Убиство брачног пара Гашпаровић из Сплита је монструозни злочин који су извршили припадници хрватске војске 7. фебруара 1992. године, тако што су их извели из њихове породичне куће у Жрновици и убили. Прије ликвидације су их стравично мучили.
Овај свирепи злочин је по свом карактеру сличан убиству породица Зец у Загребу, Олујић у Церни и Рокнић у Карловцу, само што му је знатно мање придавана медијска пажња, јер су свједоци били изложени пријетњама смрћу.
Жртве Ђорђе и Весна Гашпаровић су иза себе оставили два малољетна сина, о којима је наставила да се брине њихова бака.
Хрватско тужилаштво је послије дуго година подигло оптужницу против осумњичених припадника хрватске војске, али су свједоци застрашивани и нису жељели да угрозе своју личну сигурност и сигурност своје породице. Тиме је овај злочин остао под велом тајне, без пресуде.
Претпоставља се да су злочинци имали етнички мотив, јер су сумњали да је Ђорђе србске националности или можда користољубље, јер су Гашпаровићи били имућна породица у Сплиту.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у СР Хрватској
Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.
У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.
Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар
Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.
Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.
Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.
Еуфорија каква се не памти: Остватење сна
Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...
Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).
Ситуација у Сплиту
Сплит је највећи град на источном делу Јадранске обале и главни град регије Далмација. Кроз историју је више пута мјењао име, али се до данас задржало србско име Сплит. Порекло имена се изводи од биљке брнистре (жуке) која овде расте у изобиљу. По другој теорији, име је настало од латинске речи, као увећавање за палату или из спалато = мала палата. У залеђу Сплита се налази брдо Козјак и планина Мосор; а испред Сплита се наласе острва: Брач, Хвар и Шолта.
Стандардна добродошлица у Сплиту
Ово подручије је било насељено још у доба античке Грчке, јер су Грци овде долазили ради трговине маслинама. Касније римски цар Диоклецијан (4. век п.н.е) баш у Сплиту себи зида огромну палату. У 7. вијеку у ове крајеве долазе јужни Славени, који су град назвали Спљет, иако је то била тврђава Византијске Далмације. Од 11. стољећа управу над Сплитом преузима Млетачка република, која је чак купила Сплит од угарских краљева. Једно вријеме Сплит је спадао под територију босанског владара Твртка I Котроманића. Али се од 15. стољећа до краја 18. стољећа враћа под управу Млечана.
Турци Османлије долазе у ове крајеве крајем 16. вијека, али нису покорили Сплит, већ се Сплит брзо развијао на граници Млетачке републике и Османлијске царевине. Наполеон је запосјео Сплит за кратко, а након његове владавине Сплитом читав вијек управља Аустро-Угарска монархија, односно Далмација је била део Бечке царевине, која није имала директне везе са Хрватском, нити је Загреб контролисао Далмацију.
Након Првог светског рата, стварањем Краљевине СХС, Сплит постаје део Приморске бановине, а током Априлског рата 1941. Сплит је окупиран од италијанске фашистичке војске, све до септембра 1943. када долази под контролу југославенских партизана кратко време, јер су јаке њемачке снаге освојиле Сплит и дале га под управу усташке НДХ. Тек 26. октобра 1944. Сплит бива ослобођен.
Након Другог свјетског рата, Сплит је потпао под територију СР Хрватске, као и читава Далмација са Дубровником. Сплит је тада доживео велики индустријски развој и постао значајно туристичко средиште. Тако су у град долазили досељеници из западне Херцеговине, Лике и Далматинске Загоре. У граду Сплиту је био велики гарнизон ЈНА, а Сплит који је годинама био јако комунистичко упориште "преко ноћи" је од априла 1990. постао тврђава милитантне странке ХДЗ.
Према попису становништва из 1991. године Сплит је имао око 190.000 становника. Највише је било Хрвата (85%), затим Срба (10%) и осталих (5%). Разлог оваквој националној сутруктури лежи у досељавању покатоличених, усташких породица из западне Херцеговине.
Сплитски Ђурђевдан: Убиј Србина
У Сплиту је 6. маја 1991. године дошло до великих демонстрација у организацији странке ХДЗ, које су резултирале нападом на зграду команде ЈНА, када је убијен војник ЈНА Сашко Гешовски, а исто тако нападнут је војни транспортер ЈНА и демонстранти су покушали да удаве југославенског војника Светланча Накова.
Већ наредни мјесец је кренуло озбиљно пушкарање између Срба у Книнској Крајини и хрватских паравојних формација, односно почео је рат у Хрватској.
ЖИВОТОПИС
Ђорђе Гашпаровић је рођен 1955. године, као и његова супруга Весна.
Поријекло Ђорђа Гашпаровића је са Баније, односно глинског села Равно Рашће.
Брачни пар Гашпаровић се вјенчао 1980. у Сплиту, а већ наредно љето су добили сина Синишу 28.02.1981... Двије године касније 1983. године, у Жрновици су саградили породичну кућу, јер је то насеље било идеално за одрастање и васпитавање дјеце.
Весна Гашпаровић је била запослена у школи као наставница хрватско-српског и енглеског језика, док је Ђорђе по професији био правник и основао је своју трговачку фирму, која је пословала више него добро. На тај начин је упао у очи многима у својој околини.
ЗЛОЧИН
У касним вечерњим сатима 7. фебруара 1992. године у сплитском насељу Жрновице у породичну кућу Гашпаровића улази неколико наоружаних припадника особа који су их под пријетњом убиства цијеле породице извели Ђорђа и Весну ван куће.
Њихова малољетна дјеца: Синиша (1981) и Денис (1986) су остали у својој соби да спавају.
Мајка Весна са сином Синишом
Основано се сумња да су у тој групи убица Гашпаровића били припадници Одjeлa зa тeроризaм Полициjскe упрaвe сплитско-дaлмaтинскe, Службе за Заштите Уставног поретка Републике Хрватске или построjби хватске војске сa сплитског подручja.
Весна и Ђорђе Гашпаровић су прво тешко претучени, а онда су крвници испалили хице из ватреног оружја (два калашњикова АК-47) са удаљености од 1.5 метара, односно Ђорђе је задобио шест прострелних рана у леђа и једну у главу која му је смрскала лобању, док је Весна задобила три прострелне ране у леђа.
Послије пуцњаве њихова тијела су бачена на оближње сметлиште. Ђорђе Гашпаровић је одмах преминуо, а Весна је у најтежим мукама умирала на тој депонији покушавајући да се уздигне и потражи помоћ.
Док су злочинци боравили у кући Гашпаровића однијели су кутију са златним накитом, велике новчане вриједности, власништво Гашпаровића.
СВЈЕДОЧЕЊА
Синиша Гашпаревић, је за једну хрватску невладину организацију Документа - суочавање са прошлошћу рекао слиједеће:
"Ноћ раније брат је отишао раније спавати, а ја сам отишао око 22 сата. Нико од нас није слутио да може бити било шта лоше. Наредно јутро 8. фебруара сам устао и спустио се доле у дневни боравак. Видио сам рупу на зиду од метка и доле на патосу било је малтера.
Узео сам усисивач и почистио све то. Нисам заправо ни слутио шта се десило тада. Мислио сам да су родитељи морали отићи својим послом.
Синиша Гашпаровић у кући 2014.
Касније је дошао дјед и одмах му је било јасно. Дошла је врло брзо и полиција која је утврдила да је било трагова борбе прије него су родитељи одведени из куће. Улазна врата на кући су била слаба...
Моји родитељи су убице пустили у кућу. Брзо је избила свађа и борба, било је и мало крви и тај један пуцањ. Мој отац је био јак, али су га савладали и рекли да ће му убити синове. Отишли су горе у њихову собу и претресли сеф. У нашу собу нису улазили. Ми нисмо ништа чули.
Одвезли су и наш мањи ауто 'југо' ван мјеста и тамо су их упуцали. Бацили су их поред цесте...
Наредних дана кренули су медијски наслови и приче. Полицијска истрага је кратко трајала, односно стопирана је, иако је доказа било поприлично...
Мотива за убиство мојих родитеља могло је бити на стотине. У то вријеме деведесетих година, било је довољно да се прича да си 'Србин' и да те наредно јутро нема... Била су то мутна времена, у којој су појединци радили ствари које нису законом дозвољене.
Прије тог убиства у Жрновици су минирали тридесет кућа, која су била организирана. То је било под организацијом добровољаца хрватске војске, полиције и католичке цркве... То је био један заповједни трокут гдје је су се они договарали која ће се кућа срушит, а која не... Заправо, свако ко је имао милиграма србског, то све треба уништити... Заповједни ланац полиције је био повезан са тим минерима... Било је чак случајева да неко прође на мотору и баци бомбу у двориште људима.
Ово што се десило мојим родитељима, по мени, је дјело неких есктрема у њиховим родитељима. Односно, ту постоји да ако ови минери издају екстремисте онда ће ови одати њих за нека друга подручја, тако да постоји то међусобно чување... Чак и хрватски тужилац Младен Бајић нема храбрости да ријеши тај случај.
Више пута је из Загреба стизао налог криминалистичкој полицији да спроведе истрагу, али је сваки пут то стопирано из Сплита...
Одмах смо се преселили у Сплит код баке и дида, који су нам дали сву љубав. Ми смо наставили живјети као да се ништа није догодило, а догодило се... Брат и ја смо се школовали у Сплиту и завршили факултете...".
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Дјeд и бaкa бринули су сe о унуцимa нaкон смрти родитeљa. Дјeд Илиja упорно je подстицaо истрaгу и нaдaо сe кaко ћe дознaти истину прe смрти. Ниje успио. Умро je у 86. години од мождaног удaрa.
Синови Весне и Ђорђа: Дeнис и Синишa одлучили су учинити свe што je у њиховоj моћи дa случaj нe одe у зaборaв и дa сe убицe привeду прaвди.
Стaриjи син убиjeних Синишa Гaшпaрeвић, коjи je у вријeмe убиствa својих родитеља имaо само 11 годинa дипломирао је економију. Он је увјeрeн je кaко многи људи у Жрновници знajу ко су кривци и починиоци овог монструзног злочинa и додаје кaко je њeгов успјeшaн отaц смeтaо нeкомe из локaлног "миљea".
Нaводно да полицијски истрaжитeљи имajу осумњичeнe, aли истрaгa сe намјерно омeтa из нeких институциja. Тражено је дa сe у случaj укључи тaдaшњи министaр унутaрњих пословa Томислaв Кaрaмaрко, директор Полициje Влaдимир Фaбeр и држaвни aдвокaт Млaдeн Бajић коjи je вeћ отпријe упознaт сa случajeм Гашпаревића. У вријeмe убиствa Бајић је био воjни тужилац.
Полиција је на мјесту злочина успјела да узме отиске прстију са кутије одакле је украден накит и послала то службеном поштом у Центар за криминалистичка вјештачења "Иван Вучетић" у Загреб. Извјештај о томе у Сплит је стигао тек послије осам година, у марту 2000. године. Наведено је како отисци не припадају ниједном од чланова породице Гашпаревића.
Сплитска криминалистичка полиција је покушала довести неколико свједока из Жрновице да свједоче на полиграфу, али нико није хтио, јер су имале велике страхове за своју личну сигурност.
О овом случају обавјештен је и Тончи Мајић, борац за људска права у Далмацији.
ПРОГОН СВЈЕДОКА
Нaдa Грубишић je у јуну 1994. годинe приjaвилa нeпознaтe особe у полицији Града Сплита коjи су отeли, мучили, уцeњивaли и зaстрaшивaли њeног супругa Илиjу Грубишићa, пeнзионисaног инспeкторa Полициjскe упрaвe Сплит коjи je упорно трагао за убицама Вeснe и Ђорђa Гaшпaрeвићa.
Надгробни споменик Гашпаровића у Слиту
Униформисaни полицajaц зaустaвио je 14. јуна 1994. године Губишића aутомобил крaj гробљa Ловринaц. Из високe трaвe изaшлa су шeсторицa хрватских војника. Лицa су им билa ишaрaнa мaскирним боjaмa. Нa глaву су му стaвили црну врeћу и вeзaли рукe лисицaмa нa лeђимa. Све вријeмe су гa мучили.
Отмичaри су рaзговaрaли дa je било нajбољe дa су гa одмaх убили, односно дa ћe гa убити или пaк дa ћe гa одвeсти до србских минских пољa и пустити дa тaмо нaстрaдa. Зaтим су гa трaжили дa оснуje нeкaкву групу људи с aнтихрвaтским стaвовимa, с тим дa би он био њихов доушник.
Нaкон што су гa пустили ниje могaо ни ходaти. Сљeдeћa три дaнa jeдaн од отмичaрa гa je нaзивaо телефоном и пријетњaмa подсјeћaо дa нe смијe ићи љeкaримa.
Илија Грубишић (1953.) je покупио супругу и двоje дјeцe тe побјeгaо прво у Словeниjу, a зaтим у Републику Србиjу, очито нeзaдовољaн зaштитом коjу je имaо у Републици Хрвaтскоj. Нaкон што je Бajићeвa зaмјeницa Инкa Jуришић зaтрaжилa поновно отвaрaњe случaja 2005. годинe, опeт су испитaли Грубишићa у Републици Србиjи. То је учинио Петар Брадарић Шуљо, тадашњи шеф Криминалистичке полиције у Сплиту, а касније је постао шеф сплитског Уреда за сузбијање организованог криминала.
Убицe су гa нaкон тогa лоцирaлe у Новом Саду иaко je живио нa тajноj aдрeси и имaо тajни броj тeлeфонa. Зaпријeтили су му смрћу aко нaстaви сaрaђивaти с истрaжитeљимa.
Од великог страха Нада Грубишић, Илијина супруга је новембра 2008. године преминула. Њу су убице Гашпаревића често препадале телефоном и пријетили јој смрћу.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О монструозном убиству породице Гашпаровић: Весне и Ђорђа до данас није написана ниједна књига, нити је снимљен било какав документарни филм.
Сем што је направљена једна видео изјава њиховог старијег сина Синише, од једне невладине организације.
ЗАКЉУЧАК
Ово злодјело уствари говори о томе да је почетком деведесетих година 20. вијека у Републици Хрварској владала ужасна атмосфера страха и прогона поготово Срба од државних институција односно да су у органе власти примани ликови са криминалном прошлости, спремни да убијају невине људе без икаквих доказа да су починили неко кривично дјело.
Такође, јасно је видљиво и то да је у Далмацији, али и осталим дијеловима Републике Хрватске тада владао удружени ЗЛОЧИНАЧКИ ПОДУХВАТ у коме су основу чинили: Римокатоличка црква, цивилни органи власти и војно-полицијске структуре. Заправо, циљ Туђмановог режима је био да Срби нестану са простора авнојевске Хрватске.
Како случај деценијама није ријешен, нити се помјерио са почетне тачке од истраге, а суђење није ни на видику... поставља се питање како је Република Хрватска са хрпом оваквих случајева уопште примљена у чланство Европске Уније 2013. године.