Шта треба да се зна о Олуји- www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:


Шта треба да се зна о Олуји




Саво Штрбац: "Према Веритасовим подацима међу погинулима и несталима се налази 1.934 људи, међу њима је око 1.200 цивила, то је 62% цивила од укупног броја ових жртава из Олује. И имамо старачку популацију преко 60 година око 50 одсто, 524 жене, 14 деце до 14 година старости. Радили смо анализу, пошто су нас стално, а у Хрватској је то још и данас важеће мишљење, службени став, да је извршена агресија на хрватску државу, па су они бранили се, је ли тако, од тих погинулих и несталих по мјесту рођења 63, то сам запамтио, није рођено на подручју Хрватске и Крајине, 1.500 је рођено у оним градовима који су били у РСК, а онај остатак осим 63, у Сиску, Карловцу, Задру, јер су ту била породилишта, болнички центри, у Крајини их није ни било. Од оних 63 што је рођено ван Крајине, већина од њих је живјела тамо, имали смо заједничку државу, отац био официр па се син родио у Македонији, после дошао да живи у Хрватску. Дакле, само 3 рођено је ван подручја бивше Југославије од свих жртава. Па, ваљда то доказује ко су те жртве, а није неко бирао само жртве домаће а пуштао некакве добровољце или плаћенике, ако их је било. Но, жртве су и избјеглице, и то је рекао Месић, ето ту се слажем с њим, да су жртве и све избјеглице, људи који су остали без завичаја, без куће, без имања, без икаквих новчаних примања. По Веритасовим подацима, 220.000 најмање је отишло тада у тај егзодус највећи, сигурно највећи после Другог свјетског рата. Остало је у Крајини, у РСК, у оном дјелу који је нападнут 'Олујом' у октобру 1995. године по попису Међународног комитета Црвеног крста тачно 844 људи, међу њима је било око 2.000 не-Срба, што доказује да Крајина није била искључиво српско становништво. Да не говоримо колико је... да је све попљачкано, да је све опустошено, да се спомиње 22-24.000 објеката који су порушени у 'Олуји' и пост-олуји. Још један податак, морамо говорити и пост-олуја и Олуја, хашка оптужница обухваћа време од Олује или рецимо од оне одлуке, брионских тамо транскрипата до три мјесеца после тога, мислим до 15. новембра, тад је највише људи страдало. Али, од свих ових жртава, у оних 26 дана у августу страдало је преко 90 одсто, ако се добро сјећам, али ево, запамтио сам ову бројку, по 68 дневно у просјеку.



До маја месеца 1997. године у тужилаштву Хашког суда званично становиште је било да су у "Олуји" злочини били ексцеси и да одговорност за то сносе непосредни извршиоци и одговорни до нивоа каплара. И тако је истрага оних првих годину, годину и по дана управо била усмјерена према тим непосредним извршиоцима. Међутим, већ у мају мјесецу '97. године на сједници свих тужиоца и судија под притиском доказа који су прикупљени са терена, и од Веритаса и од многих других извора, мјења се то становиште, стајалиште званично, званично мишљење и истрага се усмјерава на сам војни и политички врх, јер се дошло, на основу докумената, доказа до закључка тада већ да је злочин планиран, да је етничко чишћење Срба из Хрватске планирано док је господин Месић обнашао најзначајније функције и у хрватској држави. Дакле, то је из оптужнице, цитирам, тамо се спомиње, оним неспорним чињеницама, да је већ у почетку сукоба државни врх Хрватске одлучио да Хрватску почисти од Срба и наводе се прве оне акције као што је Миљевачки плато, Равни котари, Медачки џеп, Бљесак, Олуја је завршни чин етничког чишћења."


Господине Штрбац, како ви видите ову, хајде да је назовемо, игру бројки, о броју прогнаних из Хрватске?

Саво Штрбац: "Ево овако, не може се само Олуја гледати посебно. Хајде да кренемо овако, неколико уводних информација. 1991. године по попису, говорим службене податке Хрватске, њиховог статистичког завода, било је 582.000 Срба и 106.000 Југословена. Сви демографи, па и хрватски слажу се да је међу Југословенима било најмање 60 одсто, и узећемо ту цифру, и добићете свакако преко 600.000 онда Срба да их је било 1991. Десет година касније, 2001. број Срба у Хрватској по попису износио је 201.000. Најмање 400.000 Срба је за тих десет година збрисано, нема их, гдје су? Нешто се похрватило, похрватили су се урбани Срби, неких 20-так хиљада, о томе је говорио и писао пуно покојни Стипе Шувар, покатоличило се опет, само у Загребу око 20-так хиљада православне дјеце, о томе је писао и говорио пуно Зоран Пусић из Загреба, води Грађански центар, чини ми се. Један број је отишао, неких 30-40.000 преко амбасада по свјету са избјегличким легитимацијама Србије, један број, можда до 10.000, ако не и више, отишао је исто тако по свјету са документима Хрватске, јер им је то омогућавало у једном моменту да се могу разићи, да могу отићи вани, па онда тамо затраже азил. Сад их помало враћају из неких земаља, гдје су неки успјели. Умрло је тако поприличан број, избјеглице убрзано умиру као и они старци по Крајини, они старци умиру брже у њиховом окружењу него у Европи та генерација њихова. Умиру због старости, због година, али умиру и због неусловних... неуслова у којима живе, без логистике млађих. То је неприродно само по себи и зато та убрзана смрт. Ја то пратим, и мојих је доста помрло који су тамо. Дакле, овде кад је формално смањен број оних са избјегличким статусом, па се добива слика и у међународним оквирима, знате, љепо то звучи кад се каже, не знам '95. или '96. године кад је био онај први попис у Југославији је било 550.000 верификованих избјеглица, а сад их је испод 100.000. Па онда кажу - мисија успела УНХЦР се повлачи, а успјела је као по оној народној - операција је успјела, пацијент је умро. Тако и овде се ништа битно није десило, људи су остали, имају некакву документацију, али од документације се не живи и она не чини сама по себи кров над главом. Пазите, ми смо '93. године у Крајини имали 130.000 избјеглица из подручја ван Крајине, из Хрватске. Ти су људи два-три пута били избјеглице и бјежали, један од њих сам и ја, тако да је тешко говорити о сегментима, зато ја волим да говорим о том цјелом рату. Кажем, Олуја је завршни чин етничког чишћења, а почело је по плану хрватске државе и уз велику помоћ господина Месића, с обзиром на функције које је обнашао. И сам каже да се разишао на питању Босне, а не на српском питању..."

Господине Штрбац, с једне стране имамо велики број несталих, са друге стране, знамо да у Книну, око Книна и у другим деловима Крајине постоји велики број гробова који се воде као НН гробови. У чему је проблем, зашто тај процес идентификације, односно проналаска несталих не иде брже?

Саво Штрбац: "Проблем је опет овдје у држави Хрватској. Десет година је прошло од Олује, ми имамо сада тренутно још регистрованих, то су она позната гробна мјеста за којима не треба трагати, 998, рецимо, то је најновији податак. Од тога се око 750 односи на Олују, онда неких 200 на Бљесак, нешто мање од 200 и ово су из ранијих фаза. И у Бљеску и у Олуји Хрвати су побили Србе и онда је ишла друга за њима комисија за санацију терена, скупљала мртве, правила неке протоколе и то су покапали, ми то зовемо заједничка гробна мјеста, заједничке гробнице. Карактеристика њихова јесте управо да су обиљежена гробна мјеста с крстачама, хумкама, да су лешеве покапани или у сандуцима или у врећама одвојено једни од других и није био циљ онога ко је покапао да прикрије злочин и сакрије лешеве, већ напротив, да се омогући идентификација накнадна и прављени су и ти протоколи, описи лешева, фотографије, гдје је било могуће узети и отисак прста, опис одјеће, обуће, места проналаска, покопа, врјеме и тако. То су били све репери неки који би омогућили каснију лакшу идентификацију. Шта се дешава? За време Туђманове власти, они су бар јасно, јавно говорили, Мате Гранић је био... мислим да је био подпредсједник владе и министар иностраних послова, па је викао усред Сабора - нећемо дозволити да се есхумира и идентификује било који српски четнички леш док не пронађемо и задњи леш несталог Хрвата. Бар смо били начисто да је то такав став.


Све што је есхумирано, есхумирао је Хашки суд, хашко тужилаштво у овоме поступку, у истрази... управо против ових генерала о којима је рјеч, Готовине, Маркача и Чермака. 2001. и 2002. године тужилаштво је есхумирало книнско гробље 301 леш, кореничко 27 и грачачко гробље са 154. Онда су наишли и у Госпићу на Велебиту исто на онај Паулин двор, то је исто урадило тужилаштво. Сами су радили Книн, Хрвати нису уопште помагали, тад је била... страшна ствар се дешавала, сви су нешто протестовали, тако да су их морали док су радили чувати хрватски полицајци, имали су и своје неко објезбеђење. Онда су после хрватске службене институције прилазиле, давале логистику. Посебно су учествовале посље у поступку идентификације. И после тајац, ништа. Значи, ево сад тренутно, Хрвати кажу већ, говорим, прошле године су требали у јесен почети, договорена је била есхумација у Задру. У Задру има 59, то су њихови подаци, толико има крстача и хумки, у Шибенику има 17, има у Житнику поред Госпића једна локација, све су то локације ван борбених дејстава, то значи да су побијени по Крајини па одвежени тамо и направљене те заједничке гробнице. У том Житнику има 44, чини ми се, да не причам о Банији, Кордуну, где ни такнуто није, цјела је Славонија остала празна. Хрвати сад кажу нама - имамо 500 регистрованих, а не хиљаду колико виче Саво из Веритаса. Па, ја кажем - хајде, онда тих 500, зар је мало 500 лешева, есхумирајте их. Једноставно неће, Хрватска прави страшну опструкцију, јер гдје год зачепркају нађу више него што су признали. На Книну је тако било признато 208, нашли су 301, разумјете? То квари имиџ хрватској држави, имиџ који су сами о себи створили у свјету и послали у свјет и о броју жртава у Олуји. Ми водимо жестоку борбу све ове године, па рекао бих од почетка рата за верификацију наших жртава. Кад кажемо верификацију, бадава што ми на списку имамо толико ако нам свјет не признаје. Хрвати лобирају на све могуће стране, опструирају да не дођемо до те бројке коју ми имамо."

Слика


Многи кажу да је "Олуја" посљедица неприхватања плана З-4 од стране крајишког руководства?

Саво Штрбац: "Кад је у питању План З-4, заиста сам био присутан на састанку кад су Галбрајт и друштво, остали амбасадори донијели у Книну план с намером да га предају Србима Крајишницима. Милан Мартић као председник крајишке државе одмах у почетку је прекинуо Галбрајта и рекао, није рекао – Ми одбијамо план, него: "У овоме моменту нисмо спремни да план примимо у руке и да видимо, прочитамо његов садржај. То ћемо урадити кад Савјет безбедности одлучи о мандату УНПРОФОР-а." А требало је да се одлучи о продужетку мандата УНПРОФОР-а крајем марта 1995. године, а ово је кад су нам донијели у Книн био, чини ми се, 30. или 31. јануар такође 1995. године. Већ је било најављено да ће УНПРОФОР промјенити и име и мандат, тако се и десило, постао је УНКРО. Умјесто да буде распоређен по, како се каже, систему мрља од мастила по Крајини, они су требали да изиђу на Авнојевске границе Хрватске. Тако да, Крајишници нису одбили план, а прихватили су план као основу за коначно ријешење српско-хрватских односа на подручју Хрватске у Женеви дан прије. Заправо, 2. и 3. августа у Женеви су се састале двије делегације хрватске и РСК под покровитељством Међународне заједнице, а предсједавао је Столтенберг, који је био копредсједник мировне конференције у Југославији.
Срби из Крајине нису одбили план, већ да га нису у одређеном моменту прихватили у руке, а касније су прихватили. То је исто урадио и тадашњи председник Владе РСК Бабић на састанку у амбасади, мислим да је било 2. или 3. августа увече. Исти тај план, нацрт који је био понуђен делегацијама Хрватске и Крајине у Женеви, понуђен је и овде Бабићу, и он га је парафирао као што су и они парафирали. Међутим, проблем је био кад су Срби парафирали тај план, онда су Хрвати тражили безусловну реинтеграцију или капитулацију, како би је ко назвао. А сад кад знамо, тад нисам ни ја знао, а сад знам јер су обелодањени брионски транскрипти, онда се зна да је Туђман рекао: "Иде наша екипа, иде наша делегација на тај састанак. Ништа тамо нећемо што нам се понуди потписати, јер је већ била одлука донесена да се крене овом офанзивом на Крајину."

Галбрајт је дошао са састанка с Бабићем и отишао код Туђмана и дао изјаву, прењеле су агенције и стране и домаће, рекао је: "Срби пристају на све што смо тражили од њих. Нема никакве потребе да Хрвати крену на Крајину." Сада испада по неким новим изворима да је Галбрајт био заобиђен, да с њим нико није ни контактирао, и да он заиста није знао да се ова злочиначка акција "Олуја" припрема и да су благослов дали Бил Клинтон, али не преко њега него преко неког војног аташеа, то сад испливавају документи. И онда, Галбрајт није очито ни знао, можда има најбољу намјеру, па вјерујем. Кад је дошао на састанак овдје, одржава се састанак у Женеви, исти је тај споразум и овако и тамо, и он даје такву изјаву, дакле да му је рађено иза леђа. Оно што ја хоћу да кажем, План З-4 за нас има једну тежину, Срби га нису одбили, прихватили су га, парафирали га. Е сад, 10 година је прошло од "Олује" јучер, данас. Ови Хрвати данас славе, ми смо јуче туговали, тугујемо цијело вријеме. Да се за десет година у Хрватској на примјеран начин решило српско питање, онако као што смо говорили... Станови, нисмо се ни дотакли процесуирања, што је исто једна велика запрека повратку, продаја тих кућа преко државне агенције, свашта ту има још, тешко је колико емисија траје дотаћи се свих тих проблема. Али, ако за десет година Хрватска сама или по налогу Међународне заједнице остави неријешено српско питање, ако се број Срба сведе на четири и по посто са 12,2%, ништа се повећао број становника није од 2001. до сада. По нашим искуственим процјенама, не могу они који се враћају да намире број оних који умиру, јер старци убрзано умиру. Ових се мање враћа него што они умиру, дакле опада број Срба у односу на 2001. Значи, кад имамо ово да у десетој години у Хрватској убијају људе..."




Интервју са Савом Штрбцем
5. августа 2005.





ОЛУЈА - ЗЛОЧИН КОЈИ ЈЕ ЕВРОПА НАГРАДИЛА!

























Skip Navigation Links