Сећање на Олују
Стари филипсов радио, 90.2 мегахерца, Радио Книн преноси Туђманов проглас за останак:
- „Позивам хрватске грађане српске националности који нису активно судјеловали у побуни да остану код својих кућа и без бојазни за свој живот и своју имовину дочекају хрватску власт, уз јамство да ће добити сва грађанска права у оквиру Републике Хрватске“.
- „Мислим да би било најпаметније да пођеш са Срђаном. Трудна си, не треба ти додатно напрезање и неизвесност“. Тако је пре 18 година мој отац говорио мојој мајци, која је са старијим братом Срђаном и са мном у утроби напустила своје родно гнездо и топлину које оно пружа и упустила се у нови живот за који није знала шта ће јој донети. Испраћена звуцима граната, минобацача и тенкова, који су били ништавни спрам звукова пуних патњи, бола и горчине што су испуштале остале мајке са децом, којој није било јасно шта се око њих дешава.
Неколико месеци касније ја сам се родио у Приштини, тада административном центру, сада нажалост главном граду. Родио се и први пут угледао светлост дана хиљаду километара од родних места мојих родитеља. Једина утеха ми је била да смо, по неком историјском предању, сви ми Срби са Космета, тако да сам се можда вратио у завичај.
Моји родитељи, научивши да живе у „братству и јединству“, ниједног тренутка нису помислили да ће идили живота у заједничкој држави Јужних Словена доћи крвави крај. За разлику од СССР-а, чије је раздвајање на мање државе трајало једну ноћ и окончано потписом на папиру, менталитет балканских народа, који је навикао да ратује, поспешен од стране западних сила, плануо је као буре барута.
Већ десетак година истражујем како је изгледао живот Срба у Хрватској. Оно што импонује јесте чињеница да су још за време аустријских царева Срби имали привилегије о каквим су Хрвати могли само сањати. Учим о том животу из књига, али и на примеру.
„Земља дише и мирише трава, твоја душа знамо ми где спава, нема ноћи нити једног дана, да си сама и да ниси с' нама. Притисла ме невоља и тама ал' знај, мила, никад ниси сама, твоју сузу брисали смо често, све ће проћи биће срећи мјесто“.
Поново свира радио, овог пута у колима на путу ка завичају. Сваке године три недеље годишњег одмора од рада у државним службама моји родитељи користе за одлазак у свој завичај, држећи се крајишке песме „Нема раја без роднога краја“. Песме са прела и окупљања о православним празницима, мирис смиља и коморача, укус пршута сушеног на далматинској бури, приче ђеда о младости и животу пуне поука, слап Зрмање не може ништа заменити. Песма нас је одржала, њојзи хвала. Такав је случај и са нама Крајишницима. Честа су надметања културно-уметничких друштава, приказивање обичаја тог краја, свирање дипли, са и без мјешине, и певање чувених ојкача.
Управо ти звуци буде у мени понос. Управо слика лица старца пуног бора и капљица зноја, који се труди да мелодију изнесе што прецизније буди у мени снагу да се борим за своје огњиште. И у том тренутку питања навиру сама од себе. Зашто баш ја морам да гледам порушену кућу свога деде? Зашто ми је родбина на све четири стране света? Зашто мој деда није сахрањен у породичној гробници? Зашто је побијено толико стараца на прагу својих кућа? Зашто, и поред свега овога, нас Србе сматрају главним кривцима за дешавања на Балкану?
„За онај орах пред кућом старом, где сам проходао, новаца нема ни сувог злата да бих га продао. Нек тамо листа, нек мене чека, нек шири гране своје, једног ћу дана поново доћи кући у село моје“. Вођен стиховима ове песме, са осећањем поноса који носим у души и са жељом да се вратим на просторе одакле потичем, наставићу да живим, јер ми то даје наду и пружа утеху.
Аутор: Сретен Баџа
2013.