Четврти аугуст, зора свану,
сјећање отвара тешку рану.
На то љето деведесетпете,
када сам бијо малено дијете.
Када је сванила црна зора,
када сам кућу оставит' мора'.

Мрзим аугуст и врела љета,
што донесе деведесетпета.

Оставијо завичај џелату,
пове' са собом секу и бату.
И маму и тату и родбину,
да не дијеле предака судбину.
Тако су нам и ђедове клали,
у јаме и бунаре бацали.
Због вјере православне наше,
побише их хрватске усташе.

Мрзим аугуст и врела љета,
што донесе деведесетпета.

Историја нам се поновила,
нову тугу и јад направила.
Сви у колони, у тракторима,
приколицама и аутима.
Поњешмо у срцу завичај мили,
тамо ђе смо одрасли и живили.

Мрзим аугуст и врела љета,
што донесе деведесетпета.

Десет дана метар по метар,
живот је бијо највреднији дар.
Сјећам се ко да је јучер било,
како би се то заборавило...
Мала дјеца како гладна плачу.
Када падне граната сви скачу.
Са приколице у јарак први,
да не гледамо смрти и крви.

Мрзим аугуст и врела љета,
што донесе деведесетпета.

Хоће да нам сатру србско име,
тјерају нас силом преко Дрине.
Хоће да нам отму наша огњишта,
ливаде, поља и курузишта.
Хоће да нас нема на планети.
Видиш ли све ово, Боже свети?

Мрзим аугуст и врела љета,
што донесе деведесетпета.

Ноћу на отвореном дремамо,
ни кревета, ни ћебе немамо.
Црева нам крче хоће да раде,
да им се нешто хране даде.
А шта када немамо баш ништа?
Далеко смо од нашег огњишта...
И тако данима до Србије,
до наше матице и утопије.

Мрзим аугуст и врела љета,
што донесе деведесетпета.

Србија нас пошаље на Космет,
да јој не будемо тол'ки терет.
Веле нам тамо да смо избјеглице,
кукавице и још пропалице.
Боже драги, шта нам то брује?!
Ово је Олуја посље Олује!

Мрзим аугуст и врела љета,
што донесе деведесетпета.

Олуја је злочин који траје,
тешки отров који не престаје!
Злочин без казне хрватског рода,
србска издаја и плач од Бога!
Проклето било душманима све,
што нас из Крајине протjераше.

Мрзим аугуст и врела љета,
што донесе деведесетпета.

Написа: Чуле из Србског Светионика
1. аугуста 2013.

Стихови су намјењени свим прогнаним Крајишницима који су 1995. године морали да насилно напусте своје домове пред "хуманим" бомбама хрватске, америчке и муслиманске војске у злочиначким акцијама: "Бљесак" у Славонији, "Олуја" у Книнској Крајини, "Мастрал" у западној Босни...

Ово је епитаф погинулима, али и подсјетник живима и на највеће етничко чишћење у Европи након Другог свјетског рата, које је пред Међународним судом правде окарактерисано као удружени злочиначки подухват.