Злочин у Бјеловару je злочин који су починили припадници хрватских паравојних јединица и хрватске полиције 29. септембра 1991. у бјеловарској касарни ЈНА ''Божидар Аџија''.
Тада је прво заробљено, а потом и убијено неколико официра ЈНА. Војник ЈНА Стојадин Мирковић је погинуо у транспортеру док је бранио касарну.
Мајор ЈНА Милан Тепић активирао експлозив који је дигао у ваздух и њега и складиште муниције. Многи су тај чин успоредили са херојством војводом Стеваном Синђелићем, јунаком из Првог србског устанка.
Хрватско тужилаштво је непрофесионално одрадило истраге против осумњичених, па тако ниједна правоснажна пресуда у овом случају није донета.
Хашки Трибунал никада није хтео да процесуира злочинце из Бјеловара.
У Бјеловару се 29. септембар слави као Дан града, а убијене жртве никада нису добиле споменик у Бјеловару.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у СР Хрватској
Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.
У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.
Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар
Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.
Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.
Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.
Еуфорија каква се не памти: Остватење сна
Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...
Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).
Током пролећа 1991. дешавају се појединачни напади на насеља у којима живе Срби или нехрвати: Пакрац, Плитвице, Задар, Борово Село. 25. јуна 1991. Сабор Хрватске проглашава независност, док Влада СФРЈ дан касније ту одлуку проглашава неважећом. 7. јула 1991. је склопљен договор на Брионима између представника Словеније, Хрватске и остатка Југославије, уз посредовање Европске заједнице, када су Словенија и Хрватска пристале да замрзну своје одлуке о независности три месеца.
ПРИПРЕМА НАПАДА
У свим градовима СР Хрватске 1991. где су биле и касарне ЈНА, долазило је до провокација и малтретирање војника и официра ЈНА, од стране хрватског становништва. Дешавало се да им градске власти искључују воду, струју, недозвољавају доставу хране у касарну и др. У тим касарнама су се већином налазили војници на редовном одслужењу војног рока. Војници и официри ЈНА хрватске и словеначке националности, су од маја 1991. масовно дезертитали из ЈНА, одлазећи кућама, а многи су приступали ЗНГ или у специјалне јединице полиције.
"Печурка" изнад Бјеловарске касарне
У Бјеловару је постојала касарна ЈНА "Божидар Аџија" у којој је била смештена 265. моторизована бригада ЈНА. Та касарна је била под управом Пете војне области ЈНА са комадом у Загребу. Хрватске паравојне снаге су 28. септембра 1991. окупирале касарну ЈНА „Божидар Аџија“. Желели су да запоседну касарну и да преузму контролу над великим складиштем муниције које се налазило недалеко касарне у шуми „Бедник“. Ту акцију је водио Јуре Шимић, бивши официр ЈНА, који је пребегао у ЗНГ. Он је тада обављао и функцију председника тзв. Кризног штаба у Бјеловару.
Команда касарне ЈНА ''Божидар Аџија'' је послала хитан допис у Загреб својим претпостављенима у команду 5. војне области, траживши помоћ, јер су видели да их опкољавају припадници ЗНГ. У том моменту се у касарни ЈНА налазило око 150 војника и 7 официра ЈНА. Бројност припадника ЗНГ је била далеко већа, око 1.000 лица под оружјем. Команда ЈНА из Загреба је уместо помоћи послала посматрачку мисију Европске заједнице, која је требала да има улогу мировне мисије како не би дошло до сукоба. Представницима Посматрачке мисије Европске Заједница није дозвољен прилаз касарни ЈНА.
ЗЛОЧИН
Ујутро 29. септембра 1991. већ од 7 сати припадници ЗНГ су отпочели жесток напад на касарну ЈНА „Божидар Аџија“, а одбрану касарне је предводио пуковник ЈНА Рајко Ковачевић. Користили су и тешко наоружање, тенкове. Војници ЈНА су били распоређени на тачно одређеним местима за одрбрану касарне ЈНА, према раније утврђеном плану који је осмислио мајор ЈНА Милан Тепић.
Када су хрватски нападачи отпочели напад, силовито је кренула одбрана касарне и сладишта коју је предводио војник ЈНА Стојадин Мирковић на свом транспортеру. Борбе за касарну ЈНА „Божидар Аџија“ су утихнуле поподне 29. септембра 1991. Пуковник ЈНА Рајко Ковачевић је наредио обуставу одбране и полагање оружја.
Тако су хрватски паравојници ушли у касарну ЈНА и запосели је. Јуре Шимић, постројава војнике и официре ЈНА, наредивши да сви се скину до појаса. Из строја изводи официре ЈНА: пуковника ЈНА Рајка Ковачевића, потпуковника ЈНА Драгишу Јовановића и капетана 1. класе Миљка Васића, одводи их 50м даље где их лично убија испаливши по два хица у сваког официра.
Шесторица припадника ЈНА: Радован Барберић, Здравко Докман, Радован Гредељевић, Иван Хосјак, Бошко Радоњић и једно непознато лице су заробљени и одведени у полицијску станицу у Бјеловар.
После завршетка борби за касарну, припадници ЗНГ су отишли до складишта у шуми „Бедник“, које је било минирано. Мајор Милан Тепић их видео како улазе и активирао прекидач, којим је експлодирало 170 тона експлозива. Тако су усмрћени и он, седам војника ЈНА и још око 200 припадника ЗНГ
Дан касније су у заузету касарну дошли хрватски цивили из Бјеловара, који су мокрили и пљували по погинулим припадницима ЈНА.
Шесторица припадника ЈНА који су били одведени у полицијску станицу у Бјеловару, су заједно са једним србским цивилом по имену Саво Ковач из Бјеловара, који је лажно оптужен да је снајпериста и дан раније ухапшен.
Они су одведени 3. октобра 1991. ноћу у шуму „Чесма“, код места Мало Кореново и ту су стрељани. Сасвим случајно само је Саво Ковач преживео и сведочио после о том злочину.
ИМЕНА ЖРТАВА
-
Милан Тепић, 1957.
-
Стојадин Мирковић, 1972.
-
Рајко Ковачевић
-
Драгиша Јовановић
-
Миљко Васић
|
-
Здравко Докман,
-
Радован Гредељевић,
-
Иван Хосјак,
-
Бошко Радоњић,
-
Ранко Стефановић
-
Радован Барберић,
|
ПОСЛЕДИЦЕ
Милан Тепић је крајем 1991. године проглашен за народног хероја од стране крњег Председништва СФРЈ. Неколико градова у Србији и Републици Србској има улицу Милана Тепића. У србском народу су испеване и бројне епске песме за Милана Тепића кога успоређују са Стеваном Синђелићем, србским јунаком из Првог србског устанка.
Војник Стојадин Мирковић је 31. децембра 1999. посмтрно одликован “Орденом за заслуге у области одбране и безбедности првог степена”. Једна улица у Ваљеву носи име Стојадина Мирковића. У његовој основној школи, подигнут му је споменик 28. септембра 2013.
У Бјеловару се 29. септембар слави као Дан града.
Хрватска је након овог сукоба у Бјеловару незадрживо срљала у рат, што јесте и био циљ власти у Загребу, јер како је и сам Фрањо Туђман рекао 30.5.1992. на Јелачићевом тргу, да је Хрватска је могла добити независност и без рата, али не би била етнички чиста.
СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ
Хрватски сабор 1992. године је усвојио Закон о опросту, којим је помиловао све припаднике ХОС, ХДЗ, МУП РХ, као и ЗНГ који су починили кривична дела ратни злочин.
Злочинац са именом: Јуре Шимић
Војно тужилаштво ЈНА у Београду је почетком 1992. године подигло оптужницу против Јуре Шимића и сарадника, који је био оптужен за убиства војника и официра ЈНА у Бјеловару 29. септембра 1991. године.
Породица официра ЈНА Драгише Јовановића 1998. године упућује службени захтев Хашком трибуналу да отвори истрагу против Јуре Шимића, али Тужилаштво Хашког трибунала никада није покретао истрагу против Јуре Шимића.
Жупанијско државно тужилаштво 21. септембра 2001. године подиже оптужницу против четири припадника хрватске полиције из Бјеловара: Лука Маркешић, Зденко Радић, Зоран Марас и Иван Орловић, да су починили кривично дело убијање 6 ратних заробљеника и покушаја убиства једног цивила, 3. октобра 1991. у шуми „Чесма“. Оптужени су 2 пута неправоснажно ослобађани. Први пут 2001. године, а другу пут 2005. „услед недостатака доказа“. Врховни суд Хрватске је обе ослобађајуће пресуде укидао.
Хашко тужилаштво 2006. године у мају месецу доставља Жупанијском тужилаштву у Бјеловару оптужнице против лица која су осумњичена за убиство припадника ЈНА у касарни у Бјеловару 1991. Покреће се истрага о ратним злочинима против НН лица. РТС је јавно емитовао видео снимке где се јасно виде почињени злочини над припадницима ЈНА у бјеловарској касарни.
Септембра 2007. године Жупаниски суд у Вараждину је отпочео треће суђење четворици припадника МУП-а Хрватске, а Тужилаштво је овај пут променило оптужницу, па су оптужени за помагање и саучесништво у ратном злочину против заробљеника и цивила. Неправоснажна пресуда је донесена 21. децембра 2007. где су осумњичени осуђени, један на 4 године, а тројица по 3 године затвора, што је испод законског минимума. Врховни суд Хрватске је и ову пресуду укинуо 2010. године.
Тек 2010. године у новембру месецу Жупанијско тужилаштво и суд покрећу истрагу против Јуре Шимића “због основане сумње на почињење кривичног дела ратног злочина против ратних заробљеника”. Истрага о том злочину још није завршена. Јуре Шимић је провео у притвору 11 дана, а потом пуштен да се брани са слободе. Цео случај је пребачен у Жупанијски суд у Ријеци.
24. октобра 2011. године Веће за ратне злочине у Београду доставља хрватском државном тужилаштву оптужнице против особа које су осумњичене за ратне злочине над Србима у Хрватској током 1991-1995. Хрватски сабор те одлуке, односно оптужнице и пресуде правосудних органа СФРЈ, ЈНА и Србије проглашава неважећим.
Жупанијски суд у Загребу 2011. године врши суђење четворици припадника МУП-а Хрватске из Бјеловара. Да би 17.11.2011. донесена је пресуда која ослобађа све сву четворицу оптуженика уз образложење да „дела за која се терете нису кривична дела“.
Пошто се на последњу пресуду није нико жалио, пресуда је постала правоснажна.