Борово Село 1991 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Источна Славонија


Борово Село 1991



РАТ У ХРВАТСКОЈ 1990-их

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори

Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Масленица - Породица Зец - Паулин Двор

Породица Рокнић - Породица Олујић - Задар

Караџићево - Логор Лора - Корански мост

Плитвице - Логор Рибарска колиба - Осијек 

Афера Шпегељ - Божићни Устав - Максимир

Откос - Бјеловар - Пакрачка пољана

Борово Село  - Вариводе - Јесење Кише

Логор Керестинец -

 

Борово Село 1991. је назив за напад хрватских полицајаца на Борово Село 2. маја 1991. године, када је дошло до великих окршаја између локалних мештана и хрватских полицајаца где су обе стране имале жртве, српска три (1 убијен и 2 рањена), а хрватска дванаест убијених.

Припадници МУП-а Хрватске, њих четворица, су били дан раније послати да скину југославенску заставу са зграде месне заједнице и поставе хрватску заставу са шаховницом, што је разљутило мештане и заробили су те "муповце".

2. маја 1991. око 12 сати долази из правца Борова Насеља преко 100 припадника МУП-а Хрватске да врате хрватску заставу на зграду МЗ и ослободе 4 својих колега. Тада је дошло и до антологијских сукоба, који су најавили крвави рат у овом делу СР Хрватске. Што и јесте био циљ локалних представника милитантне странке ХДЗ, по директиви централе ХДЗ-а из Загреба.

Према причи Јосипа Бољковца, министра унутрашњих послова у влади СР Хрватске, који је касније написао и књигу о томе, рат у Хрватској 1990-их су започели Хрвати, нападом на српска места, мислећи на Плитвице 31. марта 1991. и Борово Село 2. маја 1991.

 

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

 


Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка ХДЗ која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Већ у пролеће странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Српски кадови из полиције су очишћени у пролеће 1990. одмах по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између фудбалских навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрпским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је српско и југославенско. Власт СР Хрватске у Загребу, је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд. Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве претње су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима... Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насљеима где су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).

 

 

Ситуација у Борову Селу

Борово Село је старо насеље неколико столећа. Први трагови људске цивилизације у овом крају се јављају још 3.000 година п.н.е. Људи су долазили у овај крај јер је ту била велика количина воде, односно река Дунав ту пролази. Ове крајеве су насељавали Келти, Римљани, Словени, а касније и Угари. Први спомен имена "Борово" је далеке 1231. године, као посед града Вуковара. У 16. столећу у овај крај долазе Турци Османлије, који са својим освајањима стижу чак до Беча, где имају тежак пораз, након чека следи постепено повлачење. Средином 16. века у ово место долазе српске породице из Источне Босне, Рашке и западне Шумадије, бежећи пред Османлијама и захтевом да прихвате ислам. Тако је 1764. године направљена православна црква Св. арханђакона Стевана у центру села. Прва школа у селу је отворена 1853. године. Тада је Борово Село било део Аустро-Угарске монархије, односно Војне Крајине, па касније Славоније.

Након Првог светског рата и пропасти Бечке царевине, Борово Село улази у састав Савске бановине, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Прекретница у развоју села се дешава 1931. године када се оснива фабрика гуме и обуће "Бата", чешког индустријалца Јана Бате. Порастом броја становника и ширењем радничког насеља, Борово поново добија статус општине, да би након Другог светског рата, село као месна заједница постала део општине Вуковар. Иначе Јан Бата је за Борово пуно учинио улажући не само у фабрику, већ и у остале садржаје које су радницима чинили живот бољим.

У току Другог светског рата, Борово Село улази у стастав Независне Државе Хрватске, где су усташе вршиле геноцид над српским, јеврејским и ромским становништвом. Због великог броја радника, пролетера, овде је врло брзо букнуо партизански покрет отпора, а симпатизери и чланови СКОЈ-а су одвођени у сратиште Дудик. Након Другог светског рата, Батина фабрика је национализована, односно предата радницима на управљање, а Борово Село, према одлуци Политбироа ЦК Комунистичке Партије Југославије улази у састав СР Хрватске. У време социјалистичког самоуправљања број радника комбината Борово и становника Борова је константно растао, јер су многи колонисти долазили у потрази за послом. Иако је добар део мештана Борова Села живео од пољопривреде.

Иначе, Борово Село је пре ратних дешавања 1990-их било једно од највећих села у читавој бившој Југославији, са преко 12.000 становника, од чега су 90% били српске националности. У Борову Селу је такође постојао шах клуб, фолклорни ансамбл "Бранислав Нушић", радио станица, фудбалски клуб "Слога", дечији вртић, пошта и др.

Почетком 1991. ситуација у Борову Селу се радикално променила, јер је и читаво стање у држави било у фази распада и велике економске кризе, што је дало снагу и полет сепаратистичким снагама у Хрватској. У Вуковару је предводник сепаратиста био Томислав Мерчеп, начелник Војног одсека.

 

 

ПРИПРЕМА НАПАДА И ПОВОД СУКОБА

Због све већих претњи Србима у Борову Селу, али и околним српским местима, у Борово Село крајем априла 1991. долази 70-ак добровољаца из Србије. Још 14. априла дошло је до састанака мештана Борова Села, које је предводио угледни домаћин Вукашин Шошкоћанин, са представницима хрватских власти у Вуковару. Према том договору Срби из Борова Села су морали да уклоне балване са путева, не би ли се омогућио неометано саобраћај. Балвани су били оборени на путеве, јер су се Срби бојали изненадних упада у село, као што је то већ било у Пакрацу (1. марта) и на Плитвицама (31. марта), а хрватске власти су обећале да неће бити упада и провокација.

Вукашин Шошкоћанин је био човек од респекта, веома интелигентан и правичан. Јавно је говорио да не жели рати да нико не сме провоцирати и нашкодити њиховим комшијама Хрватима у Борову Селу.

Због прославе државног празника Првог маја у целој савезној држави на инститиције су качене југославенске заставе, па тако и на зграду месне заједнице у Борову Селу. Једна патрола МУП-а Хрватске била је послата у Борово Село да скине ту заставу и постави хрватску заставу са шаховницом. Мештани Борова Села су заробили два хрватска полицајца и вратили југославенску заставу, а друга два су рањена и побегли су. Исти дан, у суседном српском селу Бршадин, Хрват Михајло Мијо Геленчир убија свог комшију Стевана Инића (63) из пиштоља. Долази до пораста напетости и најаве окршаја.

 

 

НАПАД

Дана, 2. маја 1991. око 11 сати из правца Борова Насеља (са јужне стране), односно улица Боровска цеста долазе 2 аутобуса, у којима су били припадници специјалне полиције МУП-а Хрватске из Винковаца. Њихови комаданти су били Стипе Бошњак и Дарко Мајданић.

Они су једног свог полицајца пред сами улазак у Борово Село убили у аутобусу и избацили напоље, јер је одбио да пуца у мештане Борова Села, пошто је његова сестра била удата ту и имала је децу, а њима је речено да иду на вежбу. Једна група "муповаца" је кренула из Даља око 14 сати, ради испомоћи колегама за које се чуло да имају губитака, што се налази северно од Борова Села, али су били сачекани од боровоселаца, који су отворили рафалну паљбу из канала.

Хрватски полицајци су неометано дошли у центар села, до кавића "Сан Марино", заузевши десну страну улице и ту започели свој крвави пир, односно пуцњаву по свему што се миче. Родитељи су брзо склањали своју децу, а први који је страдао јесте старац са великом диоптријом на улазу месну заједницу. И још један мештанин је пресечен са рафалом. Хрватски полицајци су се пробили до амбуланте, где су пацијенти постали њихови таоци. Заробљена је и ћерка власника дискотеке "Маракана", код кога је Дарко Мајданић често био гост. У борбама, које су трајале око 3 сата, је страдао и српски добровољац из Ваљева, Војислав Милић. Мештани Борова Села су се брзо организовали и Вукашин Шошкоћанин је из пушке погодио Стипу Бошњака, који је на лицу места преминуо. Што је натерално хрватске полицајце у пат позицију.

Око 15 сати тог дана стиже и 20 тенкова 12. оклопне бригаде ЈНА из Осијека, који су играли "улогу миротворца", те су заробљене "муповце" одвели из Борова Села, те их пустили на слободу, што је љутило боровоселце, који су знали да ће им ови опет незвани доћи. Дозвољено им је да покупе и својих 12 погинулих припадика МУП-а Хрватске.

 

 

ПОСЛЕДИЦЕ

Ситуација након ових дешавања 1. и 2. маја 1991. у Вуковару је била више него застрашујућа. Срби у Вуковару и Борову Насељу, постали су покретне мете јер је свако могао да их убије и да никоме не одговара.

Дан касније 3. маја 1991. минирани су кафићи "Сарајка" и "Туфо" у Вуковару, чији су власници Срби из Борова Села. Наредних дана хрватска пропаганда је прећутала многе ствари о нападу на Борово Село 2. маја 1991. упорно оптужујући локалне Србе да сносе кривицу за погибију и почетак рата.

Исто тако чланови милитантне странке ХДЗ су преузели на силу Радио Вуковар 2. маја 1991. око 16:30 сати, који је одмах постао Хрватски радио Вуковар.

Томислав Мерчеп је у Вуковару окупио своју личну гарду од око 150 бораца, који су му служили за етничко чишћење Срба. Тако је кренуло редом: Симо Поњевић из Бршадина 26. јуна затим Јован Јаковљевић из Вуковара 29. јуна итд. Вуковар је незадрживо срљао у рат.

Вукашин Шошкоћанин, комадант одбране Борова Села усмрћен 15. маја 1991. када се чамцем враћао из Србије у Борово Село. Погођен је снајпером и преврнуо се у Дунав. Постоје шпекулације о његовој погибији, да је српска УДБ-а наручила његово убиство.

 

Јосип Бољковац, тадашњи министар у влади Хрватске, у својој књизи "Истина мора изаћи ван" категорички тврди да су рат у Хрватској започеле хрватске власти нападом на Србе, прво на Плитвицама, а онда и у Борову Селу.

 



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links