрола хрватске полиције. Они су успели да се одбране и некако се вратили у касарну.

Наредни дан је и касарна у Вуковару била опкољена. С обзиром да тај терор и малтретирање становника Вуквоара није могао вечно да траје, а и касарна ЈНА је била под блокадом. Генералштаб ЈНА у складу са својим уставним овлашћењима реагује тада још увек важеће државе СФРЈ. Тим пре и што је вуковарска касарна ЈНА била блокирана и није заузета током целог времена рата... као и месна заједница Петрова Гора.

У самом вуковарском обручу хрватски паравојници су имали етничко чишћење Срба где је њих на стотине убијано, било у својим кућама, било у склоништима. Често се дешавало да их лажно оптуже за "одавање положаја" или "поседовање радио станица" и сл. Тако су убијени: Даринка Дара Грујић, Ана Лукић, Драгољуб и Милица Врачарић, породица Павловић... итд.

Ова убиства су радили злочинци чија имена морају да се упамте: Зоран Шипош, Мира Дунатов, Никола Ћибарић и многи други.

 

ОСЛОБАЂАЊЕ ГРАДА

Наредних месеци из СР Србије долазе јединице ЈНА које су биле послате да одблокирају касарну, а терористе ухапсе.

У борбама за ослобођење Вуковара учествовале су и србске паравојне јединице, али њихова бројка је годинама мета шпекулација. Процена је да њих није било више од 600 до 800 бораца. Тактика ЈНА код ослобађања Вуковара је била "крени-стани" што је толико умртљавало борбени морал.

Било је и преживелих Срба у вуковарском обручу који су сведочили о томе шта се тамо дешавало, али много њих није ни сведочило из два разлога. Прво, јер поново се враћају у тај пакао, а други, јер многи се боје, да не би имали какве последице.

У вуковарској болници, коју је водила Др Весна Босанац дешавале су се стравичне ствари, чак и вађење органа Србима, који су продавани после широм Европе на црном тржишту.

Ту су постојали камиони који су превозиили српске цивиле на Дунав, затим их на обали убију и тако пошаљу за Србију. Међутим, када траје гранатирање града камиони ка Дунаву не иду, па је то спасило живот неким Србима, ако се налазе у камиону смрти.

Завршне борбе за ослобођење Вуковара су почеле почетком новембра месеца 1991. године и трајале две недеље.

Коначно ослобађање је објављено 18. новембра 1991. године увече. Односно тада је постигнут споразум о предаје хрватске паравојске.

 

ПОСЛЕДИЦЕ

Након самим ратних операција мали број хрватских паравојника је током ноћи успео да се преко кукурузних путева извуче и побегне ка Винковцима, и тако избегне хапшење. Већи део припадника ЗНГ и МУП-а Хрватске је ухапшен од Војне полиције ЈНА. Међутим, једна мања група хрватских лажних  рањеника (са свежим прострелним ранама у ногу) покушала је да се у болници извуче, али су то локални припадници србске Територијалне одбране препознали и одвели их на пољопровредни комбинат "Овчара". Нешто мање од 200 их је ликвидирано 20. новембра 1991. године.

Међу ликвидиранима био је и новинар Синиша Главашевић, новинар који је преко Радио Вуковара оптуживао Туђмана и званични Загреб за издају хрватских снага у Вуковару.

Хрватски цивили су аутобусима одведени у Винковце јер они нису хтели, а неки нису смели да остану да живе са Србима у Вуковару.

Срби који су избегли почели су се враћати полако у град и обнављати га.

Опште је позната чињеница да се рат могао избећи, само што самостална Хрватска, са оним бројем Срба, према попису из 1991. није одговарала, напротив.

Рат је био средство да се Срби отерају из Хрватске, а сва средства су била дозвољена и Хрвати су били спреми да ураде све за тај циљ. Председник Хрватске, Фрањо Туђман о томе говори у мају 1992. на Тргу Бана Јелачића у Загребу.

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Вуковар као главни град области Источна Славонија, Барања и Западни Срем постао је део РС Крајне, најзападније србске државе која је опстала до 1995. када је у злочиначким акцијама "Бљесак и "Олуја" нестала. Остао је само њен источни део око Вуковара и Белог Манастира назван Сремско-Барањска област.

У Ердуту је потписан некакав споразум 12. новембра 1995. године, по коме је остатак РСК враћен у уставно-правни поредак Републике Хрватске 1. јануара 1998. године.

Током зиме 1996-1997 у Вуковару су трајале демонстрације против доласка хрватских власти али безуспешно. Много Срба се крајем 1997. године иселило, неки у Србију, а добар део у иностранство: Норвешка, Енглеска, Ирска... касније и Немачка.

 

ОПТУЖНИЦЕ

Србске породице чији су најмилији убијени у вуковарском обручу су поднеле кривичне пријаве против осумњичених да су учествовали у ликвидацијама пред хрватским тужилаштвом.

Ниједна пресуда није донета у корист жртава. Углавном добијају одбијенице и морају да плате судске трошкове.

Томиславу Мерчепу траје од 2010. године суђење пред хрватским судовима, али "случај Вуковар" није ушао у оптужницу, већ само Пакрачка пољана и Загребачки велесајам.

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О злочинима над Србима у Вуковару до сада је снимљен само један играни филм "Вуковар једна прича" 1994. године, у режији Боре и Маје Драшковић, а главе улоге играју: Миријана Јоковић, Борис Исаковић, Светлана Бојковић, Предраг Ејдус и Михаило Миша Јанкетић, Мира Бањац, Душица Жегарац, Оливера Марковић, Небојша Глоговац...

Документарни филм није снимљен ниједан.

Занимљиво да није ниједна књига до сада написана на тему убијања вуковарских Срба. Само неколико колумна и личних ставова разних публициста.



Оцените нам овај чланак:

Да се не заборави и не понови!




Ако преносите текстове са нашег портала, будите љубазни и ставите да је наш сајт извор података.
Ово није законом уређено, али је морално и спада у медијску коректност. Хвала унапред!







































Skip Navigation Links