Избеглица из Двора на Уни не сме у завичај где има домаћинство, живи у беди у селу код Велике Плане. Нема личну карту, пасош, ни динара прихода, а у надницу га неће. Од свега што сам имао остало ми је само име – Стево Радошевић. И гола душа натопљена муком и сузама.

ПЛАКАЊЕ И РАДОВАЊЕ

Стево Радошевић (56), избеглица из Двора на Уни, готово по цео дан плаче, а живи, да иронија буде већа, у селу које се зове Радовање, на седмом километру од Велике Плане.

Оронули собичак напуштеног сеоског Дома културе му је дом и једина утеха.
- Кад се постидим сопствене беде, побегнем у ову мемљиву собу. Мислим, побегао сам од других, неће видети колико патим и плачем. Али ме у мраку сачекају сећања, оживе слике пређашњег живота и суза сузу стиже.

У Радовање је дошао на Никољдан, 1996. године. Његове покојне родитеље, мајку Милку и оца Милоша, из избегличке колоне прогнаних у „Олуји“, упутили су у правцу Велике Плане а одатле у – Радовање. У муци им се нашла добра професорка Милица Орашајски која им је дала на коришћење стару кућу у селу. О сину Стеви, некад угледном пословођи и потпуковнику у резерви, који је мобилисан и послат на ратиште прво у Ердут, па на Мајевицу, Радошевићи годину дана ништа нису знали.

ПЕЧЕНИЦА

- За Божић сам од добре комшинице, којој сам помогао у пољу, добио печеницу. Не памтим када сам пре тога појео парче меса. У фрижидеру код другог комшије оставио сам и један комад за Ускрс!
- Само су се у патњи и бризи ућутали – каже Стево. – Мештани су ми после причали да су били две сенке стално загледане у даљину.

Стево је успео да „пређе“ у Србију. Пронашао их је у Радовању.
- Мислио сам, важно је што нас је живот поново спојио, скућићемо се, поново нешто стећи. А они су венули пред мојим очима.


ТАМО СВЕ, ОВДЕ НИШТА

Разумео је, каже, њихову патњу. Имали су све – огромно домаћинство, хектаре обрадиве земље, механизацију, кућу пуну свега. Остали су без ичега. Две године касније, успели су да се врате у родни Шак Рјечанин крај Двора на Уни.
- Веровао сам, кад зло прође, и ја ћу за њима – прича кроз сузе Стево. – Али, тад почиње моја мука – сазнао сам да сам на списку „непожељних“, да преко границе не могу јер сам ратовао. Немам личну карту, пасош, ниједан документ. Немам ни динар прихода. Немам ништа! И нигде не могу! Ничији сам човек.

- Кад је од мог друга сазнала да не могу назад, у Хрватску, мајка је једне ноћи дошла у Радовање да ме види. Била је са мном три дана, само ме гледала и ћутала. И отац је долазио. Сад ми је жао што смо штошта пропустили да кажемо један другом.

Пре седам година умро му је отац, пре четири године и мајка. Чуо је, каже, да имање пропада, да га у готово опустелом селу нико не обрађује. А он, да би преживео, сваког би се посла прихватио. Раније је радио на сеоским њивама, цигланама и пиланама, обрађивао воћњаке, продавао на пијацама, комшији Јови чувао коње. Имао за храну и цигаре. Али посла више нема, никоме надничари не требају.
- А и кад ме виде, кажу: „Матор си! Шта ћеш нам?“ – говори кроз јецаје Стево.


У СНОВИМА СРЕЋАН

Без докумената Стево не може да добије социјалну помоћ. Ни бесплатан оброк у јавној кухињи. Снежана Цветковић, секретар у Црвеном крсту Велике Плане, често Стеви донесе намирнице, одећу, помогне колико може. Обећали су му и 6.900 динара краткорочне помоћи.
- Пијем 12 врста лекова а немам ни динара – каже Стево.

– Тумарам по Радовању, некад бих некоме рекао шта сам био и шта сам имао, али помислим: „Кога то интересује“.

А, помислиће и да не говорим истину. Онда се ућутим, склупчам под исцепани јорган и помислим на њиве, празну кућу, пуну трпезу, кулене, салаше и реку. Често сањам Уну.

Ето, зато плачем.

 

Вечерње новости
26.03.2012.