Исповјест Радована Мирића- www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:


Исповјест Радована Мирића



Сваки аугуст, већ 18 година уназад ја нијесам свој. Слике ми навиру на очи ко љетњи пљусак. Она ноћ 3. аугуста кад јесте било вруће, али не обична врућина. Осјећало се у зраку нека специфична тежина. Можда највише зато што смо цијели јул 1995. били „избомбардовани“ вијестима што са ТВ и радија, што разним дезинформацијама које су кружиле од уста до уста нашег народа, који ни сам није више ништа разумио, да ће нас Хрвати напасти и збрисати са лица земаљске кугле. Није баш било наивно, јер смо већ били психички начети... Свако је гајио ту проклету наду да ћемо издржати, одољети и остати у својим кућама.


Прво су нам узели дрнишки простор у Миљевачком платоу 1992, затим Медачки џеп 1993, Динару 1994... Стрпљиво су нам затварали све прилазе и шансе да се некако одбранимо. Онда у мају 1995. у три дана Западна Славонија нестаде! 15.000 западнославонских Срба је протјерано, 300 убијено, а хиљаду одведено у логоре.


Зора 4. аугуста 1995. није ни сванила, а „Олуја“ је почела да се рађа. Туку ракете, гранате са свију страна, нема слободног кретања. Сви причају о евакуацији и одласку. Гдје? Куда? Коме? У вражију стрину, вели ми матер. Пакује ђецу са женом, све једно другом до увета... а они јадни, мали ништа не разумију. Стигло је и наређење, морамо на положај, у ровове. Пуцамо и ми на њих, али више они по нама, десет пута више. Дође и ноћ, али нема спавања јер смрт чека иза сваког ћошка. Можда и најтежа ноћ у мом животу. Само да сване, да видим испред себе, мислим се.



Наређују нам повлачење уназад 4 км од полажаја и да ту копамо нове ровове. Зашто, па овдје није толико лоше по нас? А тамо назад смо ка' нацртана мета. Наређење, извршење... и ко те шта пита, немој главу да ти неко скине, вели ми брацо. Повлачи се нас 300 под пуном ратном опремом. Нисмо ни почели како ваља копати, стиже ново наређење. Повлачимо се у Србију, веле да нема се више што тући.


Цијела Крајина, све живо, све што може да хода, све у камионе, ауте, тракторе, приколице, аутобусе, све што има два точка и више све то иде метар за метар прво у Републику Српску, а онда ка Србији. Када смо кретали, мислим се 'оћемо ли имати горива? А горива никад више и џабе дијеле на пумпама... Већ тада ми је звонило у глави: Издаја! Додуше не први пут... звонило ми је и онда за оно наређење када смо морали уназад 4 км. Коме, када и како да се жалим?


У Бијељини нам дају неке сендвиче и воду, а у Србију не смијеш са оружјем, мора се све предати... Морда се то неко уплашио да не би нагрнули на Београд и Слободана. Оног истог Слободана Милошевића који је са Туђманом преговарао о нашој судбини 45 пута. 'Бем ти неђељу када нас такви воде и представљају. Но, што ћемо са тим, не мере се то промјенити да богујеш... Само да нађем породицу у Србији... да изљубим и загрлим ђецу и жену и матер.



Пет дана у Шапцу и Руми, а онда нови покрет идемо на Косово и Метохију... Нисмо то ни знали, него нас потрпаше у воз за који рекоше да иде у Јагодину или неђе тако. Да ћемо тамо добити и смјештај и све. Нико не очекује да ћете твоји лагати. Стижемо на Косово и Метохију. Добисмо колективни смештај ограђен жицом и наоружаним чуварима. Па јесмо ли ми марсовци?!


Двије године у том гету. Онда некако нађох пријатеља из армије, који живи у Панчеву и спреман је да прими нас седмеро. Рече да нећемо моћи дуго, али пар мјесеци можемо. Ма само да се извучемо из овог „Аушвица“, мислим се.


У Панчеву 6 мјесеци док не зарадисмо парица, и ја и жена. А онда у све иједно београдско предграђе... Ресник; Батајница, Болеч, Борча... Оно у први мах сам радио и вјерова' да паре добијам сјутра, у дневницу... Међутим, како се избезбразише послодавци, па поче плаћа да касни то се мени смркло пред очима да сам има' идеју да потежем нож и пиштољ на те протуве што нас израбљују. Отима моје из уста! Нијесам ја одређива' плаћу већ он, а не може мени да рече да нема пара, када паре пролазе и кроз моје руке.


Жена вели да њезина сестра иде у Шведску или Норвешку, са породицом... Хоће и ми да идемо. Питам је, а кол'ко би се плаћа' мој труд у тим земљама. Каже пуно, само ако 'оћеш да радиш... А морају прво да те приме, не примају свакога. Дижи сидро и идемо, велим јој. Тако и би децембра 1999. године. Горе, на вр' Норвешке нас смјестише. Учиш језик док не проговориш, а онда добијеш поса', смјештај и плаћу. Плаћа за ови' тринаест година није једног дана окаснила, већ само уранила.



И онда када ме неко пита од овије Норвежана...
- „Шта те отјерало из Југославије?“...


- Из Хрватске „Олуја“, а из Србије послодавци.





Аутор: Радован Мирић
2.8.2013.





ОЛУЈА - ЗЛОЧИН КОЈИ ЈЕ ЕВРОПА НАГРАДИЛА!

























Skip Navigation Links