Умјесто увода:
У ЧЕТИРИ дана „Олује“ уништено је око:
- 25.000 кућа
- 13.000 привредних објеката
- 182 задружна дома
- 56 здравствених станица
- 78 цркава
- 29 музеја
- 181 гробље
- 352 трговине
- 96 трафо-станица
- сви српски индустријски погони
- 920 споменика
- 211 угоститељских објеката
- 410 занатских радњи.
- у Крајини је прије „Олује“ живјело 450.000 Срба.
- 1991-1995. укупно је убијено 6.765 Срба.
- нестало је 2.670 Крајишника.
Упоређење пописа из 1991. и 2001. године показује да у Хрватској недостаје више од пола милиона Срба!
- Срби су у Хрватској остали без 50.000 станова. Велики број одузетих српских станова хрватске власти поклониле су својим „бранитељима“.
- У Хрватској је процесуирано 4.500 Срба за наводна најтежа дјела ратног злочина, са циљем да се застраше повратници.
- Хрватска државна агенција је на превару откупила више од 100 српских кућа за које бивши власници нису добили ни динара.
"Олуја", хрватско етничко чишћење Крајине
Четвртог августа 1995. године хрватске оружане снаге, уз одобрење и подршку НАТО-а, у садејству са снагама Хрватског вијећа одбране (ХВО) и Армије БиХ, извршиле су агресију на Српску област Крајина (Сјеверна Далмација, Лика, Кордун и Банија), у саставу Републике Српске Крајине. Агресија је извршена упркос чињеницама да је ова област била под заштитом УН-а (сектори Југ и Сјевер) и да су делегације РСК, дан прије у Женеви на састанку са хрватском делегацијом, пред представницима УН-а и у Београду пред представником САД, као водећом чланицом НАТО-а, прихватиле приједлог међународне заједнице за мирну реинтеграцију у Хрватску и заузврат добиле чврсте гаранције да напада неће бити.
Против крајишких Срба (око 220.000 житеља са око 30.000 војника) кренуло је око 200.000 војника из Хрватске и ХВО-а. Ако се томе додају муслиманске и НАТО снаге, агресора је било више него становника у Крајини, а омјер војника био је најмање 7:1 у корист агресора.
И док је цијела Крајина била изложена дотад невиђеној артиљеријској ватри и док су хрватски војници убијали и спаљивали све што је српско, Врховни комадант хрватске војске и предсједник Хрватске ФРАЊО ТУЂМАН, преко радија и ТВ-а, “у име демократске власти Хрватске” позивао је Србе “да остану код својих кућа и без бојазни за свој живот и своју имовину, дочекају хрватску власт”. За неколико дана неравноправне борбе сломљен је отпор Српске Војске Крајине (СВК).
Народ западне Крајине, поучен “историјским искуством”, креће у дотад највећу српску “сеобу” (преко 250.000 људи), на исток браћи по вјери и нацији.
Хрватски војници (а за њима нису заостајали ни муслимански) над Србима са којима су дошли у контакт, употребљавали су већ толико пута испробане методе ликвидација (клања, спаљивања, метак у потиљак, бацање у јаме...) али и неке нове методе (замрзавање и спаљивање хемикалијама).
И кад је престао сваки отпор СВК, агресор је убијао људе у избјегличким колонама и до Уне и преко Уне дубоко у територију Републике Српске. На путевима којима су се кретале крајишке избјегличке колоне остајали су лешеви убијених артиљеријским гранатама, авионским бомбама, снајперским
хицима, ножевима...
На евиденцији Веритаса налазе се имена 1.943 погинулих и несталих Срба из ове акције и послије, од чега 1.199 цивила, а међу њима 523 жене и 12 ђеце.
Око 1.500 припадника СВК преживјело је заробљавање, од којих се 15-ак још налази у хрватским затворима, осуђених за ђела ратног злочина.
Око 3.200 старих и немоћних, који нису хтјели или нису могли напустити огњишта, на силу су интернирани у логоре за цивиле.
Крајина је опустошена, опљачкана па порушена и запаљена. Нису били
поштеђени ни црквени, културни, историјски српски, као ни антифашистички,
споменици.
Иако је било очигледно да је хрватска власт предузела ову агресију због оптирања територије без српске већине која је на њему живјела, Савјет безбједности, осим “снажне осуде хрватске војне офанзиве великих размјера” (Р 1009/95), није донио, ни овога пута, било какве казнене мјере против агресора.
Предсједник Хрватске Фрањо Туђман је могао да, без бојазни од било каквих посљедица, већ 06. августа на книнској тврђави, у побједничком заносу, узвикује да су “Срби добровољно напустили Крајину” (самопрогнали се!) и да у хрватском Сабору 15. јануара 1996. године констатује “успјешним извођењем акције ‘Олуја’ за свагда је ријешен главни унутрашњи проблем хрватске државе”.
Највећи парадокс ове агресије, као уосталом и оних које су јој претходиле (“Миљевачки плато”, “Масленица”, “Медачки џеп” и “Бљесак”) налази се у чињеници што је агресор била чланица УН-а а Крајина зона под заштитом исте организације и што су неке друге чланице те организације одобриле и учествовале у самој агресији.
Девет година послије, Бил Клинтон, тадашњи предсјендик САД и најмоћније силе на свијету, у својим мемоарима “Мој живот”, истиче да је “навијао за Хрвате” у вријеме “Олује”, у чему га је подржао једино тадашњи њемачки канцелар Хелмут Кол. Клинтон, је заправо, признао оно што смо ми крајишки Срби од почетка знали и добро осјетили на својој кожи и што нас је коштало незапамћеног егзодуса, највећег послије Другог свјетског рата.
А гдје смо ми крајишки Срби данас једанаест година послије изгона?
- И даље смо (углавном) прогнаници, бескућници, апатриди и исељеници, оптерећени епитетима агресора и ратних злочинаца.
- И даље постављамо иста питања: како можемо бити агресори у држави у којој смо били конститутиван народ и како можемо бити злочинци када су нас преко 1% побили, преко 2/3 прогнали и уништили нам сву приватну имовину и све историјске, културне и духовне споменике.
- И даље се желимо вратити у свој завичај, на своја имања и у своје станове.
- И даље желимо сакупити кости побијених рођака и сахранити их по нашим православним обичајима.
- И даље нас хапсе на основу измишљених оптузница и тајних потјерница и спискова, и даље нас осуђују у намјештеним процесима. 300.000 прогнаника из завичаја својих ђедова сваког момента може да очекује да буде судски прогањано и оптужено за наводне ратне злочине од државе која нам је отела куће, вјековну имовину и поубијала десетине хиљада људи.
- И даље им сметамо …
Желимо да се вратимо на огњишта али желимо да наш повратак буде достојан човјека на почетку трећег миленијума.
Свјесни смо да Хрватска и даље онемогућава или отежава наш повратак преко великог броја дискриминирајућих закона, на основу којих нам је и одузела многа економска, грађанска и политичка права и да добровољно нити жели нити хоће да поново наруши етничким чишћењем стечену и дуго очекивану “демографску равнотежу”.
Знамо и да релевантни фактори из међународне заједнице за све то знају и да скоро ништа не предузимају предузимају да се велика историјска и људска неправда према крајишким Србима, којој су и сами увелико кумовали, колико толико исправи.
Ипак Тужилаштво Хашког трибунала оптужило је хрватске генерале (АНТУ ГОТОВИНУ, ИВАНА ЧЕРМАКА и МЛАДЕНА МАРКАЧА) “да су током и након операције "Олуја" са другима, укључујући и предсједника ФРАЊУ ТУЂМАНА, судјеловали у удруженом злочиначком подухвату чији је заједнички циљ био присилно и трајно уклањање српског становништва из регије Крајина, између осталог пљачкањем, оштећивањем и потпуним разарањем имовине српског становништва, како би се припаднике тог становништва одвратило да се врате и поново настане у својим домовима”.
Када овакве оптужбе буду верификоване и пресудом Хашког трибунала, а вјерујемо да ће се и то десити једног дана, ми крајишки Срби, као конститутиван народ у Хрватској до 1990. године, имаћемо пуно право макар на широку аутономију по европским стандардима.
Хрватска је постала и кандидат за члана Европске уније. То је нама крајишким Србима, вјероватно, посљедња шанса да, памећу и мудрошћу, а не пушкама и тенковима, повратимо све оно што нам је силом одузето. Због тога и не смијемо дозволити да Хрватска, без правичног рјешења “српског питања”, и постане дио Европе.
Чињенице из Олује!
Убијани на кућном прагу
Колико су се Туђманови бојовници држали његовог јавног става упућеног Србима из Крајине да не напуштају своје куће, показује податак да је пред кућним прагом ликвидирано више од 2.500 недужних Срба (!?), а још се преко 1.000 Срба се воде несталим. Поред убијених и протјераних Срба из Крајине, уништено је више од 40.000 српских кућа, а то је била порука Србима да за сва времена забораве своја вјековна огњишта. Да је којим случајем код својих кућа на позив хрватског врховника Туђмана остало још 200.000 Срба, онда би се крвави пир Туђманових бојовника изједначио са оним што су Србима у Крајини, односно, Хрватској, учиниле усташе НДХ Анте Павелића у познатим злочинима на подручју Кордуна, Баније, Лике од 1941. до 1945. године.
Протјеривање заувјек
Уз наведени број погинулих утврдили смо да је 7.100 рањених, обољелих и повређених бораца, што све заједно указује да хрватски бојовници нису штедели Србе из Крајине у било ком погледу. Евидентирано је око 2.200 чланова породица погинулих, а од тога 1.800 малољетне дјеце у моменту погибије једног од родитеља. Ако претходно изнесеним подацима додамо да је иза 1.300 погинулих бораца остало 1.742 члана породице старије од 60 до 70 година, онда ваљда није тешко закључити какве су то Срби из Крајине имали жртве и посљедице хрватског "домовинског" рата. Сматрамо да је ипак, највеће страдање протјеривање преко 250.000 Срба, те пљачке и уништавања њихове приватне имовине, са основним циљем да се више никада у оном броју од пописа становништва 1991. године, када их је било око 850.000 не нађу у Хрватској.
Опљачкана имовина
За време и након војне операције "Олуја" опљачкана је следећа приватна имовина Срба: 260.000 комада разних врста пољопривредних машина 64.000 моторних возила, 980.000 разних врста намјештаја, 960.000 комада крупних грла стоке и 1.350.000 комада одрасле живине, 80.000 кошница пчела, стотине хиљада разних врста кућне технике (фрижидери, замрзивачи, машине за прање рубља, шиваћих машина, телевизора, музичке линије, рачунари, итд.), 1.550.000 комада умјетничких слика и предмета, затим трговачке робе, житарица, те других репроматеријала у вредности од 620.000.000 немачких марака (тадашњих).
Отета земља
Поред претходно изнесених података о разним врстама приватне имовине која је опљачкана за време и након војне операције "Олуја", избјегли и прогнани Срби из Крајине, односно из Хрватске, пријавили су приватну имовину коју потражују, а односи се на: 500.00 хектара земљишта, од којег је 320.000 најплодније земље на којој је око 6.000.000 разних воћака, те 14.000.000 чокота винове лозе и на стотине хиљада хектара земљишта под шумом на којима се налазе разне врсте дрвета, као што је храст, буква, четинар и друго.
Додајмо претходним подацима да Срби потражују 14.000.000 м2 грађевинског простора, од којег је 12.000 м2 стамбеног простора.
Извор: KrajinaForce.com