Боже драги, сједим ево сама са собом, у мраку. Послије онога што сам видјела у огледалу, нисам хтјела да палим свијетло, иако нема нико око мене, али не бих да се угледам поново у одсјају прозора или нечем сличном.
Нисам никад била лијепа, штавише, можда ружније нешто и не постоји на земљи нити је икад постојало. Али се зачудих што сам некако нагло остарила, појавише се мале боре око усана а мрежица истих се ухватила у ћошковима очију, као да их је плео неки усамљени паук. Као да су ми и очни капци мало натекли а Богме, ако ме вид још добро служи, угледала сам и бар једну сиједу длаку. Одакле то, па кад прије?!
27 година није нека бројка због које се људи почну бринути, сви кажу да си још увијек млад, да је живот пред тобом, да тек сада почиње, што би се рекло „права ствар“.
Ех, да је то тако са мном.
Мојих 27 година је много, много више од тога шта људи причају, ја сам стара барем још толико, ма и више, ако ме сјећање не вара, била сам и ја на Косову Пољу када је Цар Лазар битку водио.
Нису ме тада тако звали, овим застрашујућим именом које, баш као и ја сама, никад није било лијепо. Ипак сам сигурна да сам била са њим, раме уз раме.
Била сам ту и наредних пет стотина година, све са својом дјецом, без обзира гдје би нас послали да се селимо...или да истину зборимo, тјерали да побјегнемо. Била сам и са Гаврилом, ето опет на Видовдан, па сам била и са Дражом и Војводом, то сада већ и није баш тако далеко. Ух, како се напатих у Јасеновцу онолике године, шта сам све видјела и чула, добрo сам ја икако стигла и до ових 27 година.
Па ме је било некако свугдје одједном, по читавом Балкану, гдје год су ми дјеца била, била сам и ја са њима.
Посебно на Ливањском Пољу, из оних јама сам у ствари мртва изашла, оно није нико могао преживити, па чак ни ја.
Мислила сам да стварно од тада мртва тетурам али сам ипак некако жива, чак и опипљива. Покушај да ме додирнеш, није тешко а нисам ни далеко. Стави руку на груди, довољно ће бити. Чујеш ли како откуцава моје срце у теби, осјећаш ли како дишеш мојим плућима? Ето видиш, ту сам ја.
Па сам онда била и на Голом Отоку, не могу ја без свој дјеце чак и када кажете да ме не требате, да је сад све у реду, да можемо мирно живити, не дира нас више нико.
Али не знате ви да морам бити уз вас, ви сте дјеца и дјеца мало знају, искрени сте, чистих душа, лако вас је слагати, преварити, навести да повјерујете у свашта нешто и за трен ока смо опет у јамама, заклани и вриштимо нијемим гласовима.
Била сам ту када су нам цркве затварали, претварали их у магацине, када нам нису дали да идемо у манастире, говорили нам да је то лоше и да не постоји никакав Бог.
Их, како су знали лијепо да причају, говорили нам да је то опијум а дроге наравно не ваљају за никога, посебно не за нас. Нису вољели да помињемо имена наших Светаца, да славимо нашу Крсну Славу, да изговоримо молитву за наше погинуле хероје, јер, по њима, то нису били никакви хероји него једна обична банда која треба да нестане на сваки могући начин, да им се избришу имена, да се не зна да су икад постојали.
И онда сам се нашла у Медачком Џепу, на Миљевачком Платоу, на Коранском Мосту, у Госпићу, била сам на Крвавом Васкрсу на Плитвицама, у Боровом Селу, у Славонији, на Кордуну...чини ми се да нема мјеста гдје нисам била. Чак и у Сарајеву, у Братунцу, у Сребреници, у Кравици.
Дуго, дуго година је то трајало, у многим мјестима сам била присутна истовремено. Онако мртва, испљувана, сатрана, заклана.
Обилазила сам и Купрес, Гламоч, Петровац, Дрвар, па сам ишла горе на Динару. Никад љепше природе, никад ближег неба, никад сјајнијих звијезда. Ни црвенијих, крвавијих путева. Чак и Шатор, изнад Грахова, тај природни дијамант који је блистао тако јако да га можеш видјети из далеких висина, је био обгрнут црвеним плаштом и од тамо сам поново вриштала са својом дјецом, нијеми и преклани.
А онда је дошао Август, таман сам се спустила до Книна, да видим може ли се бар нешто од моје дјеце сачувати, кад се неко присјетио да ми да име. Јер, до тада се нисам баш овако звала, мада сам се звала сличним, тешким именима. Издаја или Братоубица, на примјер, тако су ме често звали.
Али од Августа прије 27 година, 27 година које много дуго трају, ме назваше Олуја. Тешко име, нељубазно, одбојно. Пуно страха, зебње, несигурности. Много боли и пуно је крви.
Као што рекох, нисам никад била лијепа. Али нисам имала ни ових бора по лицу, све док је било моје дјеце која су ме се сјећала, која су палила свијеће, која су обилазила света мјеста гдје сам заједно са народом умирала поново и наново, док су обилазили прагове порушених и запаљених кућа, сјећали се својих мртвих.
Док се све то дешавало, и поред све моје ружноће ипак си ме могао погледати у лице, могао си са мном започети диван, могли смо заједно срећни бити и сјећати се лијепих дана а могли смо и заплакати, да наслониш главу на моје раме и нисмо вриштали али смо опет били нијеми, јер није заклани никад више проговорио.
Осјећам да ће ових бора бити све више и више, не спомињу ме моја дјеца више онако често као некада, не уче своју дјецу о мени, не причају шта се све дешавало, како су вадили нерођене бебе из мајчиних утроба, вјешали нас на свако могуће мјесто, тако нас дивљачки убијали да послије ни шмрком нису могли опрати улице.
Ништа се то више не спомиње, или бар не онолико колико би требало. Та моја дјеца својој дјеци давају нека страна имена, имена оних који су нас клали.
Мијењају нам историју, називе улица, забрањују нам писмо којим пишемо, опет нас тјерају да се стидимо и одричемо свега онога што је наше, опет говоре да је сад све у реду, да нас неће више нико дирати. Али хоће, дјецо моја.
Нису никад ни престали, никада, ниједан дан, ми и даље вриштимо нијемим гласом, у сваком тренутку. Не дајте да вас опет преваре, слажу, да вам подмећу кукавичија јаја, да вам отимају и срце и душу а онда и тијело. То је све што они знају, то је све што требају да знају.
Док год је наша крв на улицама да је ни киша не може сапрати, док год има ријека у којима нас даве, и јама из којих више не излазимо, они не морају ништа друго да знају, ово им је довољно за живот.
Да нас мрзе и да нас убијају све док не убију и задњег.
Моје име је Олуја.
Немојте ме заборавити.
Аутор: Србо Галић
22.07.2020.