“Сјећам се Олује над мојом Крајином“... те страшне и крваве ноћи сјећаћу се, сигурно цијелог живота...
„Почињем ову своју причу, низашто, без користи за себе и за друге, из потребе која је јача од користи и разума, да остане мој запис о мени, записана мука разговора са собом, са далеком надом да ће се наћи неко рјешење када буде рачун сведен, ако буде , кад оставим траг мастила на овој хартији што чека као изазов. Не знам шта ће бити забиљежено, али ће у кукама слова остати нешто од онога што је бивало у мени па се више неће губити у ковитлацима магле, као да није ни било, или да не знам шта је било. Тако ћу моћи да видим себе какав постајем, то чудо које не познајем , а чини ми се да је чудо што увјек нисам био оно што сам сад ...“
(Меша Селимовић - „Дервиш и смрт“)
Кажу да се прије рата љепо живјело... слабо се сјећам тог времена јер сам била мала. Остале су ми у сјећању понеке батине добијене због разних несташлука. Омиљено ми је било да се сакријем па да ме цијели засеок тражи... тад сам била главна... Једном сам се попела на столицу и прала суђе док се вода прољевала свуда по поду... Једном сам сасјекла, тек купљену, бабину блузу и сашила својој лутки хаљиницу - тад сам добила батине и баш исти тај дан пукла ми је гума на бициклу, јако се чуло кад је пукла, па сам плакала, плакала... Тако је то било у једном малом личком селу на Велебиту.
А онда... поче рат! Нисам ни знала шта значи та ријеч, само сам знала да се нешто дешава... Ништа ми није било јасно и једва сам чекала да порастем и да тад, коначно, сазнам одговоре на сва питања. Мислила сам да одрасли људи све знају.
Увијек су избјегавали да воде разговоре о рату пред нама, дјецом. А нама је, можда баш због тога, та тема постајала још занимљивија. Дједо се сваки дан у одређено вријеме наслони на трактор, појача радио и слуша вијести. Успут, опсује по коју... А ми смо тад били најгласнији, јурцали по дворишту, довикивали се... И нас су занимале вијести, али их нисмо разумјели. Помињали су неке чудне, дугачке и компликоване ријечи. Интегритет? Паравојне формације? Офанзива? Фронт?...
Још нисам сазнала ни зашто лишће опада са грана у јесен, а борови су зелени преко цијеле зиме, зашто шљиве неке године роде, а неке не, зашто постоје муве кад ничему не служе... Тад сам само знала двије ствари: да једва чекам да порастем и да су дошле неке чудне године. Биле су то године у којима сам престала шити хаљинице за лутке јер су играчке замјенили гелери и чауре. Пуцњи су се често чули, постали су свакодневни, толико чести и јаки да на пуцањ гуме од бицикла не бих ни обратила пажњу. Више ми за прање суђа није била потребна столица да бих дохватила судопер јер су нам Хрвати искључили и воду и струју... Све је било другачије! Дошли су неки људи у плавим кошуљама, бијелим аутима, ништа их нисам разумјела, али нама, дјеци, су били драги јер смо схватили да су и они обични људи којима је основни посао да се возају аутима и једино заустављају да нама дају воћне јогурте. Јогурти са кајсијама, шумским воћем... баш су били укусни.
Смјењивали су се ратни дани и тако дође 1. септембар - вријеме да кренем у школу. Ха, сад ћу ја коначно сазнати много тога, сазнаћу одговоре на пуно питања, ма на сва питања и онда ми нико ништа неће моћи! Прође први дан, други... мјесец, полугодиште... разочарење! Учили смо само бројке, слова и сличне глупости које сам ја раније, прије рата, научила уз квиз “Бројке и слова“ који сам редовно пратила.
Једном сам случајно начула бабину причу како су за вријеме Другог свјетског рата бјежали од куће на неколико дана, па се врате, па опет... Свашта!? Па од ког су бјежали из своје куће?! Та кућа је њена, њене породице! Они су је направили, њени су власници. И сад, као, неко дође и мора да оде одатле! Ја то не разумијем! Каже да се то и сад понавља... А ја сам смислила шта ћу!Закључаћу се. Па да! Затворићу прозоре, закључаћу врата, они ће мислити да нема никог и отићи ће. Не знам ни ко су ти људи, ни шта уопште, желе? Куда ћемо ми из своје куће?! Немамо куда! И шта ће њима моја кућа, кад ваљда имају своју! Мора да имају, свако има своју кућу. Замислите да вам сад неко бане на врата и каже да морате ићи и да ваша кућа више није ваша, а ви знате да јесте.
Због те приче, увијек сам имала кесицу најосновинијх ствари: мајица, панталонићи, чарапице... и обавезно жваке. Паковање жвака служило је да, мени и мојој млађој сестри, скрати досадне сате чекања, да се напади смире и да можемо изаћи из конобе. Много је досадно сједити у мрачној и влажној коноби која је имала само један прозорчић... још ако је у вани љеп дан, никад краја пуцњави... Некад се баш одужи, некад се брзо прекине пуцати... Онда извирујемо иза високог зида (поређане цигле), који се налазио испред самих врата, чија је функција била да заштити врата конобе од гелера и метака. Тих љетњих дана главна преокупација била је свадба мог кума. Бирала сам шта ћу обући, како ћу направити фризуру... Али добих задатак да прије свадбе успавам млађу сестру јер је јако мала и тамо ће јој брзо досадити, а ко ће напуштати свадбу само да би њу водили кући... Изабрала сам хаљиницу и лакиране ципелице... Једино не знам шта ћу ако буде кише... Ти дани били су од оних кад „облачно је, мирише на кишу“. Нико није знао каква је прогноза, кишу смо можда могли очекивати, али „Олују“ нико није могао ни замислити.
Једно јутро, неђе око 4 сата ујутру, пробудила нас је пуцњава. Ништа необично, није био први пут да мирни, дјечији, сан прекину рафали. Али тог 04.08.1995. године, нисам ни помислила да је то посљедња ноћ проведена у мојој соби, у мом кревету, посљедње свитање зоре у родном мјесту... Онако поспане само смо узеле панталоне и мајицу, прве који су нам били при руци, назуле папучице и одма сишле у конобу, а тамо ћемо се и пресвући. Тата је отишао на положај. Мама, дјед и баба су са нама сишли у конобу.
Очековали смо да се убрзо смири стање, али пуцњи су постајали све јачи и блужи. Чинило се да се пуца баш изнад наших кућа и зато нисмо смјели изаћи ван. Вријеме је пролазило, размишљам... До ово доба моји би већ попили јутарњу каву, помузли краве, пустили овце, наранили прасце, испекли крув, спремили доручак... А јутрос - ништа. Ни доручка, ни крува, ни варенике, ни каве. Осјећам да сам већ јако гладна, а пуцњи се и даље чују. Све јаче, све ближе... све нас хвата све већи страх и све већа језа. А опет... мислимо... сад ће престати - само што није, док пас у дворишту непрестално лаје... Сатима се пуца, прошло је и подне, да бар имамо неку занимацију, него у овој досадној коноби ништа није занимљиво, па само мислимо на глад која је све јача, мислимо на тату који је на положају од јутрос, мислимо на свакодневне али данас неизмирене сеоске обавезе. А толико смо планова имали... данас пропаде дан, сутра се то све мора намирити.
Још не излазимо из конобе, поподневни сати... пуцњи су сад заиста близу, али осим пуцњева чујемо и гласове. Мушке гласове, чудног нагласка. Били су то хрватски војници. Врата конобе смо подбочили неким летвама које смо нашли у коноби.
Ћутали смо јер смо чули да су у нашем дворишту. Кроз мали прозор који је гледао на површину земље тј. пролаза ка кући, видјели смо само војничку чизму и нож. Чули смо како ходају изнад нас, по собама, нешто су срушили... један од њих је био рањен, превијао је ране у соби. Знали смо да смо сљедећи, на реду, ми. Ноћ се већ почела приближавати...
У једном моменту неко је лупао на врата и запомагао. Препознали смо гласове комшиница и отворили врата. Биле су крваве. Рањене. Једна од њих била је погођена у ногу и руку, а другој је гелер потпуно одбио три прста са десне руке. Стравичан призор! Пошто нисмо имали чиме да им завијемо ране, мама и бака су узеле наше пиџаме и њиме им замотавале ране. Крв је била по поду... Посље неког времена, врата од конобе су се одједном потресла јер се неко од хрватских војника наслонио на њих. Затим смо их и чули како причају јер их је још стигло. Заправо они су цигле, испред самих врата конобе, искористили као сколониште одакле ће пуцати. Само смо чекали моменат кад ће упасти код нас и... Само та врата су нас дјелила.
Команда је гласила: „Пали“. У моменту смо чули само пуцкетање ватре; запалили су нам кућу, сјено, гаражу, ауто, животиње... Све је у часу плануло! Животиње су живе гориле испуштајући стравичне крике. Ти ужасни крици ширили су се свуда око нас. Чини ми се да ни један звук није гори него звук беспомоћне животиње која испушта посљедњи вапај за животом, без ког неминовно остаје на најсуровији начин. Посљедњи тон свему томе дала су стаклена врата која су пала са татине радионице и од које више ништа није остало. У пламену је нестајало све што су генерације годинама стварале.
Сестра је, од страха, почела плакати. Да је не би чули хвратски војници који су, и даље, били испред конобе морала сам јој ставити јастук на лице. Умјесто успаванке слушала је стравичне звукове: звиждуке граната, крике животиња, ватру која преузима контролу и гори све јаче и јаче... Умјесто задатка да је успавам имала сам задатак да јој стављам јастук на лице... Баба се у тим тренутцима молила Богу, само је безброј пута понављала молитву док је дјед ућуткивао из страха да нас не чују. Највише сам се и бојала за дједа јер је он, највише због тог лудог рата, постао срчани болесник и десна рука и нога су му биле дјелимично непокретне. Мама је превијала ране комшиницама. О тати ништа нисмо знали. А ја... ја сам само ћутала. Нешто ме било стегло, као да ме укочило. Ни ријеч нисам изустила. А и да јесам , ријечи су тад биле неважне, непожељне, опасне... Гледала сам у врата која су дјелила два различита свијета, двије стране у рату... Сваког часа су се могла отворити, само да су знали да смо ту. Иза тих врата пале, руше, пуцају... док ја баспомоћно сједим, са друге стране и не могу ништа да урадим, да спречим, да уразумим...
Још неко вријеме су хрватски војници били ту, не знам тачно колико дуго... а онда се мало примирило. Само је ватра горила и односила свој плен. Само смо преко прозорчића мало видјели двориште, а шта је, заправо, све запаљено нисмо знали. Цијело вече је трајала пуцњава и напад, тек у 2 сата ујутру чули смо да нас неко дозива по дворишту. Препознали смо гласове тате и осталих људи који су ишли са положаја, дошли су да виде шта је са нама и зачудили се како смо остали живи. Тад смо изашли у двориште... посље 22 сата проведених у коноби.
У коноби сам изгубила једну папучицу... А кад смо изашли, призор је био стравичан. Око нас само ватра тиња, жар разбацан свуда по дворишту, по земљи леже полуизгориле животиње... осјети се смрад паљевине - истовремено помјешани мириси изгориле гуме, дрва, сјена, животиња... Ноћ, а све се види! Један дијо куће је већ био изгоријо, али се ватра зауставила на половини тако да пламен није захватио нашу конобу. Остало је скоро све било изгорило. Пас није изгорио, није ни лајао више. Само је непомично стајао поред своје кућице. Одвезали смо га, али се он и даље није помјерао, гурали смо га да се помјери одатле, али безуспјешно. Остао је тако, непомичан и укочен. Остао је чувати кућу које више нема, народ којег више нема...
Ауто је изгорио, а и трактор и приколица су почели горити али смо их полили водом. Тад смо се морале одвојити од наших и са једним војником-комшијом отићи до једне куће, недалеко од наше, јер нам је тамо сигурније. Наши су остали да оспособе трактор и узму нешто ствари из дјела куће који није изгорио, покупе још три старице из комшилука.
Напуштам двориште, стално се окрећем и поглед ми лута по селу, по кућама из којих пламти ватра, по засеоцима који нестају... Моје село гори! Корачамо... нас троје; војник, сестра и ја. Ништа не причамо, ништа ни не питамо, ништа не коментаришемо јер шта год да урадимо прекинућемо тишину какве није одавно било. Оставио нас је код једне баке и отишао даље. Она се забринуто шета по соби, затражих је чашу воде јер је дуго нијесам пила - први гутљај ми застаде у грлу и не попих је...
Код њене куће су застајали остали људи који су кретали некуда - куда и ми требамо да кренемо. Питају: - „`Оћете ли, цуре, с нама? Што чекате? `Ајте... Ђе су ваши?“. Примјетила сам погледе који као да стрепе да ће чути одговор који не желе.
- „Сад ће они - само што нису“, несигруно сам одговарала, плашећи се и да помислим било шта друго. Онда... погледају упитно у ону баку, као да би је питали да ли је заиста тако, а она само слегне раменима. Само да моји дођу... не знам зашто их више нема. Нико више не пролази! Прошло је времена доста. И превише. Чекамо... чекамо... чини ми се да је вјечност прошла... Коначно се појавише! Тата је остао са војском, дјед је возио трактор... Хтјели смо повести и ону баку, али она је остала код куће чекати сина који је тај дан требао стићи са пута, још га нема, а ништа не зна о њему... Кренули смо... преко њива. Сјетих се тад приче како ме је дјед као малу бебу ставио на санке и возао по тим њивама и ја испаднем у сњег, а да он није ни примјетио, тек кад се вратио ја само сједим и смијем се. Е дједо мој... изгледа да више нема повратка... Нема више ни тих њива, ни куће, ни кућишта...
Не знам тачно колико смо дана путовали до Србије, од прилике, десет. Тих дана, на жалост, нису се бројили дани, већ изгубљени људски животи. Колона је на неким дјеловима пресјецана и људи су убијани, један дијо колоне је бомбардован...
Хтјела сам пребројити све оне људе, било нас је пуно, никад нисам видјела толико људи, никад колони нисам могла видјети ни крај ни почетак, а нисам знала ни бројити до толиког броја, колико нас је било... Гледам нас... питам се:
- „ Шта смо ми сад? Несрећници? Страдалници? Хероји? Кукавице? Бене? Играчке? Да ли се то историја шали са нама или нас подсјећа на неке заборављене лекције?“.
Да ми се само пробудити из овог кошмара или да има неко други да пролази ову Голготу умјесто мене, а ја да на то гледам као на туђе искуство... себично од мене... Али ту смо ђе смо, са својом судбином, празним животима... све је сад, од једном, небитно. Сви страхови, а толико их је било... Можда није требало. Људи се свега боје, за свашта стрепе, а најмање за оно највредније и најбитније-живот. Јер: “Оно што може бити и не бити увјек се, на крају крајева, покори ономе што мора бити.“ (Иво Андрић)
Сјећам се само да сам била гладна и да би тад била појела све и свашта, само да сам имала. А колико сам само, док смо били код куће, извољевала и захтјевала специјална јела, те не волим ово, те оно... А сад... лежим у приколици, ноћ је, небо је пуно звијезда које трепере, Мјесец се жути и неодољиво ме подсјећа на лички сир. Онако укусан, прави... А било га у изобиљу... А сад... сад би за једну кришкицу дала све. Све?! Па немам ништа, баш ништа. Ни куће, ни мачке, ни пса, ни домовине... Апсолутно ништа немам! Ни воде, ни хране... Немам ђе ни преспавати, нег под овим ведрим небом...
Једну ноћ почела је киша, па смо мама, сестра и ја, прешле, привремено, у камион са још двије жене и њиховом дјецом. Лежала сам на некој дасци, није било мог меког, миришљавог кревета, на мени је одјећа коју већ данима носим, у њој покиснем, па се осушим, то исто носим и кад је Сунце и киша... у оној једној папучици, нисам се купала данима... сва друга дјеца су спавала, ја нисам могла заспати. Плакала сам, било ми је доста свега, хтјела сам само да се вратим кући... мама је чула да плачем па ме тјешила... сутра дан, гледам ону осталу дјецу, сви су скоро млађи од мене, па нико не плаче, само ја. “Е неће ти се то више поновити, мораш бити јака“ - помислила сам у себи. Борба и само борба читавог живота... само сад то звучи тако реално, тако сурово, тако застрашујуће, нема одустајања... а нема ништа теже него остати истрајан. Доста времена ништа нисмо знали о тати. Људи пролазе, загледам их, тражим његов лик... Коначно, нађосмо га негдје у колони. Жив и здрав! Само смо плакали тад...
Посље тога прешле смо у аутобус. Није било пуно мјеста, па је сестра сједила једном човјеку у крилу. Не сјећам се у ком смо мјесту били, кад је она поред пута, угледала кућу случну нашој. Заиста, личе... Али тад је она почела да плаче и само је викала: - “Мама, стигли смо, коначно. Ево нас код наше куће! Води ме унутра, одма. Води ме у мој кревет, у моју собу да се наспавам...“. Мама је покушавала да јој објасни да то није наша кућа, већ нечија друга... а она и даље није вјеровала:
- “Само ме одведи тамо близу ње, не морамо улазити унутра, смо ме доведи до врата, до оног зида, молим те“. Цијели аутобус је плакао с њом...
Тако се десило и то! Изненада, убрзано, „преко ноћи“, постали смо одрасли и ако тако нисмо изгледали. Али одговоре на многа питања ни дан данас нисмо сазнали... Само знам да се између мене и мог завичаја направила дубока провалија. Видите ли онај жбун? Е ту сам највише волила да се играм. А оно дрво? Ту је бијо мој кревет. Да то причам неком ко је први пут ту, не би ми вјеровао! Чини ми се као да је природа направила споменике нашим дјетињствима…
Тумарам около, као кроз лавиринт, колико могу проћи од траве и корова ... тражим, ни сама не знам шта... можда неки путић, неки траг, неки знак да је ту некад неко живијо. Ништа!!! Само пустош и ништа више... Застајем и схватам да је мјесто мог дјетињства упропашћено, да ничег више реалног ту нема... да су остала само сјећања...
Кад видим такву Лику; пусту, заосталу, зараслу, попаљену, тужну... сјетим се оне изреке: “У рату нема ни побједника ни губитника, у рату су сви поражени!“. Ипак, тај рат донесе једну поруку, једно откриће... људи тад скинуше маске и показаше се у правом свијетлу. „Право очајање може да обузме човјека кад код оних које сматра блиским умјесто разумјевања и усрдне помоћи, наиђе на хладне, оштроумне анализе својих схватања и поступака... Стално посматрам колика је неосетљивост осетљивих људи на осетљивост њихових блужњих“ . (Иво Андрић)
У брду разочарења, у мој живот тад упловише двоје старих, племнитих људи - татини ујак и ујна, који нас, тад - кад нам је било најтеже, прихватише као најрођеније. На жалост, више нису међу живима, али мени и мојој породици обоје остадоше у љепом сјећању и драгој успомени.
Поред свега, и даље на неки нама својствен начин, волимо свој завичај, какав год бијо! Да, то смо ми! Дјеца рата и избјеглиштва. Тамо далеко... тамо се воли и сами стари зид куће - једино што је од ње и остало, голи камен, дрво, брдо, ливада... све је то израсло у нашим душама и постало неотуђиви дијо исте. Ми који смо поносни на своје порекло и свој народ, данас, корачамо напред, пуна и чиста срца, неоптерећени прошлошћу, коју и да желимо не можемо заборавити...
Умјесто закључка, јер у рату га никад нема, ову своју „исповјест“ завршавам како и почех, цитатом:
„А шта се ту море, има и горе,
онај оставио мртву матер у јарку,
други опет несарањеног сина,
трећи још увјек не зна ни ђе му је ко,
рат је...рат је велико зло“.
Н. Корица - „Ђе ћемо сад"
Аутор: Ђурђица Поповић
15.10.2009.