Истина у вртлогу Олује- www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:


Истина у вртлогу Олује



Срба у Хрватској, у градовима у којима су вековима живели, данас готово да и нема. Остао је још један задатак − негирати да их је уопште тамо било.

 


Дубровник 1925. године

 

Поводом бурног реаговања политичке и (псеудо)стручне јавности у Хрватској које је изазвала књига Историја дубровачке књижевности др Злате Бојовић, док је у Београду с пуном научном аргументацијом и разложно наишла на позитивне критике као допуну чињеници да се ни у којем случају не може радити о некаквом српском својатању културне баштине Дубровника, подсећамо на један научни рад објављен у Јужнословенском филологу давне 1931. године.

Реч је о прилогу „Турско-српски споменици Дубровачког архива“ др Глигорија Елезовића, пионира српске османистике и угледног интердисциплинарног филолога, а по академском образовању првенствено србослависте.

 

 

ИЗОСТАВЉЕНА МЕСТА

У уводним информацијама о укупном фонду османских званичних аката похрањених у Дубровнику, Елезовић наглашава: „Известан број међу овим турским документима написан је ћирилицом, на језику који је дубровачка администрација звала српским. Највећи број турских докумената писаних ћирилицом објавио је др Ћиро Трухелка (хрватски историчар и археолог чешког порекла, прим. Љ. Ч). Овој збирци мало би се шта имало с разлогом приговорити да њен састављач није испољио при томе извесну тенденциозност. Он доследно избегава име Србин. Где год се у вези са тим документима спомињала реч српски у вези са језиком оригинала ових докумената, он је та места просто изостављао. Од 120 докумената, колико их укупно има у његовој збирци, нашао сам да је дубровачка канцеларија само три царска фермана означила као ‚сцрита ин сцхиауо‘ (написано на словенском). На коме су језику писане остале исправе, како је њихов језик обележила дубровачка администрација, господин Трухелка је прећутао.“

Поред читких факсимила четири ћирилична акта османских власти предметног фонда, насталих током 16. и 17. века, а који раније нису били објављени, Елезовић даје на увид и текст белешке на италијанском језику са омота заповести султана Бајазита ИИ из 1506. године, у којем, између осталог, стоји сцритто ин сервиано. Занимљиво је (тј. сасвим разумљиво) да поменути научни прилог Глише Елезовића у своје време није наишао ни на једну негативну критику, а у његовом укупном истраживачком опусу сврстан је у сам врх.

Питање којем народу су припадали представници дубровачких власти у време када им се турски султани обраћају на српском језику може бити реторско или проблемско, али у сваком случају јесте отворено − свидело се то некоме или не.

С друге стране, сасвим је јасно да се ради о вишевековном знатном и значајном присуству српске популације не само у бројчаном него и у квалитативном смислу.

Сетимо се само неких привредних и културних институција које су крајем 19. и почетком 20. века постојале и деловале у Дубровнику и у другим градовима на данашњем етнички готово потпуно чистом Хрватском приморју: Српско дубровачко радничко друштво, Српско дубровачко паробродско друштво, Српска фабрика леда, Дубровачка народна читаоница, Српска дубровачка академска омладина, затим Српска штедионица и Српска школа у Задрy; листови: Српски глас, Српски лист, Дубровник, Приморски српски листић, Слога… Овом списку треба додати и више српских тзв. вероисповедних школа и других образовних институција.

 

 

ЗАМЈЕО ИХ ВЈЕТАР

Према новинским написима из тог времена, о Божићу 1897. године у Дубровнику су за старешине папучарског, столарског и дрворезачког еснафа изабрани „све сами Срби“. Цариградски гласник од 8. јула 1898. доноси чланак „Српско братство у Далмацији“. У вести о оснивању поменутог удружења са седиштем у Сплиту стоји да су његови циљеви ширење српске просвете и напредак Срба у Далмацији, Дубровнику и Боки Которској, а са посебним похвалама изнет је податак да је Српска странка у Далмацији за 18 година свог постојања постигла велики успех и да има 11 посланика у Далматинском и два у Аустријском сабору.

Док у Дубровнику гостује Српско позоришно друштво из Сплита, на изборима за Далматински сабор побеђује српски родољуб, Дубровчанин др Влахо Матијевић.

У последњој деценији 19. и на прагу 20. века, када се, према званичним подацима, преко 86 одсто локалног становништва дубровачке регије служило српским језиком, присуство Срба, њихов културни и укупни друштвени утицај, и у другим деловима Хрватске, с данашње тачке гледишта и актуелних прилика просто је непојмљив.

У Загребу се оснивају Српска банка и Српска штампарија, Удружење Српкиња покреће иницијативу да се оснује пансион за Српкињице које тамо иду у школу, као и за подизање српске више девојачке школе… Делују Српска читаоница, Српско певачко друштво, Деоничарско друштво Српско коло, Клуб српске академске омладине Синђелић…

„Број српске омладине на Загребачком универзитету бива сваке године све већи. Ове године уписано их је близу 90. Поред тога, мило нам је јавити да је успех српске омладине у полагању испита ванредан“, стоји у чланку „Српска универзитетска омладина у Загребу“ (Цариградски гласник, 22. 10. 1898).

Октобра 1901. у Книну се оснива Просветно друштво "Српска зора".

Наравно, има још много таквих примера, увелико познатих и присутних у нашој историографији, чије би набрајање знатно премашило обим једног новинског текста. Но, сматрамо да и овај насумични избор чињеница може бити довољно речит и сликовит.

Нажалост, Срба у Хрватској, у градовима у којима су вековима живели, данас готово да и нема. Биће да их је „замјео вјетар“ или више −„олуја“. Остао је још један задатак − негирати да их је уопште тамо било, а оне који, чак и ако научно утемељено, одмерено и ненаметљиво, тврде супротно, нужно је јавно оплести и етикетирати као иредентисте и империјалисте, као што је учињено у случају цењене и признате др Злате Бојовић.

 

 

Љиљана Чолић
Извор: ПЕЧАТ
19.3.2015.

 





ОЛУЈА - ЗЛОЧИН КОЈИ ЈЕ ЕВРОПА НАГРАДИЛА!

























Skip Navigation Links