Припадници породице Дрпа из Вргинмоста жртве су разних облика репресије: Божо Дрпа је у студеном 2014. године у Слуњу присуствовао ексхумацији гробнице с 20 тијела и слутње су се обистиниле. Идентифицирао је тијело свога брата. Борба за станарско право није му успјела.

Повратник Божо Дрпа из Вргинмоста (Кордун) помирио се са чињеницом да нема ријешено стамбено питање и потуца се од немила до недрага већ петнаест година по околним селима. Помирио се и са скромном социјалном накнадом, али никако се не може помирити с чињеницом да још није пронађен и кажњен убојица, или барем налогодавац убојства његова осамнаестогодишњег брата Драгана, устријељеног у потиљак за вријеме Олује у околици Слуња.

- Мој брат Драган мобилизиран је у Вргинмосту од стране Војске Крајине пред сам крај рата, 1995. Имао је једва 18 година и упућен је на фронт у непознатом правцу. Мене нису одвели јер имам оштећену краљежницу, опериран сам, уграђена ми је метална шипка и та чињеница спасила ме вјероватно од смрти. Врло брзо дошла је Олуја, мајка и ја смо побјегли у Србију, а о судбини брата ништа нисмо знали.

Тако су пролазили дани и године. Мајка је остала у Србији, ја сам се 2001. вратио у Вргинмост гдје сам провео дјетињство и најљепше дане свог живота. Једноставно, срце ме је вукло натраг. Није било дана да нисам размишљао о брату, распитивао сам се на све стране, код знаних и незнаних, но одговора није било. Полицији у Загребу сам дао све потребне податке о брату, мени и мајци извађени су крв и узорци ДНК анализе, ако се случајно нешто пронађе. Тешко је описати страх и црне слутње које сам проживљавао све то вријеме, негдје у подсвијести осјећао сам да га више нема, али, као и увијек нада умире задња. И тако готово 20 година – прича Божо Дрпа.
 

Кад сам сазнао да је мој Драган убијен метком у потиљак, био сам згранут и нисам могао од шока дуго доћи себи. Па зашто га, кад су га већ ухапсили, нису заробили?

Пролше године у студеном, Божо је добио позив да дође у Слуњ јер је у близини пронађена гробница са двадесетак тијела. Пун зебње, Божо је 17. студеног 2014. године отпутовао у Слуњ, присуствовао ексхумацији и слутње су се обистиниле. Идентифицирао је тијело свога брата. Патолог му је објаснио да је брат устријељен метком у потиљак, да је то узрок смрти и да су то једине озлиједе на тијелу.

Након неког времена Божо је добио рјешење у којему пише да је његов брат 4. коловоза - умро. Огорчен, покушавао је на све начине разјаснити ствар, но правник из бесплатне правне помоћи рекао му је да сачека главно рјешење, које није стигло нити до дан данас.

Драган Дрпа, прије рата

Истражујући сам, Божо је пронашао на интернет страници Документационо информативног центра Веритас податке који су га шокирали.
- Замислите, тамо јасно пише да је масовна гробница код Слуња, у близини војног полигона, откривена захваљујући свједочењу хрватског војника Петра Ивића који је потврдио да су сви из те гробнице заробљени у Сиверићу, касније ликвидирани по изричитој наредби тадашње Службе за заштиту уставног поретка Републике Хрватске. Да ли је то истина, ја не знам, али сватко то може прочитати, то још увијек стоји на интернету – запрепаштен је Божо Дрпа.

Није му јасно како да је то све сасвим случајно сазнао на интернету. Нитко га о ничему није обавијестио и нема појма да ли је случај закључен или се још проводи истрага. И тко је одговоран за уморство његова брата.

Како је Полицијска управа Карловачка надлежна за случај јер се догодио на подручју њене надлежности, на наш упит полицијска службеница за односе с јавношћу Сенка Старовешки, одговара: У времену од 16. до 18. липња 2014. темељем налога изданог по суцу истраге Жупанијског суда у Ријеци, на локацији поред православног гробља у мјесту Слуњ проведена је ексхумација посмртних остатака из времена коловоза и рујна 1995. године.

Ексхумација је проведена по замјенику државне одвјетнице у Ријеци у сурадњи с министарством бранитеља и Управом за заточене и нестале. Након извршене ексхумације посмртни остаци превезени су у Завод за судску медицину и криминалистику у Загребу, ради утврђивања узрока смрти и провођења поступка идентификације. За даљње упите у вези наведеног, потребно је обратити се Жупанијском државном одвјетништву у Ријеци – стоји у одговору Сенке Старовешки.

До закључења овог броја, нисмо добили одговор на питање колико је напредовала истрага Жупанијског државног одвјетништва у Ријеци.

Но трагична смрт брата Николе, није једина несрећа која је погодила Божу Дрпу.  Чланови породице живјели су у стану у центру Вргинмоста који је мајка добила од трговачког подузећа и на тај стан остварила је станарско право. Послије рата, дотрајала зграда је срушена и на њеном мјесту, средствима Републике Хрватске саграђена је 2009. нова зграда са више станова, намијењена збрињавању оних којима је то неопходно.

Када се Божо вратио, премда је имао пуномоћ од мајке која живи у Београду, није успио добити поврат стана, иако у новој згради има и празних станова. Обијао је врата многих установа, но од стана ништа. Посљедњи захтјев упутио је Државној управи за стамбено збрињавање одмах како је зграда саграђена. Одговор да се захтјев одбија, стигао је двије године касније. Божо одлази у Уред у Петрињи како би му разјаснили ствар, но тамо му чиновници једноставно објашњавају да мајка и он ‘на стан немају право’.

Већ 14 година Божо Дрпа сналази се како зна и умије, тренутно живи у Бовићу код неких људи којима умјесто станарине одради неке послове, али струју и воду плаћа. Остварио је и социјалну помоћ од 800 куна на мјесец, што једва достаје за било какав живот.

Владимри Јуришић
Извор: ССТ "Новоссти"
3.5.2015.