Репортери "Новости" са прогнаницима из Крајине, у избегличком центру Крњача. Све остаје исто, као да смо се сами убијали, говоре утучено

 

Прогнаници живе у тешким условима / Фото: Алекса СТАНКОВИЋ

Да сте ме питали шта ће бити после пресуде у Хагу, одговорила бих вам: биће исто као што је било. Судбина нас прогнаника из Хрватске запечаћена је у овим избегличким собама. Овде, ми, некадашњи српски домаћини чекамо порције дневног следовања. Ни да их примиш, ни да их вратиш. Ни да живиш, ни да умреш... Ноћу сањамо своја некадашња имања која нам нико не враћа и не плаћа. Ујутро, јастуци су мокри. Преврћемо их и сушимо... И тако свих ових година.

Избеглички центар Крњача код Београда. Драгињу Ивковић затичемо у тренуцима изрицања пресуде Међународног суда у Хагу. Она зна шта је тужба Хрватске и контратужба Србије за геноцид. Сваку вест о овом спору пратила је од почетка. Слушала шта о томе говоре њене комшије из соба и барака, њиховог последњег и јединог уточишта. Ћутала и слушала: "И тужба Хрватске и контратужба Србије - биће одбијене. Ни Хрватска ни Србија нису починиле геноцид".
 

КАКО СЕ ТО ЗОВЕ

Драгињу Ивковић пресуда из Хага није, ни за тренутак, умирила.
- А како се зове то што десетине хиљада Срба више нису у својим кућама? Како се зове то што они који се врате живе под ужасним притиском, принуђени да поново оду? Отуда, где су им живели преци, а потомци им траже визе за неке далеке земље. Како се то зове, кад те протерају и узму све.

Драгиња Ивковић је из Крајишких Брђана, са Баније. Њој се враћају слике прогона. Ужасне слике с којима живи и с којима ће умрети.
- Кућа. Имање. Трактори и приколице... Стока... Није то за нас, српске домаћине са Баније, тек било каква стока. То је наше благо... Имала сам осам крава. Препуне оборе и амбаре. Краве су остале везане. Мислила сам, вратићемо се за који дан... Тај, који дан, биле су године.

Телевизор у соби од неколико квадрата од раног јутра је укључен. Као и у собама прогнаника који имају срећу или несрећу да га имају. Свако од ових људи који се готово две деценије надају да ће се њихова судбина решити, ипак стрепи од исхода у Хагу. У овим тренуцима, тишина је једина реч. Стрепња... Да је могло да буде и другачије, малчице им је вратило наду. Правници Међународног суда ослободили су их терета: Срби из Хрватске, у протеклом рату, нису починили геноцид.
 

ПОРЕЗ НА ОПЉАЧКАНО

Бележимо, у прогнаничкој соби, тренутак обраћања нацији председника и премијера Србије, председника Републике Српске. И из суседних соба у бараци осам, одјекују говори.
- Ево да вам покажем: стигао ми је позив из Хрватске да платим некакав порез - каже Драгиња. - Испоставили ми рачун у кунама, а то је у динарима око 70.000. За шта? За имовину коју су опљачкали. На адреси у којој више нема чак ни имена мог огњишта. Нема више Крајишких Брђана. Има само: Брђани. Није мене, сине, оборила старост. Обориле су ме, и сваког дана обарају сећања. И неправда.

Барака, без обележја. У Крњачи кажу: тамо, преко мостића, преко канала, у првој слева је задња пошта породице Пјевалица. Ко је Пјевалицама дао ово презиме, кад ниоткуд песме.
- Нисам гледала извештај из Хага - каже Душанка Пјевалица. - Зашто? Зато што нећу да ме повређују успомене. Нећу о томе ни да мислим, ни да говорим. Патим. А ви не можете ни да замислите каква је то патња. Таква, да ни жива ни мртва тамо не желим да се вратим. Мој супруг је био професор биологије у Книну. Имали смо стан у центру. Улица се најпре звала: Народни хероји. Потом: Српски јунаци. Ми смо протерани из Улице Стефана Немање. А она се сада зове Улица Фрање Туђмана... Супруг и ја смо живели деценију и по без динара. Од збега до збега. Наша судбина је у рукама моћнијих од нас, ма како год звучала пресуда из Хага.

 

НИ КО ДА ВРАТИ, НИ КО ДА ПЛАТИ

КАД сам једном, само једном, отишла у Крајишке Брђане, затекла сам све опљачкано - сећа се Драгиња Ивковић. - Ни трунке живота није било од оног што је остало када су нас протерали. Нико о томе, све ове године, није говорио. Ни ко то да плати, ни ко да нам врати. Нико не говори ни о гробовима који су остали уз пут којим смо бежали. А ја не могу да заборавим како су и деца на том путу издисала. А сад ме, сине, пусти да плачем.
 

Милена Марковић
4.2.2015.