Напад на Борово Село је назив за мучки упад хрватских полицајаца у ово место 2. маја 1991. године када је дошло до великих окршаја између локалних мештана и хрватских полицајаца где су обе стране имале жртве: Срби једног погинулог добровољца и једног рањеног, а хрватске снаге су имале најмање дванаест погинулих.
Припадници МУП-а Хрватске, њих четворица, су били дан раније послати да скину (савезну) југославенску заставу са зграде месне заједнице и поставе хрватску заставу са шаховницом, што је разљутило мештане и заробили су их.
Наредни дан 2. маја 1991. године око 12 часова долази из правца Борова Насеља преко 100 припадника Специјалне полиције (из Винковаца) да врате хрватску заставу на зграду Месне заједнице и ослободе своје колеге. Тада је дошло и до антологијских сукоба, који су најавили крвави рат у овом делу СР Хрватске, што и јесте био циљ локалних представника милитантне странке Хрватске Демократске Заједнице по директиви централе ХДЗ-а из Загреба.
Према причи Јосипа Бољковца, министра унутрашњих послова у Влади СР Хрватске, који је касније написао и књигу о томе, рат у Хрватској 1990-их су започели Хрвати, нападом на српска места, мислећи на Плитвице 31. марта 1991. године и Борово Село 2. маја 1991. године, што је он децидирано и навео у књизи.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у СР Хрватској
Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.
У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.
Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар
Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.
Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.
Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.
Еуфорија каква се не памти: Остватење сна
Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...
Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).
Ситуација у Борову Селу
Борово Село је насеље старо неколико столећа. Први трагови људске цивилизације у овом крају се јављају још 3.000 година п.н.е. Људи су долазили у овај крај јер је ту била велика количина воде, односно река Дунав ту протиче.
Ове крајеве су насељавали Келти, Римљани, Словени, а касније и Угари. Први спомен имена "Борово" је далеке 1231. године као посед града Вуковара. У 16. столећу у овај крај долазе Турци Османлије, који са својим освајањима стижу чак до Беча, где имају тежак пораз, након чека следи постепено повлачење.
Средином 16. века у ово место долазе српске породице из Источне Босне, Старог Раса и Поморавља, бежећи пред Османлијама и захтевом да прихвате ислам. Тако је 1764. године направљена православна црква Св. архиђакона Стевана у центру села. Прва школа на србском језику у селу је отворена 1853. године. Тада је Борово Село било део Аустро-Угарске монархије, односно Војне Крајине, па касније покрајине Славоније.
Након Првог светског рата и пропасти Бечке царевине Борово Село улази у састав Савске бановине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Прекретница у развоју села се дешава 1931. године када се оснива фабрика гуме и обуће "Бата", чешког индустријалца Јана Бате.
Порастом броја становника и ширењем радничког насеља, Борово поново добија статус општине, да би након Другог светског рата, село као месна заједница постала део општине Вуковар. Иначе Јан Бата је за Борово пуно учинио улажући не само у фабрику, већ и у остале садржаје које су радницима чинили живот бољим.
Тома Максимовић - прогрес Борова
У току Другог светског рата, Борово Село улази у састав Независне Државе Хрватске, где су хрватски фашисти - усташе вршиле геноцид над цивилним становништвом - Србима, Јеврејима и Ромима. Због великог броја радника, пролетера, овде је врло брзо букнуо партизански покрет отпора, а симпатизери и чланови СКОЈ-а су одвођени у стратиште Дудик.
Након 1945. Батина фабрика је национализована, односно предата радницима на управљање, а Борово Село, према одлуци Политбироа ЦК Комунистичке Партије Југославије улази у састав СР Хрватске. У време социјалистичког самоуправљања број радника комбината Борово и становника Борова је константно растао, јер су многи колонисти из руралних делова југославенске државе долазили у потрази за послом. Иако је добар део мештана Борова Села живео од пољопривреде.
Иначе, Борово Село је пре ратних дешавања 1990-их било једно од највећих села у читавој бившој Југославији, са преко 12.000 становника, од чега су 90% били Срби по националности. У Борову Селу је такође постојао шах клуб, фолклорни ансамбл "Бранислав Нушић", радио станица, фудбалски клуб "Слога", дечији вртић, пошта, Дом здравља и др.
Почетком 1991. ситуација у Борову Селу се радикално променила, јер је и читаво стање у држави било у фази разбијања и велике економске кризе, што је дало снагу и полет сепаратистичким снагама у авнојевској Хрватској. У Вуковару је предводник сепаратиста био Томислав Мерчеп, председник локалног одбора ХДЗ и начелник Секретаријата за народну одбрану (војни одсек).
ПРИПРЕМА НАПАДА И ПОВОД СУКОБА
Због све већих претњи Србима у Борову Селу, али и околним српским местима, у Борово Село крајем априла 1991. долази 70-ак добровољаца из СР Србије.
"Ћетници нас вребају"
Још 14. априла дошло је до састанака мештана Борова Села које је предводио угледни домаћин Вукашин Шошкоћанин са представницима хрватских власти у Вуковару. Према том договору Срби из Борова Села су морали да уклоне балване са путева, не би ли се омогућио неометано саобраћај. Балвани оборарани на путеве, јер су се Срби бојали изненадних упада у село, као што је то већ било у Пакрацу (1. марта) и на Плитвицама (31. марта), а хрватске власти су обећале да неће бити упада и провокација.
Вукашин Шошкоћанин је био човек од поштовања, веома интелигентан и правичан. Јавно је говорио да не жели рат и да нико не сме провоцирати и нашкодити њиховим комшијама Хрватима у Борову Селу.
Због прославе тадашњег државног празника Првог маја у целој савезној држави на инститиције су качене југославенске заставе, па тако и на зграду месне заједнице у Борову Селу. Једна патрола МУП-а Хрватске била је послата у Борово Село да скине ту заставу и постави хрватску заставу са шаховницом.
Мештани Борова Села су заробили два хрватска полицајца и вратили југославенску заставу, а друга два су рањена и побегли су. Исти дан, у суседном српском селу Бршадин, Хрват Михајло Мијо Геленчир убија свог комшију Стевана Инића (63) из пиштоља. Долази до пораста напетости и најаве окршаја.
НАПАД
Дана, 2. маја 1991. око 11 сати из правца Борова Насеља (са јужне стране), односно улица Боровска цеста долазе два аутобуса, у којима су били припадници специјалне полиције МУП-а Хрватске из Винковаца.
Њихови комаданти су били Стипе Бошњак и Дарко Мајданић.
Они су једног свог полицајца пред сами улазак у Борово Село убили у аутобусу и избацили напоље, јер је одбио да пуца у мештане Борова Села пошто је његова сестра била удата ту и имала је децу, а њима је речено да "иду на вежбу".
Једна група "муповаца" је кренула из Даља око 14 сати, ради испомоћи колегама за које се чуло да имају губитака, што се налази северно од Борова Села уз Дунав, али су били сачекани од мештана, који су отворили рафалну паљбу из канала. Код Муповаца је и ту било жртава, али није познато колико.
Хрватски полицајци су неометано дошли у центар села, до кавића "Сан Марино", заузевши десну страну улице и ту започели своје ватрено дивљање односно пуцњаву по свему што се миче. Родитељи су брзо склањали своју децу, а први који је страдао јесте старац са великом диоптријом на улазу у месну заједницу. И још један мештанин је пресечен са рафалом. Оба су преживели, али су тешко рањени.
Хрватски полицајци су се пробили до амбуланте, где су пацијенти постали њихови таоци. Заробљена је и ћерка власника дискотеке "Маракана", код кога је Дарко Мајданић често био гост. У борбама, које су трајале око три сата је страдао и српски добровољац из Ваљева, Војислав Милић.
Мештани Борова Села су се организовали врло брзо и Вукашин Шошкоћанин је из пушке погодио Стипу Бошњака који је на лицу места преминуо. Што је довело хрватске полицајце у пат позицију. Нису могли ни напред више, али ни назад.
Око 15 сати тог дана стиже и 20 тенкова XII оклопне бригаде ЈНА из Осијека који су играли "улогу миротворца", те су заробљене "муповце" одвели из Борова Села... заправо пустили на слободу што је љутило Боровоселце који су знали да ће им ови опет незвани доћи. Дозвољено им је да покупе и својих 12 погинулих припадика МУП-а Хрватске.
ПОСЛЕДИЦЕ
Ситуација након ових дешавања 1. и 2. маја 1991. у Вуковару је била више него застрашујућа. Срби у Вуковару и Борову Насељу, постали су покретне мете, јер је свако могао да их убије и да никоме не одговара.
Дан касније 3. маја 1991. минирани су кафићи "Сарајка" и "Туфо" у Вуковару, чији су власници Срби из Борова Села. Хрватска пропаганда је прећутала многе ствари о нападу на Борово Село 2. маја 1991. упорно оптужујући локалне Србе да сносе кривицу за погибију и почетак рата.
Исто тако чланови милитантне странке ХДЗ су преузели на силу Радио Вуковар 2. маја 1991. око 16:30 сати, који је одмах постао "Хрватски радио" Вуковар.
Томислав Мерчеп је у Вуковару окупио своју личну гарду од око 150 бораца, који су му служили за етничко чишћење Срба. Тако је кренуло редом: Симо Поњевић из Бршадина 26. јуна затим Јован Јаковљевић из Вуковара 29. јуна итд. Вуковар је незадрживо срљао у рат.
Вукашин Шошкоћанин, комадант одбране Борова Села убијен 15. маја 1991. када се чамцем враћао из Републике Србије у Борово Село. Погођен је снајпером и преврнуо се у Дунав. Постоје шпекулације о његовој погибији, да је српска СДБ наручила његово убиство.
Јединице Новосадског корпуса ЈНА су дошле крајем јула 1991. године да одблокирају касарну Југославенксе Народне Армије, што се претворило у жестоке борбе које су трајале 78 дана. Вуковар и Борово Насеље су ослобођени 18. новембра 1991. а читава област Источне Славоније, Барање и Западног Срема је наредних недеља ушла у састав РС Крајине.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Тако је било све до новембра 1995. године када је потписан тзв. Ердутски споразум, по коме се Сремско-Барањска област враћа у уставно-правни поредак Републике Хрватске путем мирне реинтеграције 1995-1997.
Хрватске власти су почевши од краја деведесетих година 20. века долазиле редовно 2. маја и ту обележавале погибију 12 полицајаца. Све је то снимано и директно преношено на ХРТ. Направљена је и спомен-плоча код Борова Села.
По повратку хрватских власти почетком 1998. завладао је терор и застрашивање Срба на читавом подручју, па су се многи Срби са породицама иселили у Републику Србију или у иностранство: Норвешка, Енглеска, касније и Немачка и Ирска.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
Јосип Бољковац, Туђманов министар у Влади СР Хрватске, у својој књизи "Истина мора изаћи ван" категорички тврди да су рат у Хрватској започеле хрватске власти нападом на Србе, прво на Плитвицама, а онда и у Борову Селу.
О агресији на Борово Село и другомајским дешавањима Срби нису снимили ниједан документарни филм, нити је одржана нека јавна трибина на бившем југославенском простору, неки округли стол, научни скуп који би на релевантан начин дао после толико времена историјску поуку младим нараштајима.
ЗАКЉУЧАК
Боровоселска дешавања 2. маја 1991. године су била само најава геноцида, односно само једна његова карика, који се на Србе у авнојевској Хрватској обрушио током деведесетих година 20. столећа од стране Туђмановог режима. И сам Фрањо Туђман је у Загребу на Јелачића Тргу 30. маја 1992. године јавно изрекао:
- "Рата у Хрватској не би било да га ми нисмо жељели. То је био пут да се очисте Срби, као реметилачки фактор"
Иначе, Туђманов режим је током посљедње деценије 20. века са простора авнојевске Хрватске прогнао преко 650.000 Срба, што касније 2013. годније није била никаква препрека Републици Хрватској да буде примљен у Европску унију као равноправна чланица.
Жртвовали смо Вуковар, да би добили "Олују"
С обзиром да су Срби као народ у читавој западној хемисфери представљени као једини кривци за ратове на бившем југославенском простору у последњој деценији 20. века, тешко је веровати ће истина о Другомајским дешавањима у Борову Селу, али и убиствима Срба на територији општине Вуковар током 1991. године изаћи на светло дана. То би променило карактер и позадину грађанског рата у СР Хрватској...