Срби морају нестати!

Договарање: Туђман са генералима на Брионима

На састанку државног и војног врха у Хрватској 31. маја 1995. под председништвом Фрање Туђмана, усаглашени су коначни детаљи војне операције „Олуја“ против Републике Српске Крајине.

Пошто је саслушао план начелника Врховног војног стожера генерала Јанка Бобетка, ранијег команданта Загребачке војне области, Туђман је изложио својим сарадницима како треба даље деловати против Срба:

„Решити на који начин? То је сада тема наше данашње расправе. Да нанесемо такве ударце да Срби практично нестану, односно што нећемо одмах захватити да мора капитулирати у неколико дана... Према томе, није нам главни задатак Бихаћ, него наношење на неколико праваца таквих удара да се српске снаге више не могу опоравити, него да морају капитулирати“

Један од војних дејстава предвиђа и бацање летака изнад територије РСК како би се дезинформацијама деловало на српско становништво:
- „Један летак овако значи опште расуло, победа Хрватске војске уз подршку света, итд. као: ’Срби, ви се већ повлачите преко... итд, а ми вас позивамо да не треба да се повлачите, ми вам гарантујемо сигурност’... Значи, на тај начин им дати пут, а гарантовати тобоже, тзв. грађанска права!“

Поред општег војног правца према Бихаћу, било је речи и о војном дејству према Книну, као и одређивање снага које ће бити тамо упуђене. Основно је да Хрватска војска треба да разара српска места, да пали куће и имовину, како би се становништво осећало несигурно и у страху за своје животе.

ЗА НЕКОЛИКО САТИ РУШЕ КНИН

На Туђманову примедбу да је Книн „тврд орах“, генерал Анте Готовина му је одмах одговорио:
- „Председниче, у овом тренутку ми комплетно с нашом техником контролишемо Книн. Није уопште то, ако је команда за удар на Книн - ми га за неколико сати рушимо, комплетно!“

Загребачки „Глобус“ у броју од 3. августа 1995. објављује да се у Хрватској у раним јутарњим часовима врши масовна мобилизација, као и да се на граници према Крајини налази велика концентрација хрватске војске. На удару су, како лист преноси, Срби и територија коју они контролишу, затим Истра и сви функционери опозиционих странака, односно партија које нису по вољи власти.

Најмасовнија мобилизација обављена је у Сплиту, а како у Загребу свака општина даје по једну бригаду, већини амбасада саветовано је да припреме чланове својих породица да напусте Загреб и врате се у своје земље. Многе авио-компаније, међу првима оне из Швајцарске, Аустрије и Велике Британије отказале су летове за Загреб, Сплит и Дубровник.

„Глобус“ доноси и мишљење једног дипломате:

„Зашто би било ко мобилисао толико много људи и подигао на највиши степен борбене готовости војску, зашто би нагомилавао тако снажне трупе на самој линији разграничења, ако стварно не мисли да крене у напад?“

НИШТА БЕЗ АМЕРИКЕ

Иако су тада порицали, а Хрвати изјављивали да им САД помажу, битна је изјава америчког генерала Чарлса Бојда, заменика команданта НАТО о учествовању у разради будуће офанзиве хрватске војске. Чарлс је, нешто касније, изјавио:
- „Хрватска никада не би покренула офанзиву у било ком од сектора без јасне подршке владе САД. Начин на који је извршен распоред снага је одраз њихове обуке. То је веома ефикасно и то је део политике САД!“

Питер Галбрајт, амерички амбасадор у Загребу, „Ројтеру“ је изјавио како нема разлога за рат, с обзиром на то да је српска страна спремна за разговоре о политичким питањима. Галбрајт преноси спремност Крајине, односно Милана Бабића о отварању дела ауто-пута Београд - Загреб који пролази кроз Републику Српску Крајину и пуштању водовода.

Бабић је поновио да је у смислу плана З-4 потребно да се обустави ватра, да Хрватска изврши демобилизацију своје војске и обустави мобилизацију, затим да се у смислу Резолуције 901 Савета безбедности УН изврши размештање снага УН у смислу Венс-Овеновог плана, који је Крајина прихватила 1992.

На основу плана З-4, Србима у Хрватској је тада „нуђена држава у држави“, што су највиши представници Републике Српске Крајине прихватили, а иза којег су стајали Европска унија, Уједињене нације, САД и Русија.

Дан пре отпочињања „Олује“, 3. августа, хрватска делегација је на преговорима са крајинским Србима у Женеви о плану З-4 понудила, наводно, „мирну реинтеграцију окупираних подручја“. Туђман је захтевао да Срби ослободе пругу преко Книна. Делегација РСК није потписала тај план с обзиром на то да су Хрвати тражили искључиву капитулацију.

Тог 3. августа 1995, како је објавио загребачки „Јутарњи лист“, на састанку у Београду Питер Галбрајт је успео да приволи Милана Бабића да ипак прихвати мировни план. О томе је Галбрајт известио Туђмана, који, међутим, није одустао од својих планова, пошто су припреме далеко отишле.

ТРИ ЧЕТВРТИНЕ ХРВАТА ЗА АГРЕСИЈУ

У припреме обрачуна са Србима укључила се и Телевизија Загреб, која је спровела анкету у којој је 73 одсто грађана било за акције против Крајине.

Команда Војске РСК саопштила је, дан раније, да је 2. августа бомбардовала ширу околину Дубровника, као и да ће поново тући Дубровник уколио хрватска војска настави да бомбардује Дрвар.

Зелено светло за операцију „Олуја“ дао је изасланик САД Ричард Холбрук. То је објавио новинар „Њујорк тајмса“ Дејвид Бејднер на основу извора из Стејт дипартмента. У документарном филму америчке производње „Југославија - рат који се могао избећи“, који је српској јавности мало познат, Холбрук је уочи припрема, 2. августа 1995, дошао у Загреб на састанак са Туђманом. Признао је да је одобрио операцију „Олуја“. То помиње новинар Бајднер, који цитира званичне мемоаре о преговорима у Дејтону Ричарда Холбрука. У овом документарном филму снимљен је и Агим Чеку.

Хрватска је тада донела одлуку да уз помоћ - како је тада тврдила - САД и НАТО изведе војно-полицијску акцију којој је дат шифровани назив „Олуја“, користећи шифровани назив из рата у Ираку, „Пустињске олује“.

Туђман грми преко радија

Уз позив крајишким Србима да се предају, врховник обећава праведно суђење. Хрвати имали 138.350 војника, Срби само 31.000...

Злочиници са намером: Хрвати окупирају Книн

Тачно у пет сати 4. августа 1995. хрватска војска је отпочела општи напад на Крајину употребљавајући пешадију, артиљерију, оклопно-механизоване јединице и авијацију. На Книн је пало око 2.000 пројектила за 24 сата, заузет је Свети Рок и онеспобљен одашиљач на Челавцу, чиме су онемогућене комуникације. Артиљеријско-ракетни удари извршени су по Обровцу, Бенковцу, Дрнишу, Кореници, Грачацу, Удбини, Војнићу, Вргин-Мосту, Глини, Петрињи, као и по многим крајинским селима.

Канадски генерал Алан Форан, командант сектора Југ је на основу извештаја изјавио да је хрватска војска разарала стамбене објекте, посебно у центрима ових места.

КО ЈЕ ПРОТЕРАО ПЛАВЕ ШЛЕМОВЕ

У медијима се јавио и портпарол УН у Книну Алин Робертс кога је Хрватска обавестила да ће Книн напасти у 5.00 сати тога јутра. Већ два сата касније, Робертс је обавестио Команду УН у Загребу да је хрватска војска протерала припаднике УН са седам осматрачница.

Фрањо Туђман је од раних јутарњих часова неколико пута обавештавао „пучанство“ преко Радио Загреба да је „отпочео повраћај хрватских територија и позива крајишке Србе да се предају, нудећи им праведно суђење!“ Туђман такође напомиње да су Срби одбили мирну интеграцију, као и да су пропали сви покушаји да се зауставе „разуларене паравојне српске организације и јединице које су наставиле терористичке нападе и да предају оружје“!

Туђманов говор се емитује сваких 15 минута и насловљен је „хрватским грађанима српске националности“. У свакој паузи емитују се хрватске патриотске и борбене песме, као и химна „Лијепа наша домовино“!

Он, такође, позива и званичне представнике Србије и Црне Горе, односно Југославије, да не помажу „екстремистима с окупираних хрватских подручја“.


НАТО РАКЕТЕ НА СРБЕ

Пошто је хрватска војска протерала снаге УН са седам осматрачница, као и да је убила неколико канадских војника, Бутрос Гали је запретио да ће употребити снаге НАТО по хрватској војсци. Уместо тога, авиони НАТО су испалили две ракете на радаре Српске војске Крајине око 18.50. Авиони су полетели са носача авиона „Теодор Рузвелт“ наводно зато што су на носач авиона биле „управљене ракете земља-ваздух противваздушне одбране Војске РСК“.

Преко радија се јавља и генерал Иван Тољ, начелник политичке управе Министарства одбране, који говори о силини војне акције на РСК и упозорава „пучанство“ да не креће на пут „из предострожности од српске одмазде“!

Генерални секретар УН Бутрос Гали је непосредно после напада на Книн оптужио Фрању Туђмана „за дволичност потеза којима су се УН одлучно супротставиле“. „Изражавам посебну забринутост за судбину хиљада цивила на подручју Републике Српске Крајине којима прети опасност од продирања хрватских војних формација“, рекао је Гали.

Хрватском војском и полицијом, касније и Хрватском већу одбране, односно војске босанских Хрвата, командовали су: Анте Готовина, заповедник операције „Олуја“, Иван Чермак, војни заповедник Книна, и Младен Маркач, командант специјалне полиције, а као високе војне старешине помињу се и Звонимир Червенко, начелник стожера, и Атиф Дудаковић, командант Хрватског већа одбране (војске босанских Хрвата).

На хрватској страни било је 138.350 војника, 350 тенкова, 800 комада артиљеријског оруђа и 30 авиона и хеликоптера. Насупрот њима, у крајинској војсци, састава три корпуса - 21. кордунашког, 15. личког и 31. банијског корпуса, била је 31.000 војника, 200 тенкова, 350 комада артиљеријско-ракетног наоружања и само неколико авиона и хеликоптера.

Ипак, пред ову офанзиву, крајинске снаге изгубиле су на својој ефикасности: било их је мало, а борбена средства нису обнављана, нити им је Војска Југославије пружала даљу помоћ.

Фронт је износио 600 километара, и још 100 километара уз границу са рејоном Бихаћа у Босни. У лето те, 1995, хрватске и муслиманске снаге заузеле су стратегијска места, као што су Дрвар, Гламоч и Грахово. Заузећем и дела Ливаљског поља, Книн је изгубио стратегијски правац снабдевања.

БИЛТ: ТУЂМАН ЈЕ РАТНИ ЗЛОЧИНАЦ!

Карл Билт, посредник ЕУ за претходну Југославију, изјавио је да Туђман мора бити осуђен као ратни злочинац:
- „Хрватска офанзива на крајеве насељене Србима мора бити осуђена у најскорије време. Акција се десила у време када су Срби пристали да учине значајне кораке на економском и политичком плану.“

А командант Главног штаба Српске војске Крајине генерал Миле Мркшић изјавио је да припадници крајинске војске упорно бране своје положаје.

Тада се јавила и италијанска министарка иностраних послова Сузана Анђели, која је оптужила део говора Фрање Туђмана у вези са српским национализмом у Крајини и италијанским у Истри. Туђман је, наиме, рекао:
- „Били смо приморани да нападнемо због српских екстремиста који, од почетка њихове побуне до данас, настављају да траже помоћ од оног што је остало од италијанског фашизма, нудећи да распарчају хрватску територију измећу Срба и италијанског империјализма. Током последње три године лидери Срба у Босни и Крајини Радован Караџић и Милан Мартић, често су у интервјуима нудили територијалне концесије Италији у замену за признавање Републике Српске и Републике Српске Крајине!“

У игри су биле и многе државе. Тако је Мате Гранић свом колеги, мађарском министру иностраних послова обећао да Хрватска неће напасти источну Славонију, Барању и западни Срем. А министар иностраних послова француске Ерве д’Шарет је преко ТВ Антена 5 уверавао и Туђмана и Изетбеговића „о привржености Француске територијалном интегритету и независности Босне и Херцеговине“, али и да „Вашингтон никако није спреман да допринесе решавању кризе слањем својих активних официра и војника у Загреб, који хрватске официре уче демократији“!

Предаја или прогон!

Хрвати успостављају своју власт у Крајини. Нема преговора са Србима, морају да положе оружје.

Ко се све Туђману увуко у гујцу на тврђави...

Америчка организација МПРИ, "Military Professional Resources Inc" тврди да је "долазак петнаестак америчких официра у Загреб резултат овлашћења датог од стране Стејт дипармента. Њихов задатак је да хрватске официре одуче од комунистичких навика како би прихватили навике демократске армије". Пензионисани амерички генерал Ед Сојстер (Ed Soyster), бивши шеф Војне обавештајне службе САД, по доласку у Загреб дао је изјаву за "Глобус":
- Ми имамо уговор са Министарством одбране Републике Хрватске према коме трансформишемо овдашњу армију из источне у западну демократску армију!

Управо док је истицао 4. август 1995. Европска унија је суспендовала трговинске уговоре са Загребом.

Хрватски радио наставља да емитује борбене и патриотске песме и даје прве информације о уласку хрватске војске у Книн, с напоменом да се "хрватски стег вије на книнској тврђави".

Радио такође објављује изјаву да Хрвоје Шаринић, председник кабинета хрватске владе и не помишља на било какве преговоре са Србима:


КЛИНТОН ПРАВДА СИЛУ

Би-Би-Си преноси изјаву америчког председника Била Клинтона "да је хрватски пробој против босанских Срба користан за решење босанске кризе, али прети да и Србију увуче у рат... Кад босански Срби осете притисак, као што су то ваздушни напади, или пробој хрватске војске, схватиће да је време да се постигне било какав споразум".

"Наш је услов да Срби положе оружје и признају уставноправни поредак Хрватске!"

Због жестоког напада надмоћне хрватске војске припадници Војске Републике Српске Крајине повукли су се у току ноћи између 3 и 4. августа 1995. из Книна и прешли на резервне положаје. Хрватске снаге су, захваљујући својој бројности, успеле да пробију прве одбрамбене линије крајинске војске на пет праваца, загребачком, карловачком, бјеловарском, госпићком и сплитском и да продру до 15 километара у дубину.

Осуда хрватске офанзиве на РСК стигла је и из Савета безбедности УН, јер се тиме "проширује сукоб на неприхватљив начин и ствара се опасност од будућих напада било које стране"!
Грчка сматра, како јављају телевизије и новинске агенције, да су Вашингтон и Бон највећи кривци што Хрватска све више распламсава рат.

У потврду те истине, интервенисала је авијација НАТО, о чему је УН обавестио портпарол НАТО Џенис Вит:
- Авиони НАТО гађали су српску ракетну базу код Книна, а на захтев УН отворили су ватру у самоодбрани, пошто их је радар српске ПВО регистровао на својим екранима. Припадници УН су затражили присуство НАТО над подручјем Книна, па је зато било надлетања у близини положаја војника УН на земљи, који су могли бити изложени опасности. Пилоти имају право на самоодбрану уколико им прети опасност и не морају да траже одобрење. Два авиона типа "ЕА-68" са носача "Теодор Рузвелт" испалила су око 19.00 часова два противрадарска пројектила на радарски уређај ракетне батерије земља - ваздух код Книна!

С обзиром на догађаје у РСК, као и на чињеницу да је Туђман већ у негативном смислу споменуо Италију, ТВ Раи уно извештава да су увелико пооштрене мере у Трсту и околини и да су подигнуте мере безбедности. Италијански лист "Република" од 4. августа завршава опширан коментар речима:
- Туђман је рекао да су се италијански фашисти са четницима из Крајине договорили о подели Далмације!

Док је хрватска војска изводила напад на Пљешевицу, војници РСК оборили су један хрватски "миг 21" над њеним обронцима. Пилоти хрватског зракопловства успели су да потпуно онеспособе Челавац, главни комуникацијски центар Крајине, а тенковске и пешадијске јединице до подневних часова 4. августа продрле су до 15 километара у дубину Крајине.

Иако је убеђивала Мађарску, хрватска војска извела је и удар на источну Славонију, Барању и западни Срем. После артиљеријске припреме уследио је напад тенковима, пешадијом и полицијским снагама на свим линијама по положајима 11. Славонско - Барањског корпуса Српске војске Крајине. Хрватски вишецевни бацачи тукли су у 04.20 часа у садејству са бригадама хрватске војске из Осијека, Винковаца, Валпова и Ђакова. Заједно са снагама МУП су и друге хрватске пуковније.

Због жестоког напада из западне Славоније у Босну бежи 35.000 Срба, углавном жена, деце и старијих људи.

МУСЛИМАНИ ПОМАЖУ ХРВАТИМА ЗА ОЛУЈУ

Хрватска војска помаже акцијама муслиманске војске на граховско-гламочком ратишту, које нападају - уз овлашћење УН - из њихових заштићених зона у Бихаћу, тукући цивиле и села артиљеријом.

Током дана 5. августа 1995. снаге СВК нападају Сисак, Шибеник, Оточац, Госпић и Огулин, а напуштају Срб и Двор. Ракетне јединице гађају са положаја на Кордуну град Бенковац, из Босне Жупању, из источне Славоније Осијек и Винковце и са положаја у источној Херцеговини поново ракетирају Дубровник.

До 20 часова хрватске снаге заузимају 80 одсто територије РСК, односно улазе у Книн, Врлику, Дрниш, Бенковац, Примишље и Хрватску Дубицу.

У борбене акције улази и Пети корпус Армије БиХ и на Корани, код Тржачких Раштета долази до сусрета хрватске војске, Прве хрватске бригаде и снага Хрватског вијећа одбране, односно војске босанских Хрвата. Овим спајањем две војске пресечена је стратешка комуникација снабдевања Книн - Бихаћ.

Већ 6. августа 1995. у недељу, Република Српска Крајина је пала и под хрватским снагама налазе се, поред Книна, Петриња, Слуњ, Костајница и Плитвичка језера. Снаге 21. кордунашког корпуса су у укружењу, а пред разбијањем су и друга два корпуса, 15. лички и 39.

У заузетим српским селима Хрвати успостављају своју полицијску управу, а тога дана заузети су Обровац, Медак, Плашки, Врховине, Кореница, Слуњ и Плитвичка језера.

Туђман маше песницама


“Срби хтели да са талијанским фашистима забију Хрватској нож у леђа”. Војници УН сведоци масовних пљачки српских кућа.


У недељу, 5. августа 1995. у поподневним часовима председник Туђман је хеликоптером слетео у напуштени Книн. Био је видно узбуђен и када се попео на врх книнске тврђаве пољубио је високо истакнуту хрватску шаховницу, махао је песницама и одржао говор.

"Ово је хисторијски дан зато што Срби више никада неће играти улогу коју су имали у Хрватској. Срби су хтели да са талијанским фашистима забију нож у леђа Хрватској... Ослобађање Книна значи више него само освајање хрватских подручја и хрватског града - значи стварање увјета за стабилност хрватске државе за столећа унапријед!"

Име болнице "Свети Сава" одмах је промењено у Опћу болницу, а ХТВ је чак приказала и једног хрватског војника у усташкој одори, с црном траком око главе и латиничним словом "У". На книнској тврђави је једна група пред ТВ камером певала усташке песме у славу тешких ратних злочинаца из НДХ - Францетића и Бобана.

Одмах су кренули "улични чистачи" који су спрали крв и лом са улица у Книну.

Само је у сплитском "Ферал трибјуну" Звонимир Чичак подсетио на праве хрватске циљеве према Србима:
- "Жели ли Загреб да ослободи окупирана подручја и да стварно обнови цивилни поредак над побуњеним српским становништвом, или ће се осветити Србима и протерати их? Хоће ли то бити 'побједа' попут оне у Западној Славонији или ће Туђман поучен западнославонским искуством, овог пута бити одиста морални побједник?"


КАРДИНАЛ КУХАРИЋ: ХРВАТСКА СЕ БРАНИ

У ударном термину на ХТВ појавио се и кардинал Кухарић, који је смерним и тихим тоном рекао: "Хрватска је жртва неправедног напада. Начело самоодбране је право које се не може оспорити ниједној жртви неправедног насиља, те свака правна држава дужна је да допуштеним средствима осигура нормалан живот у слободи и миру својим грађанима."

Чичак је, наиме, алудирао на операцију "Бљесак" која је изведена почетком маја на територији Западне Славоније кад су заузети Дарувар, Пакрац и друга мања места.

У понедељак, 7. августа 1995. последњег дана "Олује", пали су Слуњ, Петриња, Војнић, Топуско и Горњи и Доњи Лапац.

Командант цивилне полиције мировних снага УН у подручју Книна, генерал Алан Горан у извештају је написао да су полицијске снаге Уједињених нација на том подручју забележиле, после доласка хрватских снага, убијених 128 српских цивила, као и да је опљачкано и спаљено 73 одсто, односно преко 20.000 кућа.

Преко ТВ Загреб јавио се генерал Тољ који је рекао:
- "Офанзива под називом "Олуја" напредује у точно предвиђеним сатима, а у многим мјестима и брже него што се очекивало. Книн је пао за цио један дан, а крајинска војска као и да не постоји!"

У Глини се тада налазио Јордански батаљон УН ком су се обратиле многобројне избеглице тражећи помоћ. Командант овог батаљона јавио је да је владика Српске православне цркве одржао "молебан за напаћени српски народ у ком је у Другом светском рату на хиљаде Срба било побијено од усташког зверства!"

Генерал Тољ цинички саопштава да "српско становништво масовно напушта своје куће и села јер у њих улази хрватска војска као ослободиоци!"

Командант данског батаљона је протестовао код команде УН у Загребу, јер је хрватска војска заробила осам данских војника и терала их као "живи штит" испред својих тенкова. Поводом овог Тољ је изјавио да је "немогуће да су то учинили хрватски војници који поштују правила рата и права".

Срби у Вуковару очекују напад хрватске војске на источни део Славоније, те у саопштењу за становништво кажу:
- "Предстојећа битка биће тешка, али и пресудна, не само за нас, него за цело српство, Србију и Југославију. Мит који је створен о снази усташке војске овде ће бити сломљен. Упозоравамо све становништво да простор Источне Славоније, Барање и Западног Срема има довољно бораца и да располаже свом потребном техником, а до сада су створени сви потребни услови за успешну одбрану и слободу!"

На крају саопштења износи се да ће Вуковар и сада, као и 1991. бити одбрањен.

Војници УН у Книну износе како хрватски војници масовно пљачкају српске куће. Портпарол УН Филип Арнолд је известио да су хрватски војници убили једног данског и два чешка припадника УН и да је рањено око 70 "плавих шлемова", као и да је у бази УН у Книну помоћ затражило око 700 Срба.

Хрватски министар спољних послова Мате Гранић у ударном термину ХТВ 6. августа саопштава да ће офанзива хрватске војске да траје још само 24 часа и каже:
- "Очекујем да ће све велике операције бити завршене до сутра. Разговарали смо са Карлом Билтом и Торвалдом Столтенбергом о активној ситуацији у Хрватској, посебно после војно-редарствене акције. Хрватска операција се добро одвија. Људска права крајинских Срба бит ће поштована, а терористима ће се праведно, како је изјавио и наш председник Туђман, судити!"

Клинтон: Све их потамани Францек, имаш моју дозволу...

А Карл Билт, посредник УН за претходну Југославију, изјавио је да би Туђман могао да одговара за ратне злочине због војног напада на Крајину:
- "Чврсто се противимо свакој војној активности против недужних цивила и бомбардовања насеља. Чак и у оваквом бруталном рату међународна заједница мора покушати да одржи стандарде понашања у складу са законом и поштовањем људских права."

Лист "Слободна Далмација" је Карла Билта због овакве изјаве назвао "безобразном особом", а у листу се још спомиње и Враницки, аустријски канцелар, са поруком:
- "Кога уосталом брига шта Враницки говори, треба свак' гледати своја посла и нашу корист."

У ударном дневнику ХРТ, Гојко Шушак министар унутрашњих послова, саопштава да су захваљујући удруженим снагама хрватске војске, редарствених полицијских јединица и војске ХВО ослобођена сва места у Крајини.

Портпарол УН Кристофер Дана је на крају извештаја Команди УН у Загребу додао:
- "Бојим се да је ратни циљ Хрватске: заузимање и етничко чишћење те територије!"

Мартић позива - назад!


"Наредио сам да се народ склони у села, а не да напусти Крајину". Код Топуског стотине побијених, углавном жена и деце...

Два Милана: Мартић и Бабић 1991.

У касним вечерњим часовима 6. августа 1995. Хрватска је објавила да је завршена офанзива „Олуја“, чији је циљ био да се Република Српска Крајина врати под хрватску власт. Министар Гојко Шушак саопштио је да су у четвородневним акцијама Хрвати изгубили 118 војника док их је 620 рањено.

Посредник ЕУ Карл Билт поновио је став да би Туђман могао да одговара за ратне злочине због агресије на Крајину. Билт је рекао да се „чврсто противи свакој војној активности против недужних цивила и бомбардовања небрањених насеља. Бомбардовање Книна је крајње тежак циљ. Чак и у оваквом бруталном рату међународна заједница мора покушати да одржи стандарде понашања у складу са законом и поштовањем људских права!“

Хрватска влада је одмах јавно обзнанила да прекида односе са Билтом, као и да је он персона нон грата.


БАЛКАНСКИ ДУЧЕ

Многи медији из Немачке, Француске, Велике Британије наводно су забринути због хрватске офанзиве и прогнозирају да ће се Хрватска умешати у рат против босанских Срба у Босни. Лондонски „Тајмс“ Туђмана назива „балканским Дучеом“ и објављује у броју од 6. августа чланак „Кројење Босне“. У географској мапи БиХ словом С он је Хрватској припојио Бањалуку, Мостар, Бихаћ, док је Србима оставио нешто мање од једне трећине у којој су део Сарајева, Тузла, Горажде и Требиње

Тога дана је и представник УН Сергеј Кошенко потврдио да Хрвати и муслимани пуцају на колоне српских избеглица. Један од најтежих инцидената догодио се између Топуског и Двора. Паљба је отворена по колони дугој неколико километара у којој је било 12.000 избеглица - жена, деце и старих људи. Код Топуског је у току 6. августа 1995. побијено неколико стотина махом деце и жена.

Радило се о масовном покољу који су починили припадници муслиманског Петог корпуса Армије БиХ (под командом Атифа Дудаковића) над цивилима и војницима СВК, који су предали тешко наоружање. Иначе, евакуација цивила и дела војске - која је била договорена са Унпрофором - одуговлачена је забранама хрватске војске, која је блокирала комуникације.

За судбину избеглица заинтересовала се представница УН у Загребу мајор Рита Лепеш, која је интервенисала због пропалог хуманитарног споразума о преласку око 80.000 избеглица из РСК у Републику Српску, пошто офанзива хрватске војске није престала. Лепешова је изјавила:
- „Цивили су блокирани у подручју борбених дејстава. Догађа се највећа избегличка катастрофа!“

КО КОГА ОПТУЖУЈЕ

Министар Шушак је одмах за све оптужио Команду УН у Загребу, чије мировне снаге, наводно, нису испуниле свој задатак у вези са предајом тешког наоружања Српске војске Крајине, као и да се српске снаге са војном техником нису у одређено време појавиле на одређеном месту до 9 часова - што је био крајњи рок предаје.

Хрватски војници су наставили да пуцају на припаднике мировних снага из Јорданског батаљона, којима су, иначе, приговарали што су и они распоређени у заштићеним зонама.

Министар Хрватске Гранић је објаснио на ХТВ да хрватска војска засад не припрема напад на источну Славонију и западни Срем, с обзиром на то да ће они бити обухваћени тзв. мировним пакетом.

Туђман се бавио цртањем на банкету поводом дана победе 9. маја те године, на јеловнику у ексклузивном хотелу када је једном британском дипломати дао овај текст који је неименовани дипломата у „Тајмсу“ у чланку „Босна на јеловнику“ објавио:

„Кроз написе у којима се ревидира историја, незграпни симболизам и личну мисију да помири светле и тамне стране хрватске прошлости, Фрањо Туђман се широко отворио према оптужбама за неофашистичке симпатије. Потезом наливпера Туђман је прекројио мапу Босне и Херцеговине... Његова визија не наговештава ништа добро не само босанској влади него ни мировном процесу и мировној мисији УН!“

КО ЈЕ ДОБИО ПОЗИВ ЗА ПРОСЛАВУ

Узгред, на прославу 50-годишњице Дана победе 1945-1995. позван је и Фрањо Туђман, чија Хрватска (изгледало је) наставља традиције НДХ, а није позван и председник СР Југославије, савезник коалиције победничких сила у Другом светском рату?!

У саму зору 8. августа 1995. Милан Бабић, председник Владе РСК, оштро је напао Милана Мартића и Главни штаб:
- „На мене је запрепашћујуће деловало сазнање да су Главни штаб Српске војске Крајине и предсједник Мартић наредили општу евакуацију становништва и повлачење војске са свих линија фронта у Книну, сјеверној Далмацији и Лици, иако на већини додира са хрватском војском нису била испољена озбиљнија борбена дејства, а хрватска се војска по ранијем плану требала и могла задржати на прилазима Книну најмање мјесец дана, за што су постојали сви потребни предуслови. Не може се за овакве поступке прозивати неко други, а поготово СР Југославија!“

Радило се, наиме, о фалсификованом документу, чак и без печата Главног штаба. У тим тренуцима није се могао утврдити главни кривац и, по свој прилици, ситуацију и настали метеж вешто је искористила хрватска контраобавештајна служба.

КО ЈЕ ШИРИО ЛАЖНЕ ЛЕТКЕ

Милан Мартић је одлучно демантовао изјаву Милана Бабића да су он, Мартић и војни команданти криви и да су наредили евакуацију становништва:
- „Ја сам издао наредбу да се становништво склони у околна села, а никако да напусти Крајину. О повлачењу војске није било ни речи. Пометњу и немир међу становништвом унели су летак који су усташе бацале из авиона и „наводни“ Српски радио Книн, који је емитовао емисију на потпуно другим таласима; то је заправо била усташка радио-станица!“

Милан Мартић, који је доста невешто објаснио зашто су Срби изгубили Крајину, сада је упутио позив војним обвезницима и члановима Владе Републике Српске Крајине да се „када обезбеде и сместе своје породице, врате назад!“ На крају позива стоји:
- „Не смијемо дозволити да будемо људи без завичаја и зато морамо да наставимо борбу!“

Власт заводи терор!

Хрватска полиција спроводи истрагу чак и против жена и деце.

Преко ХТВ и агенција ХИНА хрватске власти су саопштиле да је операција "Олуја" после 85 часова "службеног трајања" успешно завршена. На сцену ступа хрватска полиција која свуда успоставља своју власт, трага за преосталим групама војника и саслушава све који су за њу сумњиви - чак и децу и жене, ставља под истрагу преостало српско становништво које подвргава специјалној полицијској истрази.

Полиција све становништво разврстава у статус ратних заробљеника, с обзиром на то да их све третира као терористе и побуњенике, док мали број становника има могућност да добије статус хрватских грађана, уз претњу да ће им се тај статус укинути не буду ли лојални. Свуда се скидају ћириличне ознаке, једном речју - уништава се српство и врши даље нагонско похрваћење Крајине.

ОБРУЧ ОКО СРБА

Због срушеног моста на путу Топуско - Глина налази се блокирано око 40.000 српских избеглица. У 9 сати 9. августа 1995. два хрватска авиона "миг" на малој висини надлећу избеглице близу Босанског Новог и ракетирају их. Незаштићене избеглице трпе велике губитке.

Под притиском јавног мњења и учесталим добронамерним ставовима Карла Билта и дела савесних чланова УН - представника у Крајини, једна екипа Међународног суда у Хагу одлази у Книн.

А Сузана Анђели, министар спољних послова Италије, поставља питање зашто Немачка, од које Хрватска добија помоћ (можда и наоружање, али преко "треће руке"), не осуди Хрватску. Чак и гласило Ватикана, "Опсерваторе романо" хрватско бомбардовање незаштићених цивила назива "једним од најсуровијих догађаја током дуготрајног конфликта у бившој Југославији!"

У службеном саопштењу о акцији "Олуја" начелник Врховног стожера (штаба) хрватске војске генерал Звонимир Червенко истиче да "Срби још, 9. коловоза, држе простор Војнић - Топуско - Вргин Мост и контролишу путеве Глина - Дрвар и Костајница - Двор". Червенко саопштава да је у току претходног дана било око 40 летова хрватског "зракопловства", али да наводно "колона прогнаника није гађана". Он такође каже да "није искључено да су у хрватским нападима страдали и цивили"!


УПОЗОРЕЊЕ КАРЛА БИЛТА

Карл Билт је Би-Би-Сију изјавио да међународна заједница има двоструки аршин према Србима:
- "Ако смо осудили, а морали смо, бомбардовање Сарајева и ракетне нападе на Загреб, не можемо да ћутимо када се гранатира Книн. Изузетно је важно да будемо доследни, да немамо једне критеријуме за Србе, а друге за Хрвате!"

О тим дејствима је мајор Рита Лепеш из снага УН потврдила да су два хрватска "мига" упућена да бомбардују област око Двора на Уни и Новог Града, где се налазила највећа концентрација блокираних избеглица из Крајине:
- "Бомбе су избачене јуче у 17 часова и 43 минута у поменутој области. После тога чуле су се експлозије четири авио-бомбе снажног калибра. Иако нисмо у могућности да тачно прецизирамо идентитет тих авиона, војни посматрачи УН забележили су у то време полетање два наоружана "мига" са загребачког аеродрома "Плесо", тачно осам минута пре бомбардовања избегличке колоне"!

А потврда да су хрватски војници пуцали у све који су са колонама Срба, јесте и убиство новинара Би-Би-Сија Џона Шефилда. Он се са још двојицом новинара налазио у свом возилу које се кретало са једном колоном избеглица. Хрватски војници су, наводно, тек касније, могли да идентификују његово возило иако је имало крупним словима натпис ПРЕСС - ББЦ.

ЈЕЉЦИНОВИ ПОЗИВИ СМЕШНИ

Дана 9. августа 1995. је и руски председник Јељцин, показујући добру вољу да се сукоб реши, позвао у Москву Слободана Милошевића и Фрању Туђмана, који је рекао да се одазива молби, али је са састанка изостао без објашњења. Тада је у Хрватској отпочело дириговано одушевљење "Олујом", државном политиком и сатанизацијом Срба.

У медијској критици свега што је српство, предводи председник Матице хрватске Владо Готовац, који је у писму подршке и одушевљења својих истомишљеника Туђману послао писмо у коме не крају стоји:
"Ово је рат љубави!"

"Глобус" преноси став Јосипа Манолића да се егзодус Срба није могао да спречи и његов став одсликава хрватску тезу национализма:
- "Њихово терористичко, злочиначко понашање у протекле четири године, које је афирмисало етничко чишћење као нормалан политички и ратни чин, довело их је у овакву ситуацију, која са хуманитарног становишта може бити трагична, али која је политички посве очекивана. Са том разликом што овог пута етничко чишћење нису спровели Хрвати. Дошло је, напротив, можда први пут у совјетској историји, до етничког самочишћења!"

Манолић поручује хрватској војсци да ослободи "и Босну, наравно од Срба, ако не пристане на целовиту БиХ", а припадници Хрватске странке права заговарају да "не признају 'завнохске' границе хрватских подручја до Земуна..." "Захтевамо доношење законских одредаба којима ће се забранити евентуални повратак Србима у хрватску Крајину!"

ФРАНЦУСКЕ ЛАЖИ ПРЕКО ТВ

Француска ТВ Антена 5 снимила је како хрватски авиони туку колоне српских избеглица, а затим како војници цистернама перу трагове злочина. Ипак, дан касније, 9. августа 1995. уредник ХТВ Тихомир Ладишић у емисији "Сликом на слику", у прилогу који је назвао "Како су Срби ракетирали своја српска места", приказује тај снимак француске ТВ о, наводном, бомбардовању српских колона од самих Срба, уз коментар Ивана Јарњака, министра унутрашњих послова Хрватске који је рекао:

- "Пуковник војске бивших окупираних подручја Владо Бабић сведочи да је ваздухопловство босанских Срба, којима заповеда Живорад Нинковић, ракетирало колону избеглих цивила и војника код Босанског Петровца".

Чак су у уста једне српске девојке ставили да су од српских авиона настрадали отац и брат - Хрвати.

Иван Чермак види четнике

Дању су мањи од макова зрна, а ноћу из заседа убијају наше војнике. Сада Хрватска може да диктира увјете Србима.

Споменик цивилима у Вариводама код Книна

Када је 10. августа 1995. Савет безбедности усвојио Резолуцију 1009, одмах је од Хрватске затражено да укине даље акције против Крајине, као и да се поштују људска права. Од Хрватске се такође захтевало да „Србима из Крајине омогући да остану, напусте или се врате у своје домове безбедно“. Ипак, СБ није оштро осудио бомбардовање српских избеглица.

Тог дана је Савет безбедности обавестио Кристофер Ганс, портпарол УН, да су Хрвати напали једну колону избеглица ауто-путем према Липовцу. Хрватски грађани били су организовани у велике групе које су гађале камењем колону, скидале избеглице са трактора и приколица и пребијале их.

Најтежи инцидент десио се око 22 часа 10. августа 1995. у Сиску када је разјарена маса Хрвата напала српске избеглице. Ово је све довело дотле да је и изасланик генералног секретара УН Јасуши Акаши уложио протест Ивану Шаринићу, који је ово примио багателно. Иако су многе светске агенције забележиле напад хрватске руље на колоне избеглица, сам Шаринић се није обазирао ни на ове инциденте.

НАСИЉЕ ЈЕ НЕИЗБЕЖНО

Хрватска полиција је пронашла 15 разбијених возила, али није познато шта се догодило са људима и децом који су били у колима.

Поводом ових догађаја у Сиску, „Асошијетед прес“ је јавио:
- „Педесет хрватских полицајаца и војника стајали су поред пута којим су пролазили конвоји, али је већина њих ноншалантно пушила, као да је ово насиље неизбежно. Неки су се смејали ономе што су очигледно сматрали добром забавом. У време када је стигао трећи конвој, око шест сати по подне, већина локалног становништва већ се распоредила поред пута са кесама пуним камења... Само је неколико возила прошло без разбијених стакала. Врисак једне погођене Српкиње каменом у главу изазвао је крик одушевљења у гомили поред пута.“

На другој страни, хрватски командант Книна тврди да су у граду и околини настављени отпори Срба. Његов претпостављени, хрватски генерал Жељко Томљеновић изјавио је да Срби примењују четничку тактику: нападну и одмах беже. Хрватски специјалци осујећују све нападе, те су на тај начин заузели Велебит. А поводом овога, генерал Чермак изјављује на ТВ:
- „Има још много побуњених Срба у граду који се нису предали и свакодневно их приводимо. Дању су мањи од макова зрна, а по ноћи се понашају као подмукли криминалци, подмукло из заседе убијају наше војнике. Доста их је остало и у локалним шумама, одакле предузимају терористичке нападе. Пуцали су и на мене...“

Док су раније истицали да болница у Книну има савршенију опрему него оне у Загребу, већ се данас говорило да је ова болница запуштена, изразито прљава, а да су опрему разграбили Срби пре напада.

Туђман је обишао хрватске војнике рањенике у книнској болници и рекао им да предстоји још једна операција, попут „Олује“, која ће бити усмерена против источне Славоније ради ослобађања Вуковара, и тада им је рекао:


КАМЕНИЦЕ ПО КОЛОНИ

Трећи конвој морао је да застане, пошто један камион није могао да прође испод железничког моста преко препреке од гвожђа, дрвећа и песка. Нападачи су се одмах окомили на колону откидајући таблице регистрација на возилима, скачући на приколице трактора, пљујући старије људе и док су деца плакала, отимали ствари! Ове снимке приказивала је и београдска ТВ.
- „Нама је потребна права војна победа, а не некаква бежанија Срба, наших противника.. Али није баш ни истина да су сви Срби бежали, био је то прави рат... До сада је погинуло око 150 храбрих хрватских војника, а преко тисућу их је рањено. Сличну акцију спровешћемо и у источној Славонији и нека се Срби не заваравају!“

После ове Туђманове изјаве, командант сектора Исток генерал Ван де Вег, који је био у Ердуту, обавестио је Команду УН у Загребу да је „стање на линији раздвајања српских и хрватски снага напето, мада постоје и први знаци смиривања“.

И Хјуман рајтс воч, организација за људска права, позвала је Хрватску да спречи рат и да одустане од напада на српска села и насеља, да их не спаљује, пљачка, као и да војницима забрани да силују српске девојке и жене. Упућена је и порука Туђману да одмах прекине све повреде људских права, с обзиром на то да „хрватски војници пљачкају и пале српска села и нападају српске цивиле који се налазе у Крајини и Босни и крећу се за избегличким колонама нападајући их.

Министар иностраних послова Мате Гранић не обазире се на ове и сличне протесте и службено саопштава да је Хрватска после успеха војне операције у Крајини и муслиманске офанзиве у „бихаћком џепу“, у сасвим другачијој војнополитичкој и стратешкој операцији. Сада „Хрватска може да диктира увјете Србима“.

На дипломатској конференцији износи да власти у Загребу више не желе да разговарају са Карлом Билтом:
- „Билт је за нас прошлост, а његову иницијативу смо одбацили заједно са муслиманима у Сарајеву!“

Упркос овоме Билт је, већ наредног дана, 11. августа 1995. јавно изнео да је егзодус Срба из Крајине највећа избегличка и хуманитарна катастрофа:
- „Жртве су данас Срби. Њих до сада више од 100.000. То се може променити већ за недељу дана. Али, данас су жртве само Срби!“

Цивилна полиција УН потврдила је нова сведочења злочина хрватских власти над Србима. Код Вргин Моста група хрватских полицајаца претукла је 17 српских избеглица, међу којима 11 жена и девојака, а затим их одвела у оближњи подрум. Хрвати су силом спречили припаднике УН да интервенишу.

Мајор УН Лепеш је такође известила Команду УН у Загребу да хрватски полицајци настављају да пале српске куће у селима и наводи:
- „Нема сумње да би веће присуство припадника УН, којима хрватске власти силом спречавају приступ, спречило даље безакоње, односно омело и војнике, полицајце, односно људе који чине та недела!“

Злочини Петог муслиманског корпуса
 

Саучесници злочина столећа и удруженог подухвата:
Генерал Атиф Дудаковић и његови борци

У сектору "Југ" наставља се пљачка и безакоње, потврдиле су снаге УН које, међутим, не интервенишу. Хрватски мигови бомбардују и садејствују снагама Петог муслиманског корпуса, чији одред муџахедина предњачи у убијању недужног српског, па чак и хрватског становништва.

Генерал Дудаковић, командант Петог корпуса Армије БиХ, изнео је да су пет бригада и специјална полицијска чета овог корпуса учествовали у Олуји до 7. августа 1995. када су се бригаде повукле. Он у интервјуу Независном магазину „Дани“ спомиње да је на Пријебоју код Плитвичких језера настрадао његов комплетан пешадијски вод, а да је непосредно после тога Пети корпус АБиХ заробио 105 српских војника и, притом, како каже „одговорно тврдим, над њима није извршена одмазда“.

Загребачки лист „Вјесник“ од 28. августа 2000. међутим, побија тврдње генерала Дудаковића о невиности Петог корпуса Армије БиХ и наводи два извештаја Хрватског хелсиншког одбора о заједничким акцијама са јединицама хрватске војске, односно о њиховом сусрету 5. августа код Тржишких Раштета. У документима које је припремио Хелсиншки одбор, у поглављу Попис убијених и несталих лица наводи се да су војници Петог корпуса само у селу Остојићи код Двора заклали више особа старости од 58 до 70 година.

У контексту свог излагања Мате Гранић оповргава свој став „да би хрватска Влада требала истраживати злочине Петог корпуса Армије БиХ у акцији Олуја - с ове стране Уне - већ сам набројио читав низ потребних ствари којима би се актуална власт морала позабавити. Па сам споменуо нестанак српских цивила у Госпићу, аферу Медачки џеп, наводно превелику и непотребну употребу топништва у Олуји на подручју Книна, те неријешене злочине у секторима УН-а Југ и Сјевер, и у том дијелу такођер страдање цивила код Двора на Уни, гђе се у том дијелу затекла Армија БиХ... Није точно да сам оптужио Пети корпус Армије БиХ за злочине, могу рећи да је хрватска војска с том јединицом одлично сурађивала у ослобађању дијелова Хрватске и Босне!“

У интервјуу немачком недељнику „Фокус“ у броју од 12. августа Мате Гранић је рекао „да уз помоћ међународне заједнице очекујемо реинтеграцију окупираног подручја (источне Славоније) али да Хрватска задржава војну опцију, у сагласности са документима УН, уколико дипломатско решење пропадне“!

НЕМА ТАЈНОГ ДОГОВОРА

Мате Гранић је демантовао да постоји тајни договор између Хрватске и Србије, односно Туђмана и Слободана Милошевића, око поделе Босне, а за западну Славонију је додао: „Редефинисаћемо мандат УН - уколико желе да испуне своју мисију у западној Славонији, што значи поновно успостављање територијалног интегритета Хрватске, а мировне снаге УН могу да остану, а ако не - морају да се повуку!“

У зору 12. августа 1995. отпочели су и артиљеријско - пешадијски напади хрватске војске на дубровачко-требињском ратишту. Српска војска Крајине одмах је од Конавла до Сланог прогласила ратно стање, а у Требињу је дат знак опште опасности. Хрватска је, наиме, гомилала своје трупе у рејон Дубровника и ка Конавлу, а врховно војно заповедништво изјавило да је то „превентивна мера због Војске Југославије и њеном покрету ка источној Херцеговини и Превлаци!“

КАД СЕ ОГЛАШАВА ЈУГОСЛАВЕНСКА ВЛАДА

Тада се и југословенска влада одлучила да интервенише те је упознала стране дипломате о до сада најтежој хуманитарној трагедији у новијој светској историји, али и да Хрватска, упркос упозорења многих, наставља војну офанзиву. У саопштењу од 13. августа 1995. пише:

„Хрватска авијација наставља да напада из ваздушног простора бивше Босне и Херцеговине, простора који је проглашен зоном забране летова, при чему изостају реаговања међународне заједнице и западне војне алијансе. Ови авиони из Хрватске учествују у ратним операцијама, што је још један пример дуплог стандарда.

Хрватске ратне јединице настављају да нападају беспомоћне избеглице из Крајине и масовно их убијају чак и на територији Босне. Хрватска влада усмерава агресију и сада против Крајине на четири главна правца на територији бивше Босне и Херцеговине.

До сада је регистрован број избеглица у Србији 107.000 људи!“

ХРВАТСКА НЕЋЕ ПОВРАТНИКЕ

Председник хрватског Сабора Недељко Михановић поручио је избеглим Србима да их Хрватска више никад неће прихватити назад пошто се, наводно, међу њима налази велики број ратних злочинаца:
- „Хрватска мора бити веома опрезна када прихвата повратнике, јер није нереално да се врате као обучени терористи који ће деловати као пета колона.

У Хрватској ће мало бити Срба, а ако их не буде више од осам одсто, нема потребе да добију потребан статус... Срби су добровољно одлучили да напусте Крајину, а дошли су у њу тек пре 300 година, као бегунци, бежећи пред Турцима, а сада одлазе такође као бегунци, али сопственом вољом“!

УСПЕШНА ПРОПАГАНДА ХРВАТСКЕ

Истовремено су хрватски медији наставили успешну пропаганду па се преко хрватске ТВ „Србима нуди да остану у домовини“!

Када је Би-Би-Си протестовао због убиства свог новинара, који је пратио акције хрватске војске, начелник Политичке управе хрватске војске генерал Тољ је то убиство одмах приписао Србима. Било је очигледно да су га убили хрватски војници јер је из непосредне близине снимао колоне српских избеглица.

А за још једног убијеног војника из данског батаљона речено је да су га хрватски војници нашли „везаног за четнички тенк“.

Пошто је репортер Би-Би-Сија снимио и убијеног Србина, старца у инвалидским колицима и убијену старицу бачену у јарак док је колона пролазила кроз Сисак, и то послао у Загреб, поново је ова агенција протестовала зашто полицијске власти нису истражиле оба случаја.

Уместо тога приказују се ТВ снимци намењени размени, на којима хрватски бојовници нуде избеглицама освежавајуће напитке, цигарете и храну. На једном снимку је чак помоћник министра иностраних послова Иван Симоновић изјавио:
- „У потпуности саосећамо са српским избеглицама. Апсолутно се извињавам. Нема извињења за такво понашање!“

Горе празни градови

Према извештају плавих шлемова, Хрвати спалили десетине градова. Галбрајт убеђивао Туђмана да сачека са Олујом

Наређење: Пали куће да се не врате

Сплитски „Ферал трибјун“ доноси изјаву Владимира Шекса, потпреседника хрватског Сабора, о измени уставног положаја Срба. По њему, посебан статус који су имале српске „мањине“ у општинама Книн и Глина сада је изгубио „потпуни смисао“, пошто је измењена демографска структура, односно, „тамо више нема Срба“, односно у Хрватској их има мање од осам одсто. Шекс у вези са источном Славонијом и Вуковаром, каже:
- Хрватска засад неће спровести ‘Олују’, осим ако на то буде приморана. Она се неће одрећи тих 4,6% територије која јој припада, а у интересу је свих да их врати без рата.

После злочиначке акције Хрватске, мировне снаге УН одлучиле су да се повуку и број од 13.000 смањен је на свега 1.000 посматрача и војних полицајаца. Сви они, наводно, „треба да врше надзор поштовања људских права српске мањине“.

ЛАЖИ КОМАНДЕ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА

Команда УН у Загребу издала је саопштење да су мировне снаге успеле у својим задацима. Мећутим, то није била истина!

Чак је хрватска влада забранила посматрачима УН да се врате у Книн. Фред Екарт, председавајући за штампу генералног секретара УН, изјавио је:
- Хрватска влада баш не жури да представницима УН омогући слободан приступ у подручју недавних борби, како би се уверили у ситуацију која тамо влада. Посебно нам је строго забрањен улазак у Книн и његову околину, где су функцинери УН онемогућени да било шта ураде, иако постоје извештаји да хрватска армија спаљује читава села и пљачка напуштене домове!

Већ 15. августа 1995. у Србији је било регистровано 137.443 избеглице. Прво су у Београд дојурили они са луксузним колима, затим са тракторима и приколицама. Током идућег дана, 16. августа 1995. већ су било 149.723 избеглице и Влада Србије је одлучила да не прима и избеглице из Републике Српске, већ да им доставља помоћ тамо где се налазе.

Правац кретања колоне избеглица из РСК ишао је од Книна, преко Срба и Мартин Брода, затим Босном преко Дрвара, Босанског Петровца и Кључа, скретао на север преко Санског Моста на Приједор, а онда преко Бања Луке, Дервенте, Брчког и Бијељине у Србију. Део избеглица се из Новог Града прикључио у Приједору.

По београдским улицама све више се виђају лица у униформама Српске војске Крајине. Нико нема капу, нити опасач, а и униформа им више није „војничка“. Наравно, у Кнез Михаиловој су шетале и особе у испегланим и новим униформама Српске војске Крајине.

КВАРИ СЕ НАЦИОНАЛНА СТРУКТУРА

Влада Републике Албаније је одмах упутила протест Савету безбедности да Србија не шаље избеглице на Косово и Метохију „јер кваре националну структуру тамошњег становништа“. А многе избеглице, знајући ситуацију на КиМ и нису биле вољне да из једне несреће иду у другу.

Због све већег гомилања хрватске војске у подручју Дубровника посматрачи убрзо очекују напад на Требиње и источну Херцеговину. Хрватске снаге имају око 4.000 војника у два корпуса, од којих је други у Сплиту.

Хрватски „Вјесник“ у броју од 16. августа 1995. наводи да нема изгледа за ширење Србије, односно Југославије, пошто су „Милошевићу пропали сви планови о стварању ‘Велике Србије’ и позива Албанце да се много јаче успротиве доласку избеглица на Косово, јер у тим колонама има ратних злочинаца“.

Колона од око 10.000 избеглица са Кордуна и Баније која се упутила аутопутем ка Београду, поново је била блокирана, а када је у Србији 17. августа регистровано 151.934 избеглице, Ричард Холбрук, помоћник америчког државног секретара за Европу и Канаду саветовао је Милошевићу да нареди свим пекарима да „пеку што више хлеба и да више не упућује избеглице на Косово“, иако је тамо послато само 1.600 душа.

Колона од око 10.000 избеглица била је заточена у Спачванским шумама, али и у тзв. сабирним центрима у Сиску, Иванић Граду, Дарувару, Липовљанима, Карловцу, Госпићу на Плитвицама.


ПОДВИГ МАЛОГ ДЕЈАНА

Прави подвиг направио је десетогодишњи дечак Дејан Поповић који је у очевом „југу“ осам дана, од 9. до 15. августа 1995. непрестано возио од села Гојковац код Велике Кладуше до Обреновца. У колима су били мајка, сестра, бака и једна рођака са бебом од 14 месеци. Преживели су муслимански блокаду код Топуског и ракетирање хрватских „мигова“.

У извештајима посматрача УН наведено је:
- „Откако је пре 12 дана пала Крајина, Хрвати су спалили десетине аветињски испражњених градова у оргији уништења која ће, сасвим сигурно, одвратити српску мањину у Хрватској од повратка на територију на којој су вековима били настањени!“

Амерички амбасадор у Загребу, Питер Галбрајт - како преноси „Глобус“ - изјављује „да је хрватска војска кренула пуном снагом на Крајину, баш када је било јасно да Срби пристају на мирну реинтеграцију, што само потрђује да данашњи режим није желео Србе у својој држави“. Лист даље цитира Галбрајта да се Милан Бабић сложио „да се окупирана подручја врате Хрватској!“ А затим Галбрајт додаје:
- „Уверавао сам Туђмана пре ‘Олује’ да још мало причека јер је мирно решење било на помолу!“

ГЛАБРАЈТ НАМЕРНО СЛЕП

Туђман је на редовној месечној конференцији за новинаре реаговао на иницијативу Питера Галбрајта и рекао:
- Подржавам америчку мировну иницијативу као најозбиљнији напор да се дође до мира на просторима претходне Југославије, јер је усаглашена са Европском унијом и са Русијом. Биће тешко постићи мировни споразум, али уз одлучније ангажирање мећународне заједнице до тога би могло доћи... Уместо неефикасног Унпрофора у Босни треба ангажовати НАТО.

- У нашој успешној акцији у Книну и у Крајини на хрватској страни погинуло је више од 200 војника и редарственика, а преко 1.400 је рањено. Ми смо позвали Србе да остану, али они су отишли. Хрватска ће примити натраг оне појединце који се нису огрешили.

Одлучно тврдим да хрватска војска није чинила никакове пљачке и рушења кућа, осим ако се не односи на војну акцију. Промењена је географска структура становништва и Срба тамо више нема.

Српска црква - напоље

Плави шлемови у Книну избројали 96 крстова на четири хумке. Анте Ђапић тражи формирање Хрватске православне цркве

Крис Ганес, портпарол УН у Загребу, послао је извештај у коме наводи да у Крајини постоје масовне гробнице и допуњава документацију о ратним злочинима које су починиле хрватске снаге:
- „Цивилна полиција УН је у среду нашла четири тела у селу Жагровић код Книна. Три леша су била мушка са рупама у глави, што значи да су ликвидирани по кратком поступку. На десној руци једног убијеног одсечено је неколико прстију. Тело четврте особе толико је измасакрирано, да се не може утврдити ни пол ни узрок смрти.

КРСТОВИ И ГРОБОВИ

У Книну су припадници УН избројали 96 крстова на четири хумке. Упркос очигледним намерама власти да се ова места уреде, добија се утисак да се ради о масовним гробницама. Приликом доласка до места које би могло да буде масовна гробница, по полицајцима УН су запуцали снајперисти. До тада су избројана 22 гроба.

У Врлици, такође код Книна, виђени су булдожери поред православне цркве. Ту смо опазили одбачене гас-маске и заштитне рукавице, што је знак неких земљаних радова и затрпавања.

Хрватска војска пљачка и пали куће. Избројали смо 39 запаљених кућа близу Книна. Тим УН је између Глине и Жировца сакупио доказе о масовном пљачкању. Има разбијених аутомобила и трактора, које су газили тенковима...“

Хрватска војска је током 18. августа 1995. гранатирала и Босански Петровац у Републици Српској. Тешко је оштећена болница, а погинули су три жене и два младића.

Настављајући перфидну пропаганду Иван Јарњак, министар унутрашњих послова је на хрватској ТВ у ударном термину позвао Србе да се врате на огњишта. Јарњак је покушао да увери јавност и успут негира портпарола УН Кристофера Ганеса, како хрватска власт гарантује „суживот“. Он је оповргао тврдње страних медија да хрватски војници пљачкају и пале српске куће.


АНГАЖОВАНИ РАЈЗИНГЕР

НА страни пропаганде изметнуо се и карикатурист Ото Рајзингер који је овако потписао своје две карикатуре на којима Перо посматра колону жена српских избеглица: „Јадним српским избјеглицама, навиклим на ракију, хрватски војници дају кока-колу“! Испод друге карикатуре, Рајзингеров Перо каже: „Чујем да се Јово враћа, јер је заборавио да понесе фрижидер што га је отео из куће протјераног комшије Иве“!

Тачно у подне 19. августа 1995. хрватска артиљерија отпочела је да туче места Силаш, Тењски Антуновац, Тењу и Ернестиново у источној Славонији.

Марио Нобило, хрватски амбасадор у УН, изнео је нетачне податке да Срби из Барање, уз помоћ Новосадског корпуса Војске Југославије, туку Осијек и друга места, и да Срби из источне Херцеговине гађају Дубровник, „те да тому Хрватска мора стати на пут“.

ХРВАТИ УВЕК НАПАДАЈУ ПРВИ

На основу оваквог извештаја Марија Нобила у УН, хрватска влада је саопштила да ће због бомбардовања Осијека и Дубровника „бити принуђена да на одговарајући начин узврати на овакове и на све неконтролисане нападе на становништво!“

У стварности је било другачије; хрватска војска сада увек прва напада.

Тада су хрватско-муслиманске снаге интензивирале напад на бихаћком ратишту, а хрватска војска на Ернестиново испалила око 30 пројектила.

У исто време хрватска влада спроводи насељавање својих грађана у српске куће и на имања, а „Слободна Далмација“ у броју од 20. августа 1995. пише да стамбени фонд грађана бивше Југославије, који се сада не користи (војни објекти и одмаралишта, викендице, стамбени објекти, итд) јесте „прикладан смјештај за нове реке избјеглица и прогнаника“, Хрвата али не и Срба.

Лист је донео и одлуку Сабора по којој се овај стамбени фонд може узети на привремено коришћење. Према напису, 21.841 хрватски избеглица привремено живи у 176 хотелских и 599 других објеката. Ипак је само 4.000 хрватских војника и избеглица поднело молбе да се трајно насели у Книн.

ЗАДОВОЉСТВО АНТЕ ЂАПИЋА

Лист „Глас Славоније“ из Осијека доноси изјаву Анта Ђапића, лидера Хрватске странке права, који се залаже за укидање Српске и формирање „хрватске“ православне цркве:

- „Са великим задовољством гледао сам одлазак Срба, јер је део српске мањине био тумор који је у протеклих 100 година систематски спречавао консолидацију хрватског народа и формирање хрватске државе.

Пружамо подршку Туђмановој политици, јер када је реч о Србима у Хрватској, важи правило:

- „Или се поклоните, или се удаљите“!

Срби из Крајине су добровољно отишли, а ми смо свједоци невиђеног прогона Хрвата из Војводине и Бања Луке... Потребно је забранити рад Српске православне цркве и треба формирати хрватску православну цркву!“

У Србију је до 18. августа 1995. стигло 152.918 избеглица; напуштена је имовина вредна пет милијарди немачких марака, док су лидери неких странака у Србији, а и многи добронамерни грађани Србије и избеглице постављали питање одговорности Милана Мартића за сраман пораз Српске војске Крајине.

САВЕТ БЕЗБЕДНОСТИ ГЛУВ НА ИЗВЕШТАЈ ЖАНВИЈЕА

Извештај Бутроса Галија Савету безбедности УН о понашању хрватске војске у Крајини нису били познати јавности све док их немачки лист „Берлингер цајтунг“ није објавио у броју од 24. августа 1995. У извештају се помиње и понашање хрватске војске према мировним снагама УН, а посебно према српским цивилима.

Податке је прикупио на основу информација припадника мировних снага генерал Бернар Жанвије који износи да хрватски државни и војни врх и две недеље после „Олује“ није спречио пљачку и паљевине својих војника на десетак хиљада српских станова у већим местима, домова и имања, чак и целих насеља.

„Ферал трибјун“ у броју од 24. августа 1995. пише да се „у Загребу до Книна спремају пљашкашки возови“, док остали листови и даље преносе еуфорију због пада Книна и Крајине.

Бутрос Гали је изјавио да ће број „плавих шлемова“ до средине новембра 2005. бити смањен на свега 2.500 војника и то само у источној Славонији.

Процене о губицима у хрватској војној акцији „Олуја“ изнео је ДИЦ Веритас. По њима је настрадало 1.959 особа, од чега 1.205 цивила, међу којима су 522 жене и 12 деце, а нестало је 221 лица.

Србима повратка нема


Дан када је Книн пао, 5. август, Хрватска слави као Дан побједе и домовинске захвалности.

Добро обављен "посао": Готовина, Карамарко и Маркач

Четири дана по завршетку војне офанзиве, 11. августа 1995. Министарство здравља у Хрватској је обавестило јавност да имају 174 мртва и 1.430 рањених, док је са српске стране убијено 560, а рањено 1.850 крајишких војника. „Веритас“ има у својој евиденцији имена 1.959 погинулих и несталих Срба, од чега 1.205 цивила. Пре офанзиве је у Крајини живело око 450.000 становника.

Подаци „Веритас“ су указивали да су у Книну погинуле или нестале 362 особе, у Грачацу 169, у Глини 128, Вргинмосту и Бенковцу 110, итд. Заправо, за 749 је утврђено да су погинули, док је судбина осталих неизвесна. Међународни црвени крст регистровао је 550 гробних места, док је у Крајини остало да живи, у тешким условима, само 8.444, углавном старијих особа.

Из Крајине је протерано око 250.000 становника, док је Ема Бонино, Европски комесар за избелице, сматрала да је око 10.000 особа из колоне нестало током бежања. Многа од тих лица завршила су у масовним гробницама.
Преко 1.500 заробљених војника предато је судовима који су их осудили на три-четири године затвора.

ТУЂМАНА ДОВОЗИ ВЛАК "СЛОБОДЕ"

Двадесетак дана по престанку „Олује“, тачније 26. августа 1995, у Книн је дошао воз, од Туђмана назван влак слободе. Туђман је тада изнео своје право виђење Срба:
- „Книн је сада хрватски и никада више неће бити повратка на оно што је било. Срби више немају гдје да се врате, а никада у хисторији нису ни били овдје дуже од двјеста - триста година...
Позивам све хрватске домољупце диљем свијета да се врате у Книн у хрватску Крајину која је сада ослобођена, коначно ослобођени хрватски териториј... Дошли смо овдје с влаком слободе. Гдје су ти Срби, који су нам пријетили? Книн је постао ужас антихрватски који је и довео до тога да Срби започну борбу против самосталне и независне хрватске државе. Тко их је довео до тога да неславно нестану из Книна и ових крајева, као да их никада није било“!

Када је „влак слободе“ стигао и у Сплит, Туђман је поново говорио:
„Ако ослобађање источне Славоније и Барање не буде ишло на миран начин и уз помоћ међународне заједнице, онда ће бити не само нових олуја него и громова!“

Иако му се приписује извесна склоност према хрватској влади, Питер Галбрајт супротно тумачи мрачне стране „Олује“.

На суђењу у Хагу тројици хрватских генерала Готовини, Чермаку и Маркачу, Питер Галбрајт, у време „Олује“ амерички амбасадор у Хрватској, изјавио је:
- „Олуја је била нужна војна операција, јер су Срби нападали Бихаћ. Нажалост, после операције „Олуја“ спроведено је систематско уништавање домова и имовине Срба, а убијено је неколико стотина Срба који су остали и то понајвише старих и немоћних. Тадашње хрватске власти одобравале су злочине, а можда су њима и управљале. Туђманова влада није желела да се Срби врате у Хрватску“.

И САБОР ОТИМА КУЋЕ

Спроводећи Туђманове претње да се Срби више никада неће вратити у Книн, хрватски Сабор је 31. августа 1995. најавио да доноси нову законску одредбу којом је предвиђено тзв. привремено управљање напуштеном имовином, с обзиром на то да се у српске куђе усељавају Хрвати.

Сличан став поновио је гостујући у емисији ХТВ „Недељом у 2“ још августа 2009. Галбрајт је био искључив:
- „Нико не може порећи да су се злочини после Олује догодили, укључујући кораке чији је циљ био спречавање повратка Срба. У случају „Олује“ хрватске снаге су биле те које су пљачкале, убијале и палиле. Био сам овде у време „Олује“. Било је јасно да је Хрватска војска имала пуну контролу и да су они, који су улазили, то чинили с одобрењем војске и полиције. Људи из америчке амбасаде видели су хрватске војнике како пале куће. Мислим да је умешаност хрватских власти у оно шта се догађало била врло јасна. Остаје да се види на којем нивоу, али умешаност је постојала“! - рекао је Галбрајт.

Галбрајт је, исто тако, изјавио своје жаљење што је одмах после „Олује“ - али исто тако и као сведок оптужбе на суђењу Слободану Милошевићу и Милану Мартићу - рекао да „у Хрватској није било етничког чишћења у самој „Олуји“, јер је већина становништва одмах напустила то подручје“. Тада се то тумачило као оправдање хрватске војне офанзиве.

Питер Галбрајт се, наиме, четири пута појављивао на хашком суду као сведок, с обзиром на то да је био амбасадор у Загребу од 1993. до 1998. Према радију Слободна Европа од 23. јуна 2008. Галбрајт је навео да су се пљачка и уништавање имовине Срба током „Олује“ и спречавање њиховог повратка законским и другим мерама после операције догодили управо зато „што су државне власти Хрватске, Туђман и група око њега, желели да се то догоди и били су задовољни када се догодило.... Када су Срби једном отишли, Туђман више није желео да се врате“.

УНИШТАВАЊЕ ЈЕ БИЛО СИСТЕМАТСКО И ОРГАНИЗОВАНО

Поводом уништавања Крајине Галбрајт је навео:
- „Систематско уништавање Крајине било је наређено или дозвољено, а у сваком случају то је била намера хрватских власти. Верујем да је то била намерна политика власти у Загребу“!

Галбрајт понавља став Туђмановог саветника Хрвоја Шаринића да су Срби „рак на трбуху Хрватске“, као и Туђманову одлуку да Крајину насели Хрватима из дијаспоре, односно да створи „хомогену Хрватску државу“.

У Хагу се судило тројици генерала, а на оптужницама су и имена четворице сада покојних високих државних званичника. То су Туђман, председник Хрватске; министар унутрашњих послова Гојко Шушак, Јанко Бобетко, главни планер акције „Олуја“, и Звонимир Червенко.

Трагичан пут спаса!

Ослобађајућу пресуду генералима Готовини и Маркачу, у другој деценији изгона четврт милиона Срба из Хрватске, раскућени народ примио је као со на живу рану.

Ослобађајућу пресуду генералима Готовини и Маркачу, у другој деценији изгона четврт милиона Срба из Хрватске, раскућени народ примио је као со на живу рану. Потресна сведочења из “Олује”, неће им помоћи да је зацеле. Али је важно да се каже бар део истине о њиховом страдању.

СВИ У КОЛОНЕ

Пепо Јакововић, село Бијеле Воде, општина Глина, 5. август 1995.
- "Отресли смо прве плодове бјелошљиве. Бројим каце. Седам! Нека буде ракије и за народ и за војску. У оборима свиње се нешто узнемириле. Стока ударила у некакву страшну рику. “Пао Книн, народ бежи, спасава се”, виче син Петар. Шта, црни сине, пао?! Откуд одједном?

А одједном, колоне кренуле отуд од Глине. Трактори, фиће, запреге... Јецаји, јауци. Сиротиња куља и јауче. За кућом, за гробовима, за стоком, за животом. Ко је могао и да помисли да ће бити - бивши... Пуштај стоку, пуштај све, вичем. Ако се вратимо, добро је. Ако се не вратимо, биће ваљда негде живота, тешим самог себе. Нисам мислио да ће то бити коначни растанак с нашим, вековним огњиштем.

- Све се одиграло у трену. Питам се зар опет ова наша Банија мора у збегове. Жена Љубица љуби праг. “Ајде, жено, не слути на зло, црни те ђаво однео”, кажем јој и гурам је на трактор. Ја за волан, она до мене. А колоне, све веће. Пут према Сиску закрчен. Окренемо према Двору на Уни...

И тамо све закрчено. Маса нас носи. У приколици иза нас, седамнаесторо људи и мали Аца, мој унук. Има само две године. Не зна шта се догађа. И боље је што не зна. Размишљам: да смо имали времена да барем нешто понесемо. Ништа! Пођи тамо, пођи онамо, сати као године, а свуда јауци. Проносе се вести горе српске куће на Кордуну. Усташе пале и убијају, редом као некад".


ПУСТОШ У КРАЈИНИ

Едвард Херман, професор на Универзитету у Пенсилванији, о страдању Срба из Хрватске, у лето 1995. године, закључује:

- “Олуја” је била право етничко чишћење, уз огромно насиље. Да су Срби тако нешто урадили, били би жигосани да су починили “геноцид”. Поражавајућа је чињеница да Хрвати нису штедели ни жене.

Чак ни децу, када су пустошили Српску Крајину.
 

ДЕЧАК ВОЗИ ХЛАДЊАЧУ

Вести о страдањима сустижу једна другу. На сваку одговарају страшни јауци из колоне. Као последњи вапај пред смрт. Нашу колективну. Моја жена, Љуба, којој су у глинској цркви изгорели родитељи, никада није заплакала. А сада, не можеш да је умириш. Јаукнула је само једном, када јој се волан од трактора набио у груди. Од тога је и умрла.

Пут Глина - Двор на Уни, сведочи официр СВК Драган Мирковић:
- Извлачимо са Шамарице војна средства и опрему. Неко је предложио да све то запалимо, да не остављамо хрватским бојовницима. Одлучили смо да спасемо барем што можемо. А од људи у колони не можеш да се провучеш. Камиони се заглављују. Пуштамо несрећне људе да прођу. Испред мене, хладњача препуна. Избезумљени погледи жена и деце. Из кабине хладњаче, видим само руку, вичем том возачу:

“Само мало, назад, удесно”. Отуд нема одговора. Искачем из камиона и прилазим кабини хладњаче...

А, преда мном - дечак! Има једва десет година. Уплашено лице детета сањам свих ових година. Каже ми: “Чико, ја знам само да возим напред”. Занемео сам.

МНОГИ ПОСУСТАЛИ И УБИЈЕНИ

Село Влаховићи, Банија, Павле Беурача никада неће заборавити 6. август 1995. године.
- Имао сам шест година, мама Слободанка каже да ме је страшно желела, а добила ме у позним годинама. Детињство, ратно, а младост... као да ми је и после био рат. Памтим како ме је мама грлила и штитила од граната док смо у колони бежали. Нисмо знали куда бежимо, а нисмо знали ни где је тата Драгиша. Био је негде на линији фронта. Не знам да ли је мама више страховала за тату или мене.

Знам само да је понављала “Сине, ником те не дам”.

Негде, док смо се спуштали у тој колони, гранатирали су нас. Мами је граната одбила руку. Само је стегла марамом, а десном мене. Ко то да заборави. Гледао сам коње који су вукли запреге пуне људи. И малене, жуте псе који су пратили домаћине на путу прогона. Онда сам видео колико је људи посустало, остајало крај пута. Не смем да мислим каква им је судбина била.

ПРЕЖИВЕЛА ЈАСЕНОВАЦ УМРЛА У ОЛУЈИ

Топуско, истог дана, сведочи Јелка Тодоровић са Кордуна:
- Слили смо се у теснац, код бање. Стотине људи у паници: цео Кордун, пола Баније, чини ми се, било је у том теснацу. Агонија траје, јер је пут закрчен. Људи силазе са трактора да нахране децу. А хране нема. Одједном, чујем авионе.

“Неће, ваљда”, понављам у себи. Онда се одозго отворио пакао. Попадоше око мене, као лесе, несрећни људи. Видим крв, крв и смрт. Свуда смрт. Придижу мајке рањену децу. Видим им непомична тела погођена митраљезима одозго. Боже, како после овог страдања даље. И какав је то пут спаса ако се спасаваш бежећи преко крви. Између убијених људи?

Касније сам на путу Приједор - Бања Лука, на ледини код Омарске видела Виту Галић. Она, јасеновачки логораш, вида ране сину војнику. Пулсира отворена рана на глави од гелера. Стигао их док су прелазили Уну. Памтим Витине речи:
- “Јасеновац сам претекла, а кад сам сина, Гојка родила, и ја сам се поново родила. Ако њега изгубим, не треба ми живот. Мој раскућени народе, сине, ако те изгубим”, понављала је жена. Гојко јој је умро на ледини код Омарске 15. августа 1995.

Вита Галић, седам дана касније преминула. Народ је скупио новац за сахрану. И сина, и мајке Галић. Шта се све преживело у тим несрећним колонама, па се питам, како са свим тим сећањима можемо да живимо. Али, човек је животиња. Ма, гора од животиње. Јер све подноси. И опет живи.

И са овом раном слободе хрватских генерала, живи.

Вечити ожиљци прогона

У колонама чемера, на тракторима, приколицама, на камионима без цирада - старци и деца.

Бебе у повојима. Све куља према Оштрељу, а од Оштреља према Петровцу.

Америкаци подржали Олују

Рано јутро, око пет часова, петак, 4. август 1995. Хрватске снаге гранатирају Книн. Туче и авијација. Град је, за час, постао буктиња. Четрдесет хиљада севернодалматинских Срба било је у збегу спаса, не знајући ни куда ће, ни колико ће трајати њихова голгота.

У колонама чемера, на тракторима, приколицама, на камионима без цирада - старци и деца. Бебе у повојима. Све куља према Оштрељу, а од Оштреља према Петровцу. Према Бањалуци.

Сведочи Петар Миланковић из села Велики Градац:
- Прво сам видео да гори српско село Лушчани. Чујем да је наша војска под мецима напуштала положаје изнад, па усташе пале све редом. Шта ћемо, питам фамилију. Нико не одговара. Све живо занемело. Кад, на праг, паде мој комшија борац. Каже: “Перо, бежи! Ако пресеку пут, готови сте. Нема излаза. Редом решетају и кољу Србе...” Шта, опет кољу? Зар нас нису довољно клали у оном рату, крв им је*ем.

Мој унук Синиша, дванаест година само има. Зар и он да памти оно што ми памтимо? Зар он недужан да плати за оно што ником није скривио? Тада сам преломио. Вежем коње. Они се отимају, пропињу. Чекај, да пустим краве, да не полуде.
- Коњи некако кренуше. Вуку нашу муку. Провлаче се између запаљених штала и стогова сена. Претичемо тракторе. Остали без горива. А отуд притисло. Само вичу: Терај даље, терај даље. Пуцају живци, пуца мозак. Како даље, децо моја.

ПАТЊЕ У КОЛОНИ И ПОСЛЕ ЊЕ

Сад прича Петрова жена, Љуба:
- Данима смо путовали, путовали. Данима гладовали. О томе сада размишљам, у колони нисам мислила на глад. У Сремској Митровици, у спортској хали, загрлила сам мужа. Пољубила га и рекла: “Хвала ти што си пустио краве да не изгоре.”

Петар Миланковић се поново сећа:
- Где год да си се окренуо у тој колони од Книна, видео си смрт. У Беговићима, у Петрињи... Како после таквог сећања да нађеш мир, човече божији.

У ликвидацији Срба хрватски бојовници су примењивали најстрашније методе. Клали. Спаљивали. Убијали метком у потиљак и остављали крај пута убијене, да се живи не враћају. У “Олуји” која је брисала све српске жртве су поливали хемикалијама. Обдукција коју су обавили стручњаци са ВМА показала је сву монструозност злочиначког крвавог пира.

Горан Свилокоса, дечак из Српске Блиње:
- Гледао сам девојчицу. Спуштају је у раку, крај пута. А њен отац полудео. Неће да крене. Закрчио пут. У колони мук. И то је трајало, трајало. Никада то нећу да заборавим. Никада!

Драган Мијоковић имао је 1995. године само 11 година. У збег из Грачаца кренуо је за воланом тешког трактора. На претешком осмодневном путу до Београда морао је да израсте до симбола страдања деце Крајине.
- Неки људи видели су да нећу издржати, па су ми помогли. Возио сам до Београда. Иза, у аутомобилу, моја мајка и млађи брат. Тата је погинуо пре “Олује”. Да није, нисам сигуран да би био с нама, да он својим снажним рукама дохвати тај проклети волан.

БОЛНЕ СРПСКЕ РАНЕ

Трагедија народа Републике Српске Крајине је огромна, последице етничког чишћења су незацељиве, оне су директно потрле и укупну историју Срба на тим просторима - каже историчар др Момчило Павловић. - Али, колики је проблем у почињеним злочинима, толики је и у неправедној казни починилаца.

Памти када су Мијоковићима јавили да је пао стратешки врх - Алан. Знали смо шта то значи: наш Грачац је био на длану. Имали смо три сата за паковање. Ма, и мање од тога. Понели смо само оно што нам се нашло под руком. Све је стало у црну кесу за смеће... Возио сам кривим цестама, али то није било толико тешко колико су биле тешке слике које сам понео с тог пута.

Сведочи Драгица Војиновић из Катновца, на Кордуну. Мужа јој Милету допремили годину пре “Олује” из болнице у Београду. И чим је легао у кревет, умро је.
- Смирио се за сав наш немир свих ових година. А имали смо лепу кућу. Одрицали се, градили је. Ко је мислио на најгоре? Онда је све пукло. Наш Душан, дете. Сео је на трактор, а иза њега у приколици пуно нечије, туђе чељади. Иглу да бациш, не би имала где да падне. Куда ћемо? У Глину. У Топуско. Према Уни. Иза нас, видимо, хрватски тенкови пробијају српске куће. Газе стоку, мртве људе, аутомобиле.

Прва станица, шума код Рујевца. Трактор нема горива. Лутамо, онако, а све мислимо да се пробијамо према Двору. Деца изнемогла од глади. Нема ни воде. Тражимо какву бару да се напију. Мислила сам, нећу издржати, гледајући ту туђу децу која се губе у бунилу од глади и жеђи. Онда смо угледали Унпрофор. Њихови војници су нас повели до њиховог камиона. Дају деци храну, али изгладнели желудац је не прима. Повраћају деца... Одатле смо кренули према Сиску. Унпрофор нас спроводи, али не вреди, заустављају нас усташе. Један ми ставља цев пушке у уста. Пита где ми је муж. Умро је, рекла сам.

ПОДАЦИ ВЕРИТАСА

Саво Штрбац, руководилац ДИЦ “Веритас”, слаже потресну причу о убијању народа. У болној евиденцији су имена 1.934 убијених и несталих Срба. Од тога - 1.196 цивила. Пола од тога - старци. А од укупног броја жртава, само у августу 1995. године, убијено је 1.883 људи. Или, статистички прецизно - по 68 дневно убијених!

- Хрвати су покопали 911 српских тела. Највише под ознаком “непознат” - наводи Штрбац. - Нешто више од половине је ексхумирано, а трећина идентификована.

Преживели крајишки Срби су расути - којекуде. У Републици Српској, Србији, али и целом свету. Највећи број, у матици, је и даље без куће. Сањају своје огњиште. И живе у живим сликама страдања.


Психолози и психијатри тврде да су ожиљци прогона вечити. Олуја ће, док трају, дувати у њиховим душама. Али и у душама њихове деце. Губитак завичаја готово је мерљив са смрћу драгог бића. Та носталгија је разарајућа.

И кад мисле да су негде стигли, не престаје бол. Слике се враћају, куд год кренули.

Осмех само на сликама

У камповима полако замире живот прогнаних из Крајине. Волела бих да само још једном видим моју кућу

Избеглички камп у Крњачи (Београд)

Чекам само да умрем - каже старица Дара, испред бараке колективног центра у Крњачи.
Сузе јој навиру, а она их невешто скрива. Уморног корака уводи у свој избеглички собичак, показује мемљиве зидове, влажан плафон, дотрајале инсталације, напукао под... Београд је први пут видела из трактора на којем су је комшије довезле из Книна.
- Волела бих само још једном да видим ону моју кућу, надишем се ваздуха, погледам у дрво које сам посадила... - каже јецајући.

Неколико барака даље, соба Гајића.
- Не пишите, молим вас, како ми се старије дете зове, било би га срамота од другова у вртићу. Шта имамо да покажемо? Избегличку беду?

Полупразни ходници. Пуне жице испраног веша. Из понеке собе тежак мирис куваног јела.
Кампови се полако празне. Многи их напуштају сами, проналазе посао, сналазе се. Ти људи су жилави, не стиде се посла и грчевито се боре за опстанак. А остали су само они који до сада нису добили шансу. Међу њима и породица Миланко, из Обровца. Прогнани у „Олуји“.
- Сањам како ходам по мојој кући пуној свега. Имали смо све, сада немамо ништа - каже Радмила Миланко.

Радмила је тежак инвалид. Њена болест траје од када и избегличка туга. Разболела се изненада, само јој је корак стао. Три године прележала је у болници, без праве дијагнозе. Рекли су јој: „То је од стреса.“


ПЕТИНА СЕ ВРАТИЛА

Према службеним подацима Владе Хрватске, од 1998. када је почео организовани повратак до данас се у Хрватску вратило око 70.000 Срба, док их је према УНХЦР - 60.000. То је тек петина од укупног броја избеглих из Хрватске. Од њих, трећина је старија од 65 година, сваки дванаести је запослен, 11 одсто потпуно зависи од помоћи коју добија. Подаци УНХЦР говоре и да је 11 одсто од укупног броја повратника преминуло.

И породица Миланко из Обровца, у Србију је дошла у колони пуној муке и полупразних завежљаја. Бежећи од страхота рата, нашли су се у вртлогу неизвесности.
Са супругом Драганом, инжењером, некадашњим председником Општине Обровац, од 2003. живи у колективном центру у Крњачи, у мемљивом собичку са два метална кревета. У суседној соби је њихова ћерка Драгана, професор српског језика. Син Дамир, завршио је права с просеком 9,46. Данас је у Америци. Отишао је, каже његова мајка, по своју шансу.

У нади да ће им се осмехнути обећани дом, и Пјевалице ређају ниске избегличких година. Он, Милан Пјевалица, некада угледни професор хемије из Книна, и његова супруга Душанка дуго су се надали да ће се на своје огњиште вратити. Али, та их је нада напустила.
- Тамо живота за нас Србе више нема - каже Милан, чијег су оца убиле усташе 1943. године. Од тада па до данас живот га је много пута стављао на муке, али он, каже, није поклекао и изгубио веру у доброту, људе, љубав...

- Ово је четврти кров под којим живим - каже Милан. - Прву кућу срушио је земљотрес, из друге су нас протерали, а први камп у ком смо били у Србији се запалио.

Иако су сличне, свака избегличка прича тужна је на свој начин... Пуних 17 година траје драма људи који су се, осим страхота рата, губитка породица и свега што су годинама стицали и кућили, сусрели са борбом за егзистенцију. У тешкој и мучној бици за голо преживљавање, већина их је прихватала свакојаке послове, била принуђена да се нађе у сивој зони и ради на црно. Првих година избегличког статуса, многи нису примали ни динар помоћи, а остали су без плата, пензија, социјалних и других давања.

Већина избеглица налази се у тешкој здравственој ситуацији - или су исувише стари или озбиљно болесни да би размишљали о повратку кући или започињању новог живота у Србији. Многи болују од психичких поремећаја, рака, тежих облика дијабетеса, болести бубрега... Нажалост има и оних који су у немоћи подигли руку на себе.
- Они млађи, здравији, углавном раде на црно тешке физичке послове. А шта ћемо ми, болесни, немоћни и стари - каже човек, не прихватајући да га ико ослови именом.
- Био сам човек, сада сам сенка - каже, одлазећи...

И КАМЕН БИ СЕ РАСПЛАКАО

У овом избегличком кампу, у собама живе чак и петочлане избегличке породице. Тешке судбине ових људи камен би расплакале. На помен „Олује“ одмахују руком. Заборављени од свих, огорчени на све.
- Ми смо срамота и Хрватске и Србије - каже Петар Спратушић из колективног центра у Панчеву. Али, не тугујем, јер уздишући над прошлим јадом привлачиш нови.

И он је у драматичном тренутку када су се из Крајине ка Србији сливале тужне колоне прогнаника, уточиште нашао у клективном центру. У њима је живело више од 80.000 људи из Хрватске и Босне. Овакав смештај је привремен и нужно зло. Нажалост, многи су и данас на истом месту, као пре 17 година.

У преосталим сабирним центрима избегличке муке, јада и очаја, сузе за изгубљеним животима и напуштеним огњиштима. Светла слика уоквирена у јединствен рам заједничке туге су - деца. На њиховим лицима има осмеха, радости и вере, а добре оцене, положени испити и дипломе доказ су да је живот јачи од сваке недаће.
- Имамо дивну децу која ћутке подносе немаштину и избеглиштво - каже. - Ништа од нас не траже, а све што им дамо, њима је - довољно.

- У овој соби живимо муж и ја са двоје мале деце - каже Мирјана, родом из Нове Градишке. У камп је дошла као девојчица, а сада у њему гаји своју децу.
- Муж је радник у „Ивану Милутиновићу“. Овде, у центру смо се упознали, па се и он доселио у моју избегличку собу. Нема ништа своје, па му је и овај собичак „кула од злата“. Беда нас је очврсла али, жао ми деце.

- Годину дана били смо без динара - сећа се Драган Митровић. - Из једне муке, упали смо у другу, чинило се страшнију. Из сна ме будио страх да ли ћу имати за комад хлеба или ће ми деца умрети од глади. Плакао сам дуго, мушки неутешно, а онда рекао себи: Без суза идеш даље! Више не плачем. Живот јесте велика борба, а побеђују најјачи.

Мајка отац породице

Јела Товарлажа са седморо деце и осмим на путу спас нашла у Србији. Раније било више помоћи, сада безуспешно траже посао.

Прогнаници Брацо (57) и Момирка (57) Обућина имају десеторо деце. Већину су у избеглиштву рађали и подизали.
- Обожавамо децу. Она су нам помогла да преживимо избегличку муку - каже Момирка и поносно ређа имена: најстарија је Данка, па Бранко, Бранка, Дејан, Драгана, Дејана, Александра, Александар, Радмила, Дамјан.

Однедавно се породица проширила за још двоје унучића и снају Горанку. А, биће, каже још наследника. Кад је затворен избеглички камп у Делиблату, Обућине су се преселиле у приватни смештај. Сада им је лакше, али избегличкој борби краја нема.

Ћерка Бранка (31) тежак је шећерни болесник и четири пута дневно је на инсулинској терапији. Брацо, који је радио у саобраћајној полицији, оболео је од карцинома грла. Обућине се надају да ће им Комесаријат дати на коришћење сеоско домаћинство, у оквиру програма помоћи многочланим избегличким фамилијама.


НЕСЛАВНИ РЕКОРДИ

• Данас, 20 година после избијања ратних сукоба на територији бивше СФРЈ, Србија је и даље:

• 13. држава на свету са око 300.000 избеглих и расељених лица

• 12. држава на свету са више од 66.408 избеглица (49.917 из Хрватске и 16.414 из БиХ)

• 11. држава на свету са више од 215.000 расељених

• 1. држава у Европи по укупном броју расељених и избеглих

• 1. држава у Европи по броју избеглица

• 1. држава у Европи по броју расељених

• Jедна од пет држава са дуготрајном избегличком кризом у свету

СТОТИНЕ ТРУДНИЦА У КОЛОНИ

И Јела Товарлажа из Смртића крај Окучана, мајка седморо деце, у Србију је дошла у избегличкој колони, трудна. По најмлађем сину Николи којем је 17 година, мери и своје избеглиштво.
- Муж Мирко нестао је у „Олуји“ - каже она. - Јутром, 2. маја 1995, по њега је дошла војна полиција. Тада смо се последњи пут видели. Рекао ми је да чувам децу.

С Јелом смо први пут разговарали пре две године. Тада је живела у колективном центру „Чардак“, у Делиблату крај Ковина. Са њом и сва њена деца које је сама подигла, ишколовала и сачувала. Била им, каже, и отац и мајка.

КАКО ГОРИ СЕЛО

Кад се „Чардак“ у којем је живело 140 избеглих и прогнаних затворио и Јела је, као и већина њених избеглих комшија Крајишника, добила на коришћење приватни смештај, недалеко од бараке у Делиблату. Деца су јој порасла, нека основала своје породице. Као и тада у скромном собичку, и данас је најсрећнија кад их окупи о празницима.

- Спремим шта имам. Сви се сјатимо око Миркове слике с нашег венчања, једине успомене коју сам бежећи понела са собом. Деци причам о Смртићима, о нашој кући коју су хрватски војници спалили. Гледала сам како гори - каже Јела.

Јела и даље ради на пољопривредном газдинству. На њиву улази кад роде прве вишње, а одлази с последњом бербом грожђа. Руке су јој изборане од сунца и зиме, изгребане од грања и мотике.

Гордана Пејкић из Коренице каже да је раније било више помоћи, долазили су донатори, представници међународних хуманитарних организација. Сада, као да су на нас сви заборавили.

Да би прехранила децу Гордана је надничила код газда, продавала на пијаци...
- Сада ни посла нема - каже. - Тешко се живи. И даље ме убија туга.

Ни 17 година после друге највеће српске сеобе 250.000 избеглих у „Олуји“ није се ни примакло решењу невоља. И они малобројни који желе натраг у Крајину не могу да врате имовину, немају сигурно запослење. Неретко их чекају провокације, дискриминисани су готово на сваком кораку. Прогнаници којима је Србија пружила уточиште и утеху, углавном немају сигуран кров над главом. Опстанак за њих значи радити било шта, по било коју цену. Претешко и једнима и другима.

НЕСРЕЋА ЗА НЕСРЕЋОМ

Мирјана Грујић избегла је из Дарувара. У кампу у Крњачи упознала је Зорана Пожара из Петриње, који је после заробљеништва и тортура по хрватским затворима постао инвалид 90 одсто. Имају деветогодишњег сина. Пре 12 година Мирјана је изгубила руку у саобраћајној несрећи. Стајала је на аутобуској станици када је покосио аутомобил. Ни она ни муж нису способни да раде, живе од његове инвалиднине.

- Живи смо и волимо се - прича ведро.

- Дете нам је добар ђак и спортиста. Захвална сам и родитељима деце са којом он иде у школу. Помажу нам када год могу.

Зораново име је на хрватској оптужници. Мирјана се лично срела са председником Хрватске Ивом Јосиповићем када је дошао у званичну посету Београду. Тражила је да њеном мужу укину пресуду, а од Јосиповића добила обећање да ће се после три месеца затвора у Хрватској бранити са - слободе.
- После свих тортура кроз које је прошао до данас се психички није опоравио. Оптужнице за ратне злочине, било јавне или тајне, смишљене су да застраше и спрече наш повратак - каже Мирјана.

Породица Јанка Марковића, из Удбина била је смештена у центру у Панчеву. Девет година Марковићи нису примили динар помоћи. Покушавали су и да реше статус стана у којем живи хрватски бојовник са породицом. У трагању за правдом Јанка су без речи ухапсили и месец дана држали у затвору.
- Нисмо знали да ли је жив - каже његова жена Слава. - Деца мала, једно у пеленама, друго школарац. Плакала сам увече, кад заспе. Најтеже ми је било ујутру, кад син пође у школу а ја немам од чега да му направим сендвич.

ПОСЛОВИ ДА СЕ ПРЕХРАНИ ПОРОДИЦА

И Месаревићи, Веселин и Гордана и њихово двоје деце, прошли су трновит избеглички пут. Да прехране децу радили су најтеже физичке послове, он копао канале, она чистила туђе куће. Као и хиљаде српских породица и они чекају да се врате у своје домове.

- Стотине кућа нису враћене власницима српске националности - каже Веселин. - Срби, који су пре рата били власници хиљада хектара обрадивог земљишта не могу да уђу на свој посед. Знам да Комесаријат покушава да нам помогне, али такозвано статистичко смањење избеглих не значи да се наш проблем решава. У највећој мери ми само мењамо статус.

- Многи наши српски пријатељи из Крајине продавали су имовину и десет пута јефтиније - куће и њиве одлазиле су у хрватске руке и за пет, десет хиљада евра! - каже Веселин. - Тешко је и набројати невоље повратника.

Страхом бране повратак

Хрватска неће одустати од своје „демографске слике“. У Карину, некад српском селу, српом заклан старац Душан Видић.

Згариште: Остаци србских кућа

У нападу хрватске војске, августа 1995. године, нису почињени злочини само над српским цивилима. Они су настављени и после „Олује“. Останак на кућном прагу за Србе је био такође кобан. И не само за њих, него и за повратнике, махом старије људе, домаћине, који се нису мирили да своје позне године премећу по избегличким центрима.
- Зашто да се не вратим, никоме нисам ништа дужан. Нисам се огрешио. Ни ја, ни било ко мој - говорио је стари Душан Видић (81) док је преламао повратак кући, у село Карин између Обровца и Бенковца.

И вратио се Душан Видић да вида ране огњишта. Најгоре није слутио.
- Нисмо ни ми, али смо га одговарали од повратка. Стари су и он и бака и питали смо се како ће, тамо, сами - прича унук Драган Видић. - Није вредело. Љутио се и говорио: „Тамо сам почео, нека тамо и завршим. Има, ваљда, превише наших прогнаничких гробова по Србији. А све ми се чини да ћу сам себи тамо бити лакши, а овде, као да нисам добродошао. Немам мира, децо, да ми огњиште пусто остане.“ И, испратили смо их. Изљубили се. Заплакали ми, његови најближи. Само он ни сузу да пусти. Пита нас: „Што, јадни, плачете? Треба да се сви радујемо. Ја се радујем. Враћам се својој кући, да се наша свећа не угаси.“

Осамнаестог маја 2005. стигла вест из Карина:
- „Душан Видић, стар 81 годину, заклан је српом на путу од куће до продавнице, у коју је кренуо по хлеб...“


ГРЕШНИ СВИ ПУНОЛЕТНИ СРБИ

Представници Срба у Хрватској, али и званични Београд, упозоравају да је повратак српског живља у Хрватску - миноран. Како би се спречило масовније остваривање права, пре свега на имовину, Хрватска ухапси неког од повратника, као „осумњиченог за ратне злочине“. Притом је његов једини грех што је био припадник Војске Републике Српске Крајине, као и већина пунолетних крајишких Срба.

- Сваког јутра ишао је по хлеб - прича Душанов унук Драган. - Тог кобног дана, на вратима се са баком договорио шта ће за ручак. А шта ће од те сиротиње. У пролеће, остала им кртола од претходне јесени. Биће чорба, зачињена само брашном. После су, замислите, испредане приче, да је деда убијен из користољубља! Ма, нема везе. Имали су само толико новца колико им је потребно за хлеб. Ко је испредао приче? Вероватно онај коме је одговарало да злочин није последица мржње, нетрпељивости Хрвата и њиховог супротстављања повратку.

О монструозном злочину над Душаном Видићем јавност није сазнала од његових комшија, повратника. Они су о овој трагедији само шапутали. Али ко да заустави истину „макар она била и шапат само“. О злочину је обавестио др Милорад Пуповац. Видно потресен, Пуповац је о злочину говорио као о кампањи против потенцијалних повратника, али и као кампањи против избеглих Срба који су најавили долазак на локалне изборе у Хрватској. Најављени долазак је био и могућност да се у неким срединама успостави српска власт.

ТУЧЕНИ И УБИЈАНИ

Пуповац је био изричит:
- У Книну, Хрватска демократска заједница покушава да паролом „Сви Хрвати против Срба“, окупи све хрватске странке, како би потиснула представнике Срба да се кандидују. Ако се Србима, толико година после „Олује“ каже да се с њима не може, онда је то забрињавајућа порука, тим пре што је СДСС (чији је Пуповац председник) једна од најјачих Санадерових карата за пут у Европу.

После овог јавног иступања Пуповца о злочину над старцем Душаном Видићем, који је одјекнуо и изазвао ужас чак и међу многим Хрватима, отворила су се и друга српска повратничка страдања.

У Цвиљанима, три дана пре убиства Видића, начелник општине Јаков Гутић, тада носилац листе ХДЗ, зверски је премлатио Бориса Вукелића, иначе ривала са српске листе. Неколико дана раније, у Бенковцу, Милан Марић је напао 16-годишњу девојку, која је одбила да каже „точно“, уместо - тачно. У Загребу је, тих дана, пред Васкрс, претучен дечак српске националности само зато што је помагао у православној цркви.

- Свесни смо да Хрватска онемогућава повратак Срба на своја вековна огњишта, а злочин над Душаном Видићем је највећа потврда - поручио је тада Саво Штрбац, руководилац ДИЦ „Веритас“.

- Уз злочине, устројени су и дискриминаторски закони на основу којих су Србима онемогућена економска, грађанска, људска права. А и право на живот. И, упркос новој клими, која долази из Европске уније, у чије чланство ће Хрватска, живот Срба повратника и даље је - бесцење.

Може се закључити, посебно после недавних напада на Србе, у новом тријумфалистичком слављу изазваном ослобађањем хрватских генерала, да Хрватска неће одустати од успостављене „демографске слике“.

*  *  *

Фељтон је преузет из Вечерњих новости,
објављен је новембра 2012.
Аутор: Предраг Пејичић