Сјећам се "Олује" над мојом Крајином
Баш као сада,у 3 сата после поноћи на данашњи дан 5. аугуста кренула сам од куће и заувјек напустила свој родни крај....
Сјећам се тог августа и 1995. Било ми је 12 година. Све лутке сам одавно баталила и једина играчка која је била занимљива је комад дрвета који је личио на пушку. Трчала сам са братом око куће, по шљивару, скривали се у оближње грмове, "пуцали" једно на друго, глумили "наше" и "њихове." А реални живот око нас је био нечија сурова игра.
Врели летњи дан...Стари ђедо сједи погнуте главе поред радија и слуша вијести. Бака мјеси кру` скривајући од мене очи пуне суза. Хтједох да упитам маму:
- "Хоће ли тата скоро доћи?''- али на њеном забринутом лицу се могло видјети да на то питање небих добила одговор. Није био кући скоро двадесет дана, знам да се нешто дешава, али дал` сам довољно одрасла да схватим шта. Нико се ни не труди да ми било шта објасни, а и зашто би, кад је све већ јасно. Рат је... и све нас више стеже... и све више ме страх од саме те ријечи.
Чују се гранате,не више тамо негдје далеко, сад су све ближе. Пролетјеше и 2-3 авиона, мама виче да улазим у кућу, а ја стојим боса на сред авлије и гледам у небо. Тога дана се нисам играла... лутала сам около без циља, завиривала у сваки ћошак као да ми је неко рекао:
- "Погледај данас око себе и запамти све,јер већ сутра тога више неће бити."
Нека празнина у мени,туга и необјашњива језа терала ме у плач. Постоји ли ишта што би ме могло орасположити тог трена... укључујем радио у нади да ћу чути неку од "мојих" пјесама уз које сам лијегала и будила се тих ратних година, али нема више ни једне станице, свуда тишина као да је дан жалости. Полако пада мрак и вријеме је за спавање. Можа ће ипак сутра кад сване све бити као прије, можда је све то само ружан сан. Али не дочеках то јутро у коме ће бити боље. Мама је пробудила мене и брата око 3 сата после поноћи: - "Спремајте се, морамо ићи...".
Не питам куда, устајем и гледам око себе шта да понесем. Коначно одабрах једне старе фармерице, двије мајице и неке шналице за косу које сам добила од сестре. Спаковах то у најлонску врећицу и прије него што смо изашли из куће упитах маму: - "А да понесемо и тати нешто, има мјеста у мојој врећици, сигурно ћемо га негдје видјети?"
- "Ајмо, чико нас чека!"- рече ми она окренувши главу од мене.
Баба и ђед су стајали на прагу и гледали за нама, неће да иду никуд док се тата не врати. А ми одлазимо без поздрава као да ћемо већ сутра, чим сване доћи назад. За нама је дуго трчао и лајао чикин мали пас, као да је желео спријечити да одемо. Свуда у селу лају кује, чује се рика стоке, трактори, сва свјетла су упаљена... Сјела сам у приколицу поред сестре наслонивши главу на њено раме. Чинило ми се те ноћи да су и звијезде јаче сјале, као да је неко о`зго хтио да нам обасја пут, без обзира што нисмо знали куда он води. И полако пролазимо кроз већ напуштено село ни не слутећи да нам је то последња ноћ у њему. А иза нас осташе свијетла да горе у раштрканим кућама, осташе врата откључана, остаде ливада не покошена, једна свеска са пјесмама и моје дјетињство на оним пољима. Што смо се даље одмицали осјећала сам се несигурније... непознати људи... непознати пут... непознати циљ...
Споро пролази први дан, а онда други... трећи... Ухватила ме паника, страх, имам осјећај да негдје каснимо. У глави ми сто питања и ни један одговор. Шта се ово дешава? Зна ли ико да ми каже куда идемо? Дал` се још увјек воде борбе? Тата је остао на ратишту... гдје је сад? А бака и ђед... зашто нису и они са нама, ово је први пут да их не видим већ три дана!? Једно је јасно: Наша земља се распада... нестаје! Оно што је вјековима стварано руши се као кула од карата. Нисам знала да ли заиста постоји Бог, али сам га тада молила само да сви останемо живи.
За то вријеме, тата је дошао пјешке са ратишта да види да ли смо ми отишли и да поведе бабу и ђеда. Причала ми бака како је само била срећна кад је видела свог сина са пушком на рамену да се примиче кући, а опет, језиво тужна кад му је морала рећи да нас више нема ту и да не зна куда смо отишли, гдје да нас тражи... Била је то њихова последња ноћ у родној кући. Рано ујутро кренули су према Двору са још пар људи који су остали у селу невјеровавши да је заиста свему крај.
Ми смо већ били у Босни, далеко од канџи смрти. Неко се сјетио идеје:
- "Aјде да се скупимо сви из села, сачекаћемо оне иза нас, па без обзира што не знамо гдје ћемо, биће нам лакше заједно."
Тако је и било. Провели смо цијели дан у једном мјесту док се није скупило 30-ак породица. Радовала сам се свакоме од њих, били су ми дражи него икад прије... али нигдје не виђох мога тату.
- "Они су остали у Двору на Уни, колона је пресјечена ту" - рече неко тихим гласом мами мислећи да га ја не чујем.
Са намјером да затру све сто је српско, усташе су напале на сад већ разоружан народ и са земље и са неба. Као шејтанови ратници хтедоше свом господару да принесу невине жртве, отворивши себи тако врата пакла. Ту, крај пута осташе многи недосањани снови, осташе душе невиних људи вјечно да лутају тражећи правду које до данас нема. Ту гдје Уна поново Србе носила...
Ћутећи сам гледала изгубљене људе у бескрајној колони на путу без повратка. Први пут сам пожелела да заувјек нестанем са земље. Међу толиким народом била сам потпуно сама, уплашена као лане међу дивљим звијерима. Нисам имала више ни једну жељу, изгубила сам сваку наду да ће тата доћи.
Ипак и онај Бог за ког нисам знала да ли постоји, био је на мојој страни. Урзо су тата, бака и ђед стигли до нас. Била сам срећна, необјашњиво срећна, али тек тада сам први пут осјетила онај бијес, горчину и мржњу према Хрватима... Посље 18 дана стижемо до Републике Србије. На граници се одлаже и последње оружје.
Сад долазимо међу своје... Али ни они нас не желе?!
Помислих да је ту крај "Олује" али прешла сам се, моја "Олуја" је тек тада почела да даје своје плодове!
Првих дана смо спавали сви у једној соби. Док не заспим гледала би према прозору, онако у небо, а ни оно није било исто као оно у Крајини.
Сваке ноћи сам сањала прашњаву цесту кроз моје село, ријеку и мали дрвени мост... опет сам стала у највећу локву, трчала кроз Лаканову дјетелину... опет сам брала багремово цвијеће на Опут`нама, пила воду са врела... видјела сам наше коње како трче кроз шљивар, видјела сам школу и трговину у којој сам куповала двије крофне сваки дан.
Играла сам ногомет са дјечацима, смијала се и била убјеђена да не постоји тај 5. август и да сам све то само сањала. А ујутро-опет сам била странац, несхваћена, понижена и одбачена од остатка планете.
Кажу "људски је опраштати" - ја не могу, па макар никад не била човјек! Никад им нећу опростити исплакане сузе сестре за братом, мајке за сином, дјеце за родитељима. Нећу опростити што су ми отели дјетињство, срушили снове, разорили вјеру у човјека. Ни зарасла поља, ни спаљене куће, ни оскрнављене гробове мојих предака.
Никад им нећу опростити "Олују" над Крајином!
Aутор: Снежана Келеува
05.08.2009.