Стеван и Нада Тањга

Тешких случајева сиромаштва, болести, безизлазних ситуација које људе све више повлаче у понор властите несреће, у Далмацији је на жалост јако много. Готово да нема села у којем се не налази понека тешка животна судбина, људска несрећа коју су године рата, a и oне након њега, довеле у ситуацију да вапи за пруженом руком помоћи које је временом све мање и мање. Док су поједини случајеви заробљени годинама, старости и немоћи, други су такви због болести, а трећи опет неком својом несрећом, стицајем лоших околности или свиме тим заједно.

Случај породице Тањга тежак је из више разлога, а сви они заједно учинили су да помирљиво прихвате чињеницу да тако мора бити, не молећи и не тражећи више помоћ ни од кога. Да тешко живе, у условима који су више него недостојни овог, назови модерног, времена, сазнајемо од Винке Лошић, комшинице из села која их је у једном периоду обилазила у улози герентодомаћице.

- Ти људи немају апсолутно ништа. Живе у страшним условима, болесни, са примањима од којих не могу ни крпити крај са крајем. Прича вам не значи ништа, најбоље је да одете тамо и сами се уверите, Винкине су речи у једном случајном разговору.

И отишли смо. Слике које смо затекли у дому породице Тањга све говоре, а зашто је све тако, сами су испричали.

- Избегли смо одавде, нас троје у Србију. Супруга Нада, ћерка Јелена са 13 година тада, и ја. Дванаест година провели смо у прихватном центру у Петровцу на Млави. Ја сам радио свуда где је требало, на дневницу, ћерка је ишла у школу, Нада нас сачекивала у једној просторији коју смо тада имали. После дванаест година, у Петровцу су изграђене две зграде за избеглице, делили су станове. Неко је имао везу, неко новац за учешће, ми ништа од тога. Центар се затворио, а ми смо завршили у Делиблатској Пешчари, у другом центру још горем од претходног. Без купатила, са заједничком кухињом, опет сво троје у истој просторији. Ту смо остали још три године. Јелена је завршила Трговачку школу и запослила се у једном киоску. Таман када смо мислили да ће нам мало бити лакше, ћерка је имала незгоду, повредила ногу, а убрзо затим нас обавестише и да ће тај центар бити затворен. Нисмо имали куд, пријавили смо се за повратак кући, у Оћестово, прича Стеван Тањга њихову послератну причу.

ПОВРАТАК У НИШТА

И вратили су се. Преко УНХЦР-а су им довезли оно мало ствари које су са собом имали, оставили их у Оћестову, са надом да ће овамо коначно боље кренути.

У Стеванову породичну кућу нису могли. Од ње је остало тек толико квадрата да смести мајку. Надина кућа, остављена у наследство од мајке, у лошем је стању, па им је привремени смештај у старој кући понудила Надина рођена сестра. Једна соба, мала кухињица и ходничић, били су довољни за прву руку на своме, али од тога се нису помакли.

- Тражио сам обнову за своју кућу, али како је мајка још жива а после ње остајемо брат и ја, кућа није један кроз један, и обнову нисмо могли добити. Исто смо тражили и за Надину. Њој је мајка оставила све што је имала, сестре су се са тим сложиле и одрекле се свега у Надину корист. Ипак, ни ту нисмо успели ништа остварити па смо остали у кући њене сестре до дана данашњег, мучно и немоћно објашњава Стеван.

У једној соби опет су њих троје, двоје родитеља у шестој деценији живота, и Јелена која је загазила у тридесет и четврту годину живота. Немају купатило, немају воду, а све чиме располажу су три столице, војничке, стигле из Петровца, стари кухињски сто, двосед који придржавају цепанице од дрвета и шпорет на дрва. У малом скученом простору, недовољном да се истовремено у њему сво троје задесе, још су и струјни шпорет остао од рата и мали фрижидер, оба већ годинама без икакве функције.

- Ради нам овај шпорет на дрва, али је димњак пропао па слабо вуче, дими. Кречили смо али шта вреди, чим се ватра наложи одмах све зачади. Требало би зидати нови, а како, пита се Нада.

ПОМОЋ ПРЕКО ПОТРЕБНА АЛИ ЈЕ НЕМА НИОДКУДА

Нема ту више простора ни за суђе, ионако скромно, ни за одлагање најосновнијих ствари. Пар тањира и чаша, уз отворено краткотрајно млеко, прекривени су салветама, тек да заштите од мува и инсеката, на тој летњој температури која истима иде у прилог.

Стеван је, сазнајемо, срчани болесник. Уз здравствене проблеме којима не даје много на значају, преживео је два инфаркта. Ни Надино стање није боље, али је бољка која је мучи много гора од свега наведеног.

- Наша Јелена је све ово тешко поднела. Када смо се вратили, доживела је неку врсту шока и почела да се повлачи у себе. Све је мање комуницирала са људима, а све више времена проводила сама, затворена у соби. Није овде имала друштва, својих вршњака, није нашла посао, а сиромаштво је све то зачинило. Сада више неће из собе, тек увече када смо сами. Ни са ким не жели да комуницира, никога да види. Стање са ногом јој се погоршало, али неће да чује за доктора. Дете ми је у тешком депресивном стању, а не налазим начин да јој помогнем. То ми је највећа рана, са сузним очима пуних страха, прича Нада.

Ни неколико молби Стеванових да изађе, да упозна неког ко би мало да прича са њом, чак ни љутња након неуспелих покушаја, нису уродили плодом. Јелена је остала равнодушна на позиве. Наставила време проводити у четири зида, без телефона, без пријатеља, без везе са стварношћу, не рачунајући стари радио са кога су, уз лош сигнал, допирали тонови радио станице.

Како су нам рекли, преживљавају од 1.500 куна социјалне помоћи, и пар овчица о којима Стеван брине. Винки је истекао уговор о обиласку, па им и она, изузев када осети личну потребу, више не долази редовно. Немају се коме жалити, нити од кога шта траже, видно помирени са чињеницом да им може бити боље од овога. А може, само да је више слуха и више добре воље. Недалеко од дома у којем се налазе, Стеван ми показује Надину кућу која би се могла адаптирати и прилагодити за живот ове трочлане породице. Простора је довољно за две собе, кухињу и купатило, али треба средстава да се то изради. Средстава које они не могу и немају начина издвојити.

Можда би се, потајно прижељкује Нада, и Јелена тада мало отргла. Да добије своју собу и купатило, да се не срами изаћи пред народ. Можда би јој се опет вратила воља и жеља за животом, оним који јој тек предстоји и са којим се сада нема воље суочити.

У ситуацијама попут ове, човек не може остати имун ни равнодушан, али ни сам нешто урадити да се ишта коначно промени. Или може, а то је веровати да још постоји људи који могу и желе помоћи, који не окрећу главу, не слежу раменима, или тек обећају да хоће и на томе све остане. Чак и онда када помислите да горе не може од овога, може. А то је да један млади живот, уз све мање младих који остају у овим крајевима, остане заробљен у немоћи, неимаштини и небризи чекајући боља времена у која је одавно престао да верује.

Васка Радуловић
Извор бр. 150.
14.9.2016.