Док смо живјели као подстанари, у две мале чамљиве собе у магловитом Срему посље избјеглиштва, чезнуо сам данима да добијем дечју формулу са све педалама, коју је мој најбољи другар имао.

Више ми је било због игре, него због играчке, с`обзиром да смо били нераздвојни, па се често дешавало да се он вози, а ја невино и дјетињасто свом снагом трчим за њим по прашњавом друму.

Сањао сам свако вече пред спавање како се ујутро будим и чека ме на прагу тако жељена гвожђурија, у коју ускачем и бришем све границе коју неимаштина маленом дјечаку намеће.

Први комшија ми је био занатлија средњих година, који са својом супругом није имао дјеце. Од првог тренутка када смо се доселили у сремачки сокак чика Пера ме је прихватио као рођеног сина. Тачно је знао сваку моју скривену жељу, која је увјек остајала  дубоку у мом срцу и трудио се да је на све начине испуни мени - дјетету Олује.

Једно обично јутро се претворило у најсрећније свитање у мом животу, а мој сан се претворио у јаву. Проста душа равнице, лола јаких бркова, виоког раста ме је чекао испред врата са "машином" коју је мање саткао од гвожђа, а више од срца. Наиме, стари мајстор је данима израђивао играчку у својој радионици, а да ја нисам знао за то.

Потрчао сам му у наручје, са сузом у оку, да га изгрлим и изљубим онако искрено како само то дијете умије, али он ме је само сјео у малени ауто и рекао ми: ''Гас мали''.

Ех, кад бих само још једном у животу осјетио ту количину радости и среће коју ми је мој добри чика Пера подарио, мада није ни ред да више ја маштам, већ је дошло вријеме да и ја остварим некоме снове.

Данас нека друга дјеца сањају своје скромне снове, дјеца која никада нису ни имала прилику да прођу стазама својих предака, дјеца која доживљавају "Олују послје Олује", дјеца која Крајину само у гену и срцу чувају, мада има и мало оних малених јунка који кроз муку и патњу газе својом светом земљом.

Не желим никада да заборавим на ту дјецу Крајине која сада мој крст носе, јер ако заборавим њих заборавио сам оно дјете у себи што прође кроз исти пут рана и утјехе, а онда боље да се никада нисам ни родио.

Аутор: Милан Тодоровић
26.01.2017.