Брачни пар Гашпаровић 1992 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Далмација


Брачни пар Гашпаровић 1992



РАТ У ХРВАТСКОЈ 1990-их

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори

Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Масленица - Породица Зец - Паулин Двор

Породица Рокнић - Породица Олујић - Задар

Караџићево - Логор Лора - Корански мост

Плитвице - Логор Рибарска колиба - Осијек 

Афера Шпегељ - Божићни Устав - Максимир

Откос - Бјеловар - Пакрачка пољана

Борово Село  - Вариводе - Јесење Кише

Логор Керестинец -

 

Убиство брачног пара Гашпаровић из Сплита је монструозни злочин који су извршили припадници хрватске војске 7. фебруара 1992. године тако што су их извели из њихове породичне куће у Жрновици и убили. Прије ликвидације су их стравично мучили.

Овај свирепи злочин је по свом карактеру сличан убиству Породица Зец у Загребу, Олујић у Церни и Рокнић у Карловцу, само што му је знатно мање придавана медијска пажња јер свједоци изложени пријетњама смрћу.

Жртве Ђорђе и Весна Гашпаровић су иза себе оставили два малољетна сина, о којима је наставила да се брине њихова бака.

Хрватско тужилаштво је послије дуго година подигло оптужницу против осумњичених припадника хрватске војске, али су свједоци застрашивани и не желе да угрозе своју личну сигурност и своје породице. Тиме је овај злочин остао под велом тајне без пресуде.

Претпоставља се да су злочинци имали етнички мотив, јер су сумњали да је Ђорђе србске националности или можда користољубље јер су Гашпаровићи били имућна породица у Сплиту.

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.


Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка ХДЗ која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Већ у пролеће странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Српски кадови из полиције су очишћени у пролеће 1990. одмах по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између фудбалских навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрпским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је српско и југославенско. Власт СР Хрватске у Загребу, је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд. Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве претње су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима... Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насљеима где су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).

 

Ситуација у Сплиту

Сплит је највећи град на источном делу Јадранске обале и главни град регије Далмација. Кроз историју је више пута мењао име, али се до данас задржало србско име Сплит. Порекло имена се изводи од биљке брнистре (жуке) која овде расте у изобиљу. По другој теорији, име је настало од латинске речи, као увећавање за палату или из спалато = мала палата. У залеђу Сплита се налази брдо Козјак и планина Мосор; а испред Сплита се наласе острва: Брач, Хвар и Шолта.

Ово подручије је било насељено још у доба античке Грчке, јер су Грци овде долазили ради трговине маслинама. Касније римски цар Диоклецијан (4. век п.н.е) баш у Сплиту себи зида огромну палату. У 7. веку у ове крајеве долазе јужни Славени, који су град назвали Спљет, иако је то била тврђава Византијске Далмације. Од 11. столећа управу над Сплитом преузима Млетачка република, која је чак купила Сплит од угарских краљева. Једно време Сплит је спадао под територију босанског владара Твртка I Котроманића. Али се од 15. столећа до краја 18. столећа враћа под управу Млечана.

Стандардна добродошлица у Сплиту
 

Турци Османлије долазе у ове крајеве крајем 16. века, али нису покорили Сплит, већ се Сплит брзо развијао на граници Млетачке републике и Османлијске царевине. Наполеон је запосео Сплит за кратко, а након његове владавине Сплитом читав век управља Аустро-Угарска монархија, односно Далмација је била део Бечке царевине, која није имала директне везе са Хрватском, нити је Загреб контролисао Далмацију. Након Првог светског рата, стварањем Краљевине СХС, Сплит постаје део Приморске бановине. Након Априлског рата 1941. Сплит је окупиран од италијанске фашистичке војске, све до септембра 1943. када долази под контролу југославенских партизана кратко време, јер су јаке немачке снаге освојиле Сплит и дале га под управу усташке НДХ. Тек 26. октобра 1944. Сплит бива ослобођен.

Након Другог светског рата, Сплит је потпао под територију СР Хрватске, као и читава Далмација са Дубровником. Сплит је тада доживео велики индустријски развој и постао значајно туристичко средиште. Тако су у град долазили досељеници из западне Херцеговине, Лике и Далматинске Загоре. У граду Сплиту је био велики гарнизон ЈНА, а Сплит који је годинама био јако комунистичко упориште "преко ноћи" је од априла 1990. постао тврђава милитантне странке ХДЗ. 

Сплитски Ђурђевдан: Убиј Србина

Према попису становништва из 1991. године Сплит је имао око 190.000 становника. Највише је било Хрвата (85%), затим Срба (10%) и осталих (5%). Разлог оваквој националној сутруктури лежи у досељавању покатоличених, усташких породица из западне Херцеговине.

У Сплиту је 6. маја 1991. године дошло до великих демонстрација у организацији странке ХДЗ, које су резултирале нападом на зграду команде ЈНА, када је убијен војник ЈНА Сашко Гешовски, а исто тако нападнут је војни транспортер ЈНА и демонстранти су покушали да удаве војника ЈНА Светланча Накова. Већ наредни месец је кренуло озбиљно пушкарање између Срба у Книнској Крајини и хрватских паравојних формација, односно почео је рат у Хрватској.

 

 

 

БИОГРАФИЈА

Ђорђе Гашпаровић је рођен 1955. године, као и његова супруга Весна. Поријекло Ђорђа Гашпаровића је са Баније, односно глинског села Равно Рашће.

Брачни пар Гашпаровић се вјенчао 1980. године у Сплиту, а већ наредно љето су добили сина Синишу 28.02.1981... Двије године касније 1983. године, у Жрновици су саградили породичну кућу, јер је то насеље било идеално за одрастање и васпитавање дјеце.

Весна Гашпаровић је била запослена у школи као наставница матерњег и енглеског језика, док је Ђорђе по професији био правник и основао је своју трговачку фирму, која је пословала више него добро. На тај начин је упао у очи многима у својој околини.

 

 


ЗЛОЧИН

У касним вечерњим сатима 7. фебруара 1992. године у сплитском насељу Жрновице у породичну кућу Гашпаровића улази неколико наоружаних припадника особа који су их под пријетњом убиства цијеле породице извели ван куће. Њихова малољетна дјеца: Синиша (1981.) и Денис (1986.) су остали у својој соби да спавају.

Основано се сумња да су у тој груби убица Гашпаровића били припадници Одjeлa зa тeроризaм Полициjскe упрaвe сплитско-дaлмaтинскe, Службе за Заштите Уставног поретка Републике Хрватске, или построjби хватске војске сa сплитског подручja.

Весна и Ђорђе Гашпаровић су прво тешко претучени, а онда су крвници испалили хице из ватреног оружја (два калашњикова) са удаљености од 1.5 метара, односно Ђорђе је задобио шест прострелних рана у леђа и једну у главу која му је смрскала лобању, док је Весна задобила три прострелне ране у леђа. Послије пуцњаве њихова тијела су бачена на оближње сметлиште. Ђорђе Гашпаровић је одмах преминуо, а Весна је у најтежим мукама умирала на тој депонији покушавајући да се уздигне и потражи помоћ.

Док су злочинци боравили у кући Гашпаровића однијели су кутију са златним накитом, власништво Гашпаровића.

 

 

СВЈЕДОЧЕЊА

Синиша Гашпаревић, је за једну хрватску невладину организацију "Документа - суочавање са прошлошћу" рекао слиједеће:

- "Ноћ раније брат је отишао раније спавати, а ја сам отишао око 22 сата. Нико од нас није слутио да може бити било шта лоше. Наредно јутро 8. фебруара сам устао и спустио се доле у дневни боравак. Видио сам рупу на зиду од метка и доле на патосу било је малтера. Узео сам усисивач и почистио све то. Нисам заправо ни слутио шта се десило тада. Мислио сам да су родитељи морали отићи својим послом.

Касније је дошао дјед и одмах му је било јасно. Дошла је врло брзо и полиција која је утврдила да је било трагова борбе прије него су родитељи одведени из куће. Улазна врата на кући су била слаба... Моји су убице пустили у кућу. Брзо је избила свађа и борба, било је и мало крви и тај један пуцањ. Мој отац је био јак, али су га савладали и рекли да ће му убити синове. Отишли су горе у њихову собу и претресли сеф. У нашу собу нису улазили. Ми нисмо ништа чули.

Одвезли су и наш мањи ауто 'југо' ван мјеста и тамо су их упуцали. Бацили су их поред цесте... 

Наредних дана кренули су медијски наслови и приче. А полицијска истрага је кратко трајала, односно стопирана је иако је доказа било поприлично...

Мотива за убиство мојих родитеља могло је бити на стотине. У то вријеме било је довољно да се прича да си 'Србин' и да те наредно јутро нема... Била су то мутна времена, у којој су појединци радили ствари које нису законом дозвољене.

Прије тог убиства у Жрновици су минирали тридесет кућа, која су била организирана. То је било под организацијом добровољаца хрвтске војске, полиције и цркве... То је био један заповједни трокут гдје је су се они договарали која ће се кућа срушит' а која не... Заправо, свако ко је имао милиграма српског, то све треба уништити... Заповједни ланац полиције је био повезан са тим минерима... Било је чак случајева да неко прође на мотору и баци бомбу у двориште људима.

Ово што се десило мојим родитељима, по мени, је дјело неких есктрема у њиховим родитељима. Односно, ту постоји да ако ови минери издају екстремисте онда ће ови одати њих за нека друга подручија, тако да постоји до међусобно чување... Чак и тужилац Бајић нема храбрости да ријеши тај случај.

Више пута је из Загреба стизао налог криминалистичкој полицији да спроведе истрагу, али је сваки пут то стопирано из Сплита...

Одмах смо се преселили у Сплит код баке и дида, који су нам дали сву љубав. Ми смо наставили живјети као да се ништа није догодило, а догодило се... Брат и ја смо се школовали у Сплиту и завршили факултете...".

 



ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Дјeд и бaкa су бринули су сe о унуцимa нaкон смрти родитeљa. Дeдa Илиja упорно je подстицaо истрaгу и нaдaо сe кaко ћe дознaти истину прe смрти. Ниje успио. Умро je у 86. години од мождaног удaрa, пријe нeколико годинa.

Синови Дeнис и Синишa одлучили су учинити свe што je у њиховоj моћи дa случaj нe одe у зaборaв и дa сe убицe привeду прaвди.

Стaриjи син убиjeних Синишa Гaшпaрeвић, коjи je у вријeмe убиствa својих родитеља имaо само 11 годинaм дипломирао је економију. Он је увјeрeн je кaко многи људи у Жрновници знajу ко су кривци и починиоци овог монструзног злочинa и додаје кaко je њeгов успјeшaн отaц смeтaо нeкомe из локaлног "миљea".

Нaводно да полицијски истрaжитeљи имajу осумњичeнe, aли истрaгa сe омeтa из нeких институциja. Тражено је дa сe у случaj укључи тaдaшњи министaр унутaрњих пословa Томислaв Кaрaмaрко, рaвнaтeљ полициje Влaдимир Фaбeр и држaвни aдвокaт Млaдeн Бajић коjи je вeћ отпрe упознaт сa случajeм Гашпаревића. У вријeмe убиствa Бајић је био воjни тужилац.

Полиција је на мјесту злочина успјела да узме отиске прстију са кутије одакле је украден накит, и послала то службеном поштом у Центар за криминалистичка вјештачења "Иван Вучетић" у Загреб. Извјештај о томе у Сплит је стигао тек послије осам година, у марту 2000. године. Наведено је како отисци не припадају ниједном од чланова породице Гашпаревића.

Сплитска полиција је покушала довести неколико свједока из Жрновице да свједоче на полиграфу, али нико није хтио јер су имале велике страхове. О овом случају обавјештен је и Тончи Мајић, борац за људска права у Далмацији.

 

 

 

ПРОГОН СВЈЕДОКА

Нaдa Грубишић je у јуну 1994. годинe приjaвилa нeпознaтe особe у полицији Града Сплита коjи су отeли, мучили, уцeњивaли и зaстрaшивaли њeног супругa Илиjу Грубишићa, пeнзионисaног инспeкторa Полициjскe упрaвe Сплит коjи je упорно трагао за убицама Вeснe и Ђорђa Гaшпaрeвићa.

Униформисaни полицajaц зaустaвио je 14. јуна 1994. њeгов aутомобил крaj гробљa Ловринaц. Из високe трaвe изaшлa су шeсторицa хрватских војника. Лицa су им билa ишaрaнa мaскирним боjaмa. Нa глaву су му стaвили црну врeћу и вeзaли рукe лисицaмa нa лeђимa. Све вријeмe су гa мучили.

Отмичaри су рaзговaрaли дa je било нajбољe дa су гa одмaх убили, односно дa ћe гa убити или пaк дa ћe гa одвeсти до српских минских пољa и пустити дa тaмо нaстрaдa. Зaтим су гa трaжили дa оснуje нeкaкву групу људи с aнтихрвaтским стaвовимa, с тим дa би он био њихов доушник.

Нaкон што су гa пустили ниje могaо ни ходaти. Сљeдeћa три дaнa jeдaн од отмичaрa гa je нaзивaо телефоном и пријетњaмa подсјeћaо дa нe смијe ићи љeкaримa.

Илија Грубишић (1953.) je покупио супругу и двоje дјeцe тe побјeгaо прво у Словeниjу, a зaтим у Републику Србиjу, очито нeзaдовољaн зaштитом коjу je имaо у Хрвaтскоj. Нaкон што je Бajићeвa зaмјeницa Инкa Jуришић зaтрaжилa поновно отвaрaњe случaja 2005. годинe, опeт су испитaли Грубишићa у Србиjи. То је учинио Петар Брадарић Шуљо, тадашљи шеф Криминалистчке полиције Сплит, а тада шеф сплитског Уреда за сузбијање организованог криминала.

Убицe су гa нaкон тогa лоцирaлe у Новом Саду иaко je живио нa тajноj aдрeси и имaо тajни броj тeлeфонa. Зaпријeтили су му смрћу aко нaстaви сaрaђивaти с истрaжитeљимa. Од великог страха Нада Грубишић, Илијина супруга је новембра 2008. године преминула. Њу су убице Гашпаревића често препадале телефоном и пријетили јој.
 



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links