СРБИ У ХРВАТСКОЈ


Српска имовина, подразумијевајући и цјелокупну културну и духовну баштину, је опљачкана, оштећена или потпуно уништена….Хрватски етноцид над Србима је реализован, али не и окончан. Апсурд је у томе што ће, највјероватније, Хрватска одмах по овогодишњем попису становништва, који ће показати да су Хрвати ријешили „српско питање“ за сва времена, потписати приступни споразум са ЕУ

Оно што није пошло за руком Анти Павелићу за вријеме НДХ, од 1941. до 1945. године, остварио је Фрањо Туђман у времену 1990. до 1995. године у РХ. У томе му је помогла Међународна заједница, али и Срби са простора претходне Југославије својим нејединством у најкритичнијим моментима своје историје.
Павелићеву формулу за уништење Срба „једну трећину побити, једну трећину протјерати и једну трећину прекрстити у католичку вјеру“, Туђман је модификовао (не намјерно) тако што је око две трећине протјерао, нешто више од један одсто побио, а оне што су остали или се вратили прекрстио.
Српска имовина, подразумијевајући и цјелокупну културну и духовну баштину, је опљачкана, оштећена или потпуно уништена. У Хрватској се примјењује низ дискриминационих закона према Србима, који им отежавају или онемогућавају повраћај имовине, остварење стечених права, право гласа, повратак на огњишта, сахрањивање мртвих, употребу писма, исповједање вјере…, и који их сврставају у грађане „другог реда“.
Туђманов режим је Србе, од конститутивног народа, свео на минорну, обесправљену, прогањану и уплашену мањину.
Хрватски етноцид над Србима је реализован, али не и окончан.



Хрватска је држава у којој је највећи гријех бити Србин



КРАЈ КРАЈИНЕ

Дана 12. новембра 1995. године потписан је Споразум о Cремско-Барањској области у Загребу и Ердуту. Споразумом су одређена правила за прелазни период од 12 мјесеци, који може да се продужи највише за још један период истог трајања. Резолуцијом Савјета безбједности 1037 од 22. новембра 1995. године, потврђено је да су „територије Источне Славоније, Барање и Западног Срема познате под називом ‘сектор исток’, саставни дио РХ“. Истог дана усвојена је Резолуција Савјета безбједности УН-а којом се суспендују санкције против СР Југославије.

Био је то плод Мировног споразума који су 21. новембра у Дејтону потписали Слободан Милошевић, Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић о уставном уређењу БиХ и територијалном разграничењу Републике Српске и Муслиманско-хрватске федерације. Био је то и крај Крајине.
У јануару 1998. године, по престанку мисије УНТАЕС-а, хрватска власт преузима потпуну контролу над СБО. Према подацима ЗВО, од почетка 1996. до краја 1998. године, СБО је, од укупно 128.316 становника, напустило 77.316 лица српске националности. Према истим изворима, у августу 1999. године, у овој области живи око 48 хиљада Срба, с тенденцијом даљњег исељавања.


Српске жртве рата и пораћаj на подручју Хрватске и бивше РСК

Подаци у овом прилогу односе се на период 1990–1998. године и заснивају се на истраживањима Документационо-информационог центра „Веритас“, који од 1993. године прикупља документацију о страдању Срба са подручја Хрватске и бивше РСК у ратном и поратном периоду, односно од 1990. до 1998. године.

Атомизованост и недостатак сопствене државне администрације увелико отежавају прикупљање и сређивање података о српским жртвама на наведеном подручју у посљедњем рату.
Подаци у овом прилогу приказују стање Веритасових истраживања српских жртава на подручју Хрватске и бивше РСК (УНПА), од 1990. до 1998. године, на дан 31.12.2010. године.


Методе

У прикупљању података о погинулим и несталим Србима, користећи све познате методе и узимајући у обзир све расположиве доказе, као што су: информације од породице, информације из медија, извјештаји невладиних, владиних и међународних организација, извјештаји војних јединица међународних мировних снага, мемоарска грађа, судски поступци, интервјуи свједока, посјете мјестима егзекуција и укопа жртава, провјера спискова несталих са пописима становништва/избјеглица, објављивање спискова и информација о несталима у медијима, „Веритас“ је сачинио своје евиденције о погинулим и несталим Србима.
Списак садржи имена погинулих/несталих Срба са подручја Хрватске и бивше Републике Српске Крајине који су погинули и нестали у периоду од 1990. до 1998. године у рату и пораћу на подручју Хрватске, укључујући и бившу РСК, односно УНПА (УНПА-подручја под заштитом УН-а) и на територији Босне и Херцеговине (у сукобима са ХВ, ХВО и АБиХ у граничном појасу или у авиогранатирању избјегличких колона).


Основни критеријуми
по којима су жртве стављане на Веритасов списак су:

а) да су живјеле или ратовале на подручју РХ и РСК:

б) да су страдале или нестале у рату или пораћу на подручју РХ или РСК, или у избјегличким колонама, односно у хрватским и муслиманским логорима, затворима или камповима и

ц) да је извјесно или врло вјероватно да је њихова смрт/нестанак у узрочно посљедичној вези са ратом и ратним дешавањима од 1990. до 1998. године.


Категоризација жртава

Ако је породица потврдила идентификацију (класичну или по ДНК) и преузела посмртне остатке, односно сагласила се да посмртни остаци и даље остану на мјесту примарног укопа, лице се сврстава међу „погинуле/сахрањене“.
У свим другим случајевима, без обзира на информације, о погибији лице је сврстано међу нестале.

По овом критерију „Веритас“ (интерно) нестале води у три групе:

а) нестао – лице за које не постоји информација ни да је жив ни да је мртав;

б) нестао/погинуо – лице за које постоји информација о погибији, али не и о мјесту укопа посмртних остатака;

ц) нестао/покопан – лице за које постоји информација и о погибији и о мјесту укопа, али породици нису предани посмртни остаци.


Погинули и нестали Срби по Веритасовој евиденцији

„Веритас“ је на основу наведених критеријума, до 31.12.2010. године, верификовао 6.837 погинула и нестала лица.
Од укупног броја погинулих и несталих до сада је сахрањено 4.720 лице (породице потврдиле идентификацију, преузеле и сахраниле посмртне остатке), док се 2.117 лица још води у категорији несталих (по групама: нестао = 1.106; нестао/погинуо = 475; нестао/покопан = 536 лице).
С обзиром на протекло време, од престанка ратних дејстава, мала је вјероватноћа да је неко са списка несталих међу живима, тако да и нестали попримају значење погинули.


Погинули

Према евиденцијама Веритас-а (стање на дан 31.12.2010. године) у посљедњем рату и пораћу (1990-1998. године), на подручју Хрватске и бивше РСК, погинуло је најмање 4.720 лица (69% од укупног броја погинулих и несталих).

Према полу: мушкараца 4.291 (91%), жена 429 (девет %).

Према доби: погинулих лица било је 42 млађих од 18 година (један %); 3.642 лице старосне доби у распону од 18 до 60 година (77%); док је 637 лица било старије од 60 година (13%); доб је непозната за 399 погинулих лица (девет %).

Према статусу: погинула су 1.081 цивила (23%); 3.469 војника (73%) и 170 милиционера (четири %).

По годинама погибије: три лица су погинула 1990. године; 1.857 лица су погинула 1991. године (39%); 775 лица су погинула 1992. године (16%); 756 лица су погинула 1993. године (16%); 236 лица су погинула 1994. године (пет %); 1.064 лица су погинула 1995. године (23%); 17 лица је погинуло 1996. године; петоро је погинуло 1997. године и седморо је погинуло 1998. године.

По регијама погибије: 658 лица је погинуло на Банији; 866 лица је погинуло у Источној Славонији; 736 лица је погинуло у Лици; 337 лица је погинуло на Кордуну; 1.311 лица је погинуло у Сјеверној Далмацији; 499 лица је погинуло у Западној Славонији; 50 лица је погинуло у унутрашњости Хрватске, док је 263 лица погинуло на подручју БиХ

Погинули су углавном српске националности (један мањи број других националности, а живјели су или ратовали са Србима у РСК).


Нестали

Тренутно се (31.12.2010. године) на „Веритас-овој“ листи несталих води 2.117 лица (31% од укупног броја погинулих и несталих). По полу: мушкарци чине 1.550 (73%); а жене 567 (27%).

Према статусу: још је непозната судбина 1.414 цивила (67%); 685 војника (32%) и 18 милиционера (један %).

Према доби: у категорији до 18 година несталима се води још 17 лица; у категорији између 18 и 60 је 1.164 нестало лице (55%); а 60 и више година у тренутку нестанка имало је 806 лица (38%); док је доб непозната за 130 лица (шест %).

По годинама нестанка: 686 лица нестало је 1991. године (32%); 106 лица нестало је 1992. године (пет %); 36 лица нестало је 1993. године; осморо је нестало 1994. године; 1.253 лица нестало је 1995. године (60%); 22 лица је нестало 1996. године; шесторо је нестало 1997. године.

По регијама нестанка: 489 лица је нестало на Банији; 145 лица је нестало у Источној Славонији; 386 лица је нестало у Лици; 131 лица је нестало на Кордуну; 276 лица је нестало у Сјеверној Далмацији; 576 лица је нестало у Западној Славонији; 53 лица је нестало у унутрашњости Хрватске, док је 61 лица нестало на подручју БиХ.

И нестали су углавном српске националности (један мањи број других националности, а живјели су или ратовали са Србима у РСК).

„Веритас“ је до 31.12.2010. године, верификовао 6.837 погинулих и несталих лица...Од укупног броја погинулих и несталих до сада је сахрањено 4.720 лица


Укупно

Из горњих података произилази да је на српској страни у рату и пораћу на територији авнојевске Хрватске и бивше РСК укупно погинуло и нестало 6.837 лица;
По полу: мушкараца 5.841 (85%); жена 996 (15%);
Према статусу: војника 4.154 (61%); цивила 2.495 (37%) и милиционера 188 (3%)
Према доби: до 18 година 59 (један %); између 18 и 60 година 4.806 (70%); преко 60 година 1.443 (21%); доб непозната за 529 (осам %).
Према годинама погибије/нестанка: 1990 = троје; 1991 = 2.543 (37%); 1992 = 881 (13%); 1993 = 792 (12%); 1994 = 244 (четири %); 1995 = 2.317 (34%); 1996 = 39 (један %); 1997 = 11; 1998 = седморо.

По регијама: Банија = 1.147 (17%); Источна Славонија = 1.011 (15%); Лика = 1.122 (16%); Кордун = 468 (седам %); Сјеверна Далмација = 1.587 (23%); Западна Славонија = 1.075 (16%); Хрватска = 103 (два %) и БиХ = 324 (четири %).

Упоређивањем броја жртава са бројем становника према подацима ГШ СВК из јуна 1993. године (у току рата у РСК није вршен званичан попис становништва, а према подацима ГШ СВК од јуна 1993. године на подручју РСК живјело је укупно 433.595 становника, од тога на Банији 82.406, Кордуну 51.000, у Лици 48.389, Сјеверној Далмацији 87.000, Источној Славонији 135.800 и у Западној Славонији 29.000), највише страдалих је у Западној Славонији (3,7%), затим Лици (2,3%), слиједе Сјеверна Далмација (1,8%), Банија (1,4 %), Кордун (0,9%) и Источна Славонија (0,7%).

Ови подаци не одражавају право стање ствари, с обзиром на миграције српског становништва на подручју Хрватске до овога пописа.

Нажалост, овај „Веритас-ов“ списак погинулих и несталих није коначан. Тренутно се у поступку верификације налази још око 350 лица и постоји велика вјероватноћа да су такође погинули и нестали у ратном периоду на подручју РХ и РСК (УНПА).

На овом попису се не налазе ни погинули/нестали припадници бивше ЈНА који су погинули/нестали на подручју РХ, уколико нису рођени или живјели на подручју Хрватске, а таквих је 307 (95 погинуло и 212 нестало) према евиденцији Комисије Владе Републике Србије за нестала лица. На списку Комисије Србије не налазе се ни имена оних припадника ЈНА чији су посмртни остаци непосредно по погибији предати њиховим породицама. „Веритас“ не располаже са подацима о погинулим лицима из ове категорије. Према неким информацијама из српских извора погинуло их је преко хиљаду.


СРПСКЕ ЖРТВЕ И ПОЧИНИОЦИ

Униформисана лица као жртве На српској страни страдало (погинуло/нестало) је 4.342 униформисаних лица (4.154 војника и 188 милиционера).
Страдали од непријатељске стране – директне жртве Од непријатељске стране страдало их је 3.779 (87%), од којих 2.216 после стављања подручја РСК под заштиту УН-а.
Од хрватских оружаних снага (ХВ) страдало их је 3.511 (81%), од којих је до сада утврђено да их је намјерно убијено (после предаје, одбацивања оружја или по напуштању положаја и одласка према РС или на територију РС) најмање 376; најмање 144 их је убијено артиљеријским и авионским гранатирањима; најмање 68 их је страдало од убачених диверзантско-терористичких група (ДТГ); најмање 124 их је умрло у болницама од посљедица рањавања; најмање 153 је страдало после заробљавања, а остали (2.643) су изгубили животе на борбеном задатку, од којих је 1.196 страдало послије 19.05.1992. године, када је дошло до повлачења Југословенске народне армије (ЈНА) са подручја Хрватске и РСК.
Од када је РСК, почетком 1992. године, стављена под заштиту УН-а на борбеном задатку (одбрани заштићених зона) од хрватске стране је смртно страдало 1.964 униформисана лица.
Од Хрватског вијећа одбране – војска Државне заједнице Херцег – Босна (ХВО) страдало их је осморо – шесторо на борбеном задатку, једно лице је убијено, а једно је умрло у болници од посљедица рањавања;
Од Армије Босне и Херцеговине (АБиХ) страдало их је 152 (четири %), од којих је утврђено да их је 17 намјерно убијено; 16 је страдало од убачених ДТГ; петоро је умрло у болницама од посљедица рањавања, док их је десеторо страдало после заробљавања, а 104 на борбеном задатку.
За 102 (три %) лица, која су такође страдала на непријатељској стани (57 на извршавању борбеног задатка; 25 после заробљавања; деветоро намјерним убиством; 11 на још непознат начин), до сада се са сигурношћу није могло утврдити од које стране су страдали, с обзиром на то да су у неким акцијама учествовали заједно (комбиновано) ХВ, ХВО и АБиХ.


Страдали на српској страни – индиректне жртве

Војници СВК и припадници милиције РСК страдавали су и на српској страни. Таквих је укупно 563 лица (13% укупних жртава на српској страни).

У вези са извршавањем борбеног задатка (сопствена минска поља, нагазне мине, нестручно руковање оружјем, форсирање водених токова и сл) страдала су 83 лица;

Намјерним убиствима (ватреним оружјем, подметнутим експлозивним направама, спаљивањем, вјешањем и сл) у међусобним обрачунима припадника СВК и милиционера или парамилитарних јединица и мафијашких група, страдала су 103 лица; Убиством из нехата (ненамјерно убиство од стране саборца на извршавању борбеног задатка) страдало је 50 лица;
Самоубиства (вољно одузимање сопственог живота ватреним оружјем, вјешањем, утапањем, експлозивним направама и сл) су починила 96 лица.
У саобраћају (приликом одласка на или повратка са положаја укључујући и ваздушни саобраћај) живот је изгубило 77 лица;
Природном смрћу (смрт која се десила у вези са извршавањем борбеног задатка – срчани и мождани удари и сл) страдало је 110 лица;
Умрли у болницама (смрт као посљедица рањавања од саборца или као посљедица разних обољења у вези са извршавањем борбеног задатка) страдало је 29 лица;
Под непознатим узроком смрти на територији под српском контролом страдало је 15 лица, који се налазе у евиденцији погинулих/несталих, а о којима нема никаквих информација о начину страдања.


Цивилна лица као жртве
На Српској страни страдало је укупно 2.377 цивила.

Српско становништво у Хрватској које је после рата 1990-их остало или се вратило из избеглиштва/прогонства је претежно старачко, умиру брже од просека у окружењу, колико због старости, толико и због животних (не)услова


Страдали од непријатељске стране – директне жртве

Од непријатељске стране страдало је 2.377 (96%) лица.

Од припадника хрватске стране (војска, полиција, парамилитарне групе и сл) страдало је 2.230 (91%) лица, од тога их је:

убијено (ватреним оружјем, разним експлозивним направама, спаљивањем, вјешањем, бацањем у бунаре и сл) 1.466 лице (60%), највише 1995. године 752 лица, у акцијама „Бљесак“ и „Олуја“; слиједи 1991. година, када је на овај начин страдало 541 лица;

гранатирањем (укључујући артиљеријско и авио гранатирање подручја РСК и избјегличких колона на подручју РС) живот је изгубило најмање 104 лица (четири %), највише 1995. године, 65 лица;

у заробљеништву (разни начини усмрћења, осим самоубистава, у логорима, камповима и затворима РХ) живот је изгубило најмање 267 (12%) лица (1991=213, 1992=32, 1995=19);

на друге начине (у саобраћајним удесима у избјегличким колонама, усљед глади, несташице лијекова, хладноће и сл, од којих су неки умрли у хрватским болницама) животе је изгубило најмање 17 лица; под непознатим узроком смрти, на територији под контролом хрватских власти, према „Веритас-овој“ евиденцији страдало је најмање 377 лица (13%). То су углавном цивили који се налазе у евиденцији несталих, а о којима нема никаквих информација о начину страдања.

Од припадника АБиХ страдало је 21 (један %) цивила (највише 1995. године када су припадници 5. МК АБиХ у акцији „Олуја“ нападали избјегличке колоне са Кордуна и Баније, али и ранијих година када су припадници овог корпуса вршили упаде на територији РСК);

У рубрици непознати починиоци води се укупно 90 лица (4%), највише их је из 1991. године, из времена почетка српско-хрватског сукоба, и углавном се ради о несталим лицима на подручју под контролом РХ, под још увијек неразјашњеним околностима.


Страдали на српској страни – индиректне жртве

Међу цивилним жртвама рата на српској страни евидентирано је 114 лица (четири % од укупног броја цивилних жртава на српској страни), чија смрт је везана за рат и ратна дешавања, али се њихова смрт/нестанак не може приписати било којој непријатељској страни.

Међу њима се налазе углавном цивилна лица која су смртно страдала у избјегличким колонама изазваним хрватским акцијама „Бљесак“ и „Олуја“, али и у неким ранијим догађањима (67 се воде као умрли природном смрћу, четворо је извршило самоубиство, једно лице је умрло у болници, деветоро је убијено у међусобним обрачунима, једно лице је убијено из нехата, двоје их је нестало после хапшења од стране припадника милиције РСК, шесторо их је живот изгубило у саобраћајним удесима, а 24 је живот изгубило на друге начине.



ЗАКЉУЧАК

Директне жртве

Као жртве рата и пораћа на српској страни, страдалих од непријатељске стране евидентирано је 6.159 лица (90% од укупног броја жртава на српској страни), од тога 3.779 униформисаних лица и 2.377 цивила.

Од стране хрватских снага (војска, полиција, парамилитарне групе), страдало је 3.525 униформисаних лица и 2.264 цивила, што укупно даје бројку од 5.789 лица (94% од укупно страдалих од непријатељске стране);

Од стране ХВО страдало је осморо (0,1% од укупно страдалих од непријатељске стране);

Од стране АБиХ страдало је 152 војника и 21 цивила, укупно 173 лица (3% од укупно страдалих од непријатељске стране).

Од засад неидентификоване, односно комбиноване три непријатељске стране ХВ, ХВО и АБиХ, страдала су 103 српска војника и 92 српска цивила или укупно 195 лица (3% од укупно страдалих од непријатељске стране).


Индиректне жртве

Жртве рата на српској страни које се не могу приписати директно било којој непријатељској страни – евидентирано је укупно 677 лица (10% од укупног броја жртава на српској страни), од тога 563 униформисана лица и 114 цивила.


Учешће српских жртава у укупној популацији у Хрватске

По попису становништва из 1991. године у РХ било је укупно 4.784.265 становника, од чега 3.736.356 Хрвата, 581.663 Срба и 106.041 Југословена (подаци Државног завода за статистику РХ).

Упоређујући укупне губитке на српској страни (6.792) са учешћем српске популације у укупном броју становника у РХ из 1991. године, долази се до износа од 1,16% погинулих и несталих на српској страни у периоду од 1990. до 1998. године.


Ексхумације и идентификације

Почев од 2001. године, надлежне институције у РХ саме или у сарадњи са истражитељима ICTU-а ексхумирали су 936 лешева српских жртава (301 са гробља у Книну, 154 са гробља у Грачацу, 27 са гробља у Кореници, 160 са гробља у Петрињи, 64 са гробља у Двору, све жртве из „Олује“, 58 са гробља „Житник“, 49 из „Олује“, а остали из ранијих година, 28 са гробља „Медари“, 34 са гробља „Окучани“ и 18 лешева са локације Ризвануша, жртве из децембра 1991. године из села Паулин Двор, 19 са гробља у Кукуњевцима, те најмање 73 лешева из мањих или појединачних гробница), од којих је до 31.12.2010. године идентификовано 547, док се за остале чекају резултати ДНК-а.

„Веритас“ тренутно располаже са још 673 позната гробна мјеста српских жртава на подручју Хрватске, највише из акција „Бљесак“ и „Олује“, која се уз мало добре воље са хрватске стране могу одмах ексхумирати као што су могли и ранијих година.

„Веритас“ је прикупио и велик број информација о могућим мјестима укопа, појединачним и масовним, страдалих Срба у свим фазама рата, које тек треба провјерити на лицу мјеста.

Хрватска страна опструира ексхумације и идентификације српских жртава из разлога што би проналажење свих лешева српских жртава покварило њен „имиџ“ као „жртве српске агресије“ и што би велики број српских лешева могао у негативном смислу утицати на исход суђења хрватским генералима пред Хашким судом, оптуженима за судјеловање у „удруженом злочиначком подухвату чији је заједнички циљ био присилно и трајно уклањање српског становништва из регије Крајина“.



Срби у пописима становништва у Хрватској

Према подацима Државног завода за статистику РХ, на попису становништва у Хрватској из 1991. године, од укупно 4.784.265 становника Срба је било 581.663 (12,2 %), а Југословена 106.041, међу којима је, с чиме су сагласни и хрватски демографи, било 60-70% Срба, тако да је број Срба и по хрватским статистичким подацима био већи од 600.000 хиљада.

Десет година касније, на попису становништва у РХ из 2001. године, такође према подацима Државног завода за статистику РХ, пописано је 201.000 Срба (4,5 %) и мање од 200 Југословена (двијестотине).

Дакле према простој рачуници између та два пописа за више од 400.000 смањен је број Срба у Хрватској. То је резултат великог броја избјеглих и прогнаних, који су се распршили по цијелом свијету, али и резултат страдалих у рату и умрлих у пораћу, као и похрваћивања и покатоличавања у току рата и пораћа све до данашњих дана.

Ове године, од 01. до 28. априла, у Хрватској се спроводи десетогодишњи попис становништва.

Процјене избјеглих/прогнаних Срба окупљених око „Веритаса“ о броју Срба у овогодишњем попису становништва су веома песимистичне, засноване на неколико чињеница:

Српско становништво у Хрватској које је послије рата 90-их остало или се вратило из избјеглиштва/прогонства је претежно старачко, умиру брже од просјека у окружењу, колико због старости, толико и због животних (не)услова.

Вањска миграција становништва у РХ, коју од 2002. године прати ДСЗ РХ, показује да се од 2002. до 2009. године (за 2010. годину подаци још нису доступни) из Србије, гдје је уточиште нашло више од 300.000 хиљада Срба избјеглих/прогнаних из РХ, у Хрватску доселило свега 11.218, а из Хрватске у Србију одселило 20.683 лица. Иако се не говори о њиховој националности, подразумјева се да су у питању скоро искључиво Срби. Обесхрабрује и то што је само у 2002. и 2003. години број досељених из Србије био нешто већи од броја одсељених у Србију, а од 2003. године константно расте број одсељених у односу на број досељених, што је кулминирало у 2009. години, када је број одсељених у Србију износио 4.458, у односу на 755 досељених у обратном смјеру;

Законска одредба по којој у укупан број становништва РХ неће бити укључена лица која у РХ имају пребивалиште, а у критично вријеме (31.03.2011. године) су одсутне дуже од једне године или намјеравају бити одсутне дуже од једне године, а у РХ не долазе недјељно. Оваква одредба ће погодити углавном Србе који имају пребивалиште (личну карту), а живе ван Хрватске, рекао бих по цијелом свијету, а нису у могућности да недјељно навраћају у Хрватску.

Управо на основу изнесених података и чињеница и процјењујемо да ће број Срба у Хрватској после овогодишњег пописа достићи, ако не и престићи, план првог предсједника РХ Ф. Туђмана из раних 90-их, да ће питање Срба у РХ бити ријешено када се њихов број сведе на 3%.

Апсурд је у томе што ће, највјероватније, Хрватска одмах по овогодишњем попису становништва, који ће показати да су Хрвати ријешили „српско питање“ за сва времена, потписати приступни споразум са ЕУ.



Аутор: Љиљана Богдановић
Печат, 18.02.2011.