Не знам шта бих написала о себи и својој породици, а можда бих само требало да почем причу од почетка од 1990-их када су заправо и кренуле оне ратне игре у земљи у којој сам рођена.
- Зовем се Гордана Веселиновић, рођена у Книну 1982. године, живјела у личком Грачацу, са братом Гораном рођеним 1984. и сестром Милијаном рођеном 1985. године, татом Миланом, мамом Невенком. Живјели смо у Грачацу (Лика). Отац Милан је волео да пјева и свира на тамбурици. Радио је као економ у хотелу ''Кремен'', а био је и туристички водич за Церовачке пећине. Мама Невенка је била домаћица, имали смо кућу и живјели лепо као срећна породица. Нас троје смо ишли у школу и били добри ђаци. Имали смо и псe Вучка и Жућу и три мачке (бака, мајка и унука) црне боје, а свака је имала белу звјездицу под грлом.
Рано дјетињство нам је било безбрижно и срећно, кренула сам у школу и то су били први почеци моје радости и наде да ћу упознати другаре и другарице са којима ћу се дружити читав живот и да се никада нећемо раздвојити или да можда хоћемо, али само на кратко и поново срести негдје гдје ћемо се наћи једни другима, ни слутила нисам да ће ток догађаја који слиједи промјенити мој живот и живот моје породице, брата и сестре као и свих мојих другара и другарица из основне школе "Никола Тесла" у Грачацу.
Рат... Шта рећи о њему? Мени као дјетету то је било нешто непојмљиво и нека тешка реч за мене као дјете несхватљива и сувише тешка за разумјети. Мада, мислим да ни одрасли, па ни дјеца неразумију то док им та пошаст не провири у дом и не дотакне њихове најмилије. Можемо бити пуно паметни, али џаба ипак о нашим судбинама одлучује неко други, за мене мање вриједан као човјек, али важно је да он одлучује, да ли је то исправо или не, ваљда увек покаже историја стари грчки филозофи кажу: “Учитељица живота, мајка мудрости“.
И онда су почеле ратне игре. Тату су позвали, као треба да брани свој дом и породицу... наравно зашто се човек бори у животу него за свој дом и породицу, а ако му је егзистеницаја угрожена изостану други начини преговора са супростављеним странама онда је конфликт једини који преостаје, а то ја нисам измислила, то каже и Артур Шопенхауер, њемачки филозоф, који наводи конфликт као 33 принцип кад изостану сви преговори. Али из ове перспективе гледајући све је у земљи у којој сам рођена могло другачије, али није рат не бира средства, а ни жртве, само као нека олуја избрише све за собом остављајући пустош напуштене куће, ојађену земљу без народа.
Тата је отишао, много пута се враћао кући, али тог јутра у 5 сати ујутро 22. јануара 1993. сјећам се, некако ми се урезало у памћење једноставно не може да се избрише... Ја сам устала, тата се спремао да крене, мама га је спремала, кренуо је на пут. Мама га је гледала са врата наше куће, окренуо се и рекао: - "Нено, подигни ону дрвену ограду сва се урушила“, и отишао је. Ни у најгорим кошмарима нисам сањала да је то задњи пут да ћу видјети тату живог и нада се да ће ме водити на сва она мјеста где смо некада ја и мој тата ишли заједно.
Сјећам се кола хитне помоћи која сљедећег јутра долазе нашој кући и докоторице Мире из Грачаца да јави тужну вест мами, мени, брату и сестри да је тата погинуо код Масленичког моста и са њим још 22 припадника СВК, односно очева, синова, татиних другара из детињсва, наше комшије Миленко Мандић и Никола Јелача. То су били тужни дани за Грачац, мој град се тог кишног зимског јануара 1993. године претворио у суморно тужно мјесто, а грачачка болница у капелу пуну мртвачких сандука. Сахранили смо тату с његовим другарима, пријатељима из детињства, нека почивају у миру.
Живот је кренуо даље био је рат и ратне игре се још нису завршавале, напротив. Одлучила сам да кренем на фолклор, вољела сам то имали смо и малу фолклорну секцију у школи, а у Грачацу је било и културно-умјетничко друштво. Сви су били старији од мене и знали су да играју, а ја сам уз њих кренула да учим прве кораке. Сјећам се прво коло које смо учили било је "Личко глуво коло", а ја сам се надала да ћу уз мало талента, надам се на тату, наравно пошто је тата волео да пјева, па чак понео и титулу "Првог гласа Грачаца" неких тамо 1970-тих година, научити и да пјевам. Било је лијепо знати дружити се играти и пјевати, али та 1995. година није била добра не само за Грачац, него и за цијелу Крајину. Мама је рекла да не идем на фолклор за сада, бојала се за мене, ипак је био рат, одложи то за неко боље вријеме, рекла је и ја сам је послушала, јер после татине погибије бојала се за нас дјецу.
Мај мјесец 1995. године, ратне игре почињу за Србе из Западне Славоније. Неки моћници не дају Србима да живе на тим просторима гдје су рођени и одрастали, спаљују им имовину руше куће, убијају их, крећу колоне прогнаника...
Долази август 1995 године. Сјећам га се најгори кошмар, најгори сценарио који чак ни најбољи редитељи Холивуда неби могли изрежирати. Креће колона, српско становништво из Крајине, оставља све: своју имовину, оно што су годинама градили и правили, али морају под бомбама хрватске војске уз подршку моћних сила које могу све па и да тргују српским животима и њиховом имовином, зато што они не одговарају никоме. Нема суда за њих, они су велики и могу испољавати своју ратну машинерију на све оне земље које им се укажу стратешки повољим.
5. август 1995... пет сати ујутру тог лепо, плавог неба августовског над Крајином, чује се тај одвратни звук граната који није престајао свих ових посљедњих година да ми одзвања у ушима. Гранате падају и на Грачац, али све је то за нас постала навика увек се чује па престане, нисмо ни слутили да је то посљедње јутро које ћемо провести у нашој кући. Увече је село било пусто никога више није било у њему, само су се чуле животиње у стајама како дозивају своје газде да их нахране, али никог није било! Сви су отишли узели су оно најнеопходније, били смо уплашени, ја сам трчала до раскрснице да видим да ли неког има, видјела сам један трактор и чика Драгана рекао ми је да идем по маму, брата и сестру требало би брзо да кренемо.
Ја сам дојурила кући, мама се већ паковала, понијели смо само оно најосновније, одећу, важно је да је мама понела документа иначе како би смо уписали у школе у Србији и кренили смо то је био посљедњи поглед на нашу кући. Нисам вјеровала да ће бити тако, надала сам се да ћемо се вратити. Ушли смо у трактор и кренули у Малован (БиХ), ту смо преноћили, али нада је остала "Вратићемо се у Грачац".
Куд ови људи иду питала сам се... Али не, колона креће даље раскрсница према Книну, видим свијетла која личе на куће у пламену, али то су била свијетла аутомобила и трактора па и запрежних кола.
"Куда људи?", повика неко: - "Па идемо у Србију у матицу"...
- "Који вам је враг свима? Враћајте се назад!", вели други...
Неко помену и издају. Затим Мартин Брод, Босански Петровац, Бања Лука, падина Бања Луке ја немогу да вјерујем толико људи на тако мало мјесту, деце, одрасли, војска, изнад нас хеликоптери, гдје ћемо сад па идемо према граници Србије.
Мама, брат и сестра и ја измучени од пута и дана проведених у колони српских избјеглица дођиосмо у Руму ту нас је чекао ујак, били смо тако уморни пут је траја 11 дана, а били смо дјеца: Ја сам имала 13 година, сека 9 година, а брат 11 година, све је то за нама тешко пало, хтјели смо да опет видимо Грачац. Црвени крст нас је упутио у Блаце, између Куршумлије и Крушевца, код Копаоника.
У основној школи смо били годину дана, то нам је био смјештај у коме живјели, спавали и завршавали разреде упознали нове другаре.
Нисам жељела такав живот за себе и своју породицу, жељели смо много више, живот у колективним центрима није баш хуман за одрасле, а камоли дјецу. Зато сам одлучила да буде добар ђак ушколи и да упишем гимназију, надајући се да ће ми то једног дана отворити многа врата мог даљег школовања, била сам одличан ђак међу најбољим у својој генерацији.
Мама се јако разболела послије свега што смо прошли, послие много труда и улагања у животу и након свега изгубљеног, лошег живота у колективном центру разбољела се и умрла 30. децемра 2000. године, ја сам тада била матурант. Било је за нас троје дјеце то много тешко сад смо сами остали без и маме и без тате.
Једино што имам су ми брат и сестра њих пуно волим и понекад је то јаче од мене да се чак и бојим и не бих могла никад у животу да их напустим, они морају бити ту негде близу да их гледам и да знам кад оду негде да ће се вратити. Одлучили смо да се не раздвајамо, да једино можемо само заједно да опстанемо и да се боримо јер једино тако ћемо успјети.
Успјела сам после гимназије да упишем Београдску Пословну Школу и то сам са успјехом завршила, затим Економски факултет на Крагујевачком универзитету, дипломирала сам 2009. године на одсеку: Берза и берзанско пословање, наравно поред свега тога јако је тешко наћи посао. Моја сестра је исто дипломирала изавршила Туристичи менаџмент, а брат је једини који је у радном односу ради у приватној фирми за доходак са којима само покривамо трошкове хране.
Од 2002. сам и члан КУД Крајина, друштва које ми је омогућило уз наравно моје велико залагање и труд да научим кореографије из мог родног краја као и са цијелог простора Крајине: Далмације, Баније, Лике и Кордуна. Ко смо ми ако не чувамо наше обичаје и фолклор, то је једино што је наше и што нам нико не може узети.
Ја и даље живим у колективном центру у Крњачи са братом и сестром. 2009. године сам учестовала са Миланом Калинићем и у ТВ емисији "Плесом до снова", која ми је помогла да остварим свој сан и да ја, брат и сестра купимо кућицу, али та кућа још није завршена. Не можемо још у њој живјети у њој, пошто нам је јако тешко да нађемо посао за стално и да је сами завршимо, а за нас је 5.000 евра много средства или помоћ у грађевинском материјалу која би нам добро дошла вољеле бих да људи добре воље, помогну мени брату и сестри да се уселимо у кућу и ми ћемо им бескрајно бити захвални.
Гордана Гога Веселиновић
новембар 2010.