Исповјест Јована Басаре из Доњег Лапца- www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:


Исповјест Јована Басаре из Доњег Лапца



Зар ме се још неко сећа? Оно, кад сам био, као неки јунак, било је тако давно. Пало у заборав. И, ко би се тога више сећао, сем мене. Јован Басара, дете херој из „Олује“, данас је осуђеник у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици. Издржава казну због крађа. Преступ по преступ, и 2.5 године затвора.

Имао је 12 година када је из ратног вихора, возећи трактор 13 дана и ноћи до Србије, спасао 17 стараца. Сви су га тада славили и хвалили. Али, не дуго. Остављен је на цедилу. Дечак који је тако снажно држао трактор пун људи у својим рукама, није имао снаге за нови подвиг.
- "Зло време. Повукли ме лоши људи. А, није тешко избегличко дете гурнути да потоне" - каже Јован.

 

 


Колона

Живо памти тај 4. август 1995. године у свом Днопољу, код Доњег Лапца.
- "Пробудила ме бука. Изађем у двориште и погледам узбрдо, на пут, а он закрчен. Колона већ испред куће. Све куља отуда, од Коренице. Гранате већ падају. Шта ћемо, куда ћемо, узмем трактор. Приколица је зачас била пуна: 17 старих сам повезао".

13 дана дванаестогодишњи дечак возио је трактор. Киша је непрекидно лила.
- Био сам мокар, уморан, гладан. Спавало ми се. Негде би нам дали пасуљ, негде само хлеб, јогурт.

Заустављају их на Сремској Рачи.

Полиција тражи: сви који имају оружје морају да га предају - сећа се Јован Басара. Један човек одбија да преда пиштољ.

- „Имам дозволу за њега и видите, посвету“, каже. Иза тог човека жена и двоје мале деце. Полицајац му каже: „Мораш да предаш.“

Он: „Не морам". Ништа ја више не морам.“ Тамо-овамо, мораш - не мораш... Човек репетира пиштољ и на лицу места убија жену, убија децу, па себе...

- "Нас онда потерају брже да не гледамо. Ето, та ме слика прогања, једнако снажно као она кад су ме позвали да препознам свог оца"...

Рекоше ми: - „Ајде ти, Јоване, да препознаш мртвог оца.“ Погинуо је у Медачком џепу септембра 1993. године. Препознао сам га по сату на руци.
 

 


Избеглиштво

Онда су стигли у Сремску Митровицу.
- "Општи хаос. Нико не зна ни где ће, ни шта ће. Сместили су нас у неки вртић.

Ујутру, кренули су у Ириг. Одатле у Апатин.

- Убрзо, кажу, идемо за Краљево. Ту ће нам, као бити много боље. Живећемо у неким викендицама, а после ће неке куће да нам зидају. Трпају нас у воз. Пронео се глас: гурају нас на Косово. Онда је један човек у Рашки, где је воз први пут стао, изашао са дететом пред локомотиву. „Нећемо из једног јада у гори“, викао је. Воз стоји, ми искачемо.


 

 

Грађевина

Јован Басара са болесном мајком и братом инвалидом некако се вратио у Апатин. Више није ишао у школу. Нико га није ни позивао.
- И да јесте, не бих могао, неко је у породици морао да заради кору хлеба.

Јован иде с грађевине на грађевину, заради неки динар, плати станарину.
- Договорим посао за 100 динара, а газде плате 30!? А после, ни 30 неће да ти дају. Остану дужни. Чуде се моји вршњаци у Апатину.

Кажу: Ти си луд, рмбаш за цркавицу, а сви те понижавају. Гледам ја, они вуку неку робу, продају, добро зарађују. Узмем и ја да продајем. Нисам знао да је то све украдено. После, долазила полиција кући. Мајка Марија је плакала. Одвели у Центар за социјални рад и нико више није знао за „дечака хероја из колоне“.

 

 

Поправни дом

Упутили су ме у Поправни дом у Крушевац. Три године је Јован био тамо. Завршио фризерски и занат за ливца. Обучио се и за машинбравара. Ту је сазнао и да му је умрла сестра Душанка. На пречац. А, била је породична узданица и стуб. - "Та моја Душанка радила је у конфекцији у Лапцу. Још чувам једну кошуљу коју ми је купила".
 

Јован је изашао из дома 9. марта 2004. године
- Идем кући и питам се: Црни Јоване, где је твоја кућа. Имали смо, тамо у Днопољу, свега. Имање, коње, краве, овце. Имали смо лепу кућу и земљу.

 

 


Затвор

У Апатину Јован Басара судара се са новим, каже „друштвеним невременом“. Апатинци пуни новца од приватизације „Пиваре“. Увелико се гради на све стране, али сада долазе велике фирме и доводе своје раднике. Нико неће Јована на грађевину. Одбијају: „Какав домац“. А од нечег мора да се живи.

- Шта ћу куд ћу, опет у трговину. И опет у исто. Не знам зашто сам то себи дозволио. Да сам имао било какав људски посао... Да ми је неко пружио руку, да се неко сетио оног Јована...

Разговарамо у затворској соби за посете. Јован је ослабио 15 килограма. Од октобра га нико није посетио, а има да одслужи још око годину. У Заводу су према њему коректни. Одобрили су му да буде затворски фризер.

- Волео бих све да избришем - каже одсутно. - Да почнем нови живот. Да имам своју породицу. Само да не буде: „Онај мали избеглица“, „онај домац“, а биће сигуран сам и оно „а, он је био у затвору“. Јер, најтеже је кад те обележе.

Јован Басара је поднео захтев хрватским властима да му обнове кућу. Жели да се врати на старо огњиште.

- Можда ћу ја само тамо поново наћи себе.

 

 


Вечерње Новости.
27.3.2009.





ОЛУЈА - ЗЛОЧИН КОЈИ ЈЕ ЕВРОПА НАГРАДИЛА!

























Skip Navigation Links