ВАГИЋ САВО, син Илије, рођен 30.10.1946. у Кричкама, општина Дрниш
... у Гају (пункт УНПРОФОР-а у Кричкама) 7.08.1995. рекли су ми да су ту убили једног човјека и водили ме да га препознам. Леш је био у септичкој јами одакле му је вирила само глава. Радило се о Живку Кричкићу, старом око 70 година ...
Београд, 22.01.1996. године

НИКОЛА ВУЧКОВИЋ, син Јове, рођен 21.05.1960. године у Полачи, општина Книн
... тачно у 05:05 сати дана 04.08.1995. из правца Грахова започело је снажно грантирање Корита, Подинарја, села Полаче и Книна. Гранатирање је било јако и неселективно. Видио сам да су по Книну, и то код Електродистрибуције, Дизел депоа и Бресквика, гђе су искључиво стамбени објекти, падале гранате. Цијели дан је трајало гранатирање. Увече је почела евакуација становништва и војске.
Нас четворица, Зоран Тодоровић, Стево Тодоровић, Жељко Мирковић и ја предајемо се хрватским полицајцима који су били под пратњом војника УН. Довозе нас у Дом војске у Книну. Ту нас чекају новинари и камере, дајемо изјаве за хрватски радио и телевизију, по сценарију како су нам они наредили ...
Београд, 09.06.1996. године


ДАВОР РАДИЋ, син Мирка, рођен 27.09.1974. године у Книну
... код моста на Крчићу, уз сами рибњак, одведени смо са цесте поред куће неке жене, мислим да се зове Аница.
Кратко након што смо овђе доведени 05.08.1995. у двориште је доведен Сава Мирковић стар око 50 година. Довели су га три хрватска војника, припадници 7 гардијске бригаде, од којих је један био по надимку Жућко. Сав је био жут, жуте косе и жутих обрва. Њега посебно описујем јер је он послије убио Саву Мирковића. Сава је разговарао десетак минута са Жућком. У једном моменту Жућко је рекао: "Нећеш се ти са мном зајебавати, сада ћу ја теби показати, тко сам". Изводи Саву преко дворишта, ван капије 5-6 метара.
Остали хрватски војници кажу да се Жућко шали да га неће убити.
Међутим, Жућо је наредио Сави да стане ту одмах поред једног грма, уперио у њега аутоматску пушку и опалио дуги рафал. Смртно погођен Сава се само стропоштао, не изустивши никакав узвик, ни бола ни изненађења.
Пред улазак у аутобус вежу нас лисицама по двојицу, и онако везане ударају пендрецима, шакама, ногама, заправо с чим ухвате. Током цијеле вожње исто туку, чак се и мијењају када се уморе. Ударају по глави и леђима. У аутобусу морамо пјевати усташке пјесме и њихову химну. Послије сваке пјесме смо говорили "ми смо Срби, ми смо говна." Доласком у Задар морали смо љубити земљу. Док смо клечали добивали би ударце ногом у прса и стомак. Одводе нас у спортску дворану на Моцирама. У дворани сваки пола сата преко разгласа, пуштају химну "Лијепа наша", а ми сви мормао устати, ставити руку на прса и пјевати ...

Београд, 29.01.1996. године

ЧЕДО ЈОКИЋ, син Гојка, рођен 20.06.1974. године у Книну
... предао сам се у групи од нас четверо 05.08.1995. године око 18 сати на раскрсници за Бискупију и Шарена језера код тунела, на магистралном путу Книн -Сплит.
У време предаје из правца Книна на трактору је наишла група припадника 4. гардијске бригаде из Сплита. Скочивши са трактора, траже од припадника 7. ГБ, којима смо се предали, да нас одмах кољу. То им нису дозволили, али су ипак дозволили да сваког који се налазио на цести, добро погледају. Чуо сам да су се представили да су из Поткоња и из Врпоља, те да су радили прије у книнском ТВИК-у. Међу нама су наводно препознали шесторицу и њих су одмах издвојили. Одвукли су петорицу до тунела. Један гардиста почиње одмах из близине са 2-3 метра, да пуца цијелим оквиром метака по ногама војника, затим мијења оквир и пуца им по прсима, а трећи оквир метака испаљује док су ови војници већ мртви лежали на цести. Исти гардиста одвео је нашег, оног шестог војника изван тунела, није се чуо пуцањ, а он се вратио сам ...
Београд, 30.01.1996. године


СРЂО СЛАДАКОВИЋ, син Петра, рођен 21.10.1946. године у Биовчином Селу, општина Книн
... 06.09.1995. године, у нашу кућу у Биовчном Селу упада група усташких* војника. Траже марке, куне и динаре. Туку нас и одмах вежу, мене и ћаћу, једног за другог, и говоре нам да ће нас запалити заједно са кућом. Из ормара ваде робу и бацају на хрпу испред нас. Затим један долази и упаљачем пали робу. Ватра је одмах захватила и моје ногавице, посебно ногавицу лијеве ноге. Усташе су изишле када су виђели да нас је захватила ватра. Уз помоћ ћаће некако сам се успио одвезати и ватру угасити. Лијева нога ми је била у тешким опекотинама.
Срећом у то вријеме у кућу ми долази комшија Симо Доброта па ме пребацује у книнску болницу. Пошто у Книну нису радили пластичне операције, одвозе ме у Задар. Ту ми врше три операције и у болници остајем 42 дана.
По изласку из болнице одлазим у суд, дајем изјаву истражном судији, одводе ме у затвор у самицу, а сутрадан ме пребацују у Сплит, у ОЗ Билице.
Поново ме саслушавају, одређују притвор. Овај судија, на мој захтјев исправља у изјави коју сам дао суду у Задру, да се нисам опекао врелом водом у кухињи, што је лажно уписао задарски судија, него да су ме запалила непозната лица, која су ми 06.09.1995. године банула у кућу ...
Београд, 14.03.1996. године

РАЈКО ГУША, син Петра, рођен 25.08.1956. године у Земунику Горњем, општина Задар
... 07.08.1995. у Парчићима су већ биле усташе и палили су куће. Било је и пљачкаша. У једној шуми, близу села, задржали смо се пет дана. Гледали смо све вријеме како се пале и пљачкају куће. Са овог мјеста виђели смо како горе Кистање, Колашац и Биовчино Село ...
Београд, 23.10.1996. године


СТЕВАН ГРУЈО, син Душана, рођен 01.10.1936. године у Уздољу, општина Книн
... дана 05.08.1995. године, око 16 сати кренуо сам из села са трактором. Са мном је била моја жена Марија и Пера Борјан, удова Аћима, и Милош Борјан, син Стевана, рођен 1969. године у селу Уздољу.
Када смо дошли у Врбник Поље зауставила су нас четри резервиста Српске Војске Крајине и један цивил и повезли смо их према Книну.
У близини цркве Св. Николе, која припада селу Врбник, зауставили су нас хрватски војници, а било их је око 15 до 20. Са трактором је управљао Милош Борјан и на наредбу хрватских војника Милош је зауставио трактор и одмах нам је наређено да сиђемо са трактора. Тада је неко запуцао и ранио једног хрватског војника. Ја нисам видио ко је пуцао али претпостављам да су пуцали хрватски војници јер наших војника у близини нисам видио. Резервисти који су били са нама на трактору имали су оружје - пушке АП и ПАП и предали су их хрватским војницима. Чим је овај хрватски војник рањен, један хрватски војник који је био у групи која нас је зауставила, одмах је пуцао из АП појединачно и то најприје у резервисте (4) и затим у Милоша Борјана и на крају у оног цивила. Свима је пуцао у тијело из близине од око 2-3 метра. Видио сам да је метак Милошу Борјану прошао кроз стомак и изишао с друге стране кроз каиш. Ја сам се склонио иза трактора и тај исти војник хтио је и у мене пуцати али како су ми жена Марија и сестра од ујака Пера плакале, није ме убио. Ова група хрватских војника мени, жени и Пери наредили су да идемо у правцу јужне касарне у Книну, гђе се налазио УНПРОФОР. Мој трактор и сва роба на трактору остао је на лицу мјеста. Нису нам дали да било шта узмемо са трактора.
Овај војник који је убио шесторицу људи док су нас пратили према касарни цијело вријеме држао ми је уперену пушку у леђа. Овај војник који је убијао имао је мараму око главе (марама је била смеђа) и имао је загарављено лице. По говору (више пута ми је рекао "да ми јебе ћетнићку мајку доста је мени вас ћетника, све ћу вас побити") закључио сам да би могао бити или из приморја или са отока пошто није знао да изговори слово ч. Био је средњег раста а могао је имати око 30-35 година.
Док смо ишли према касарни УНПРОФОР-а наишли смо на још једну групу хрватских војника и видио сам како вуку са цесте у јарак двојицу војника РСК. Један је још показивао знаке живота а други је био мртав. У онога који је показивао знаке живота из непосредне близине пуцао је исти онај војник који је убио ону шесторицу како сам предходно описао. Пуцао му је у главу. Ускоро су нас предали у касарну УНПРОФОР-а. Из касарне УНПРОФОР-а прешао сам у Југославију 15/16.09.1995. године...
Београд, 04.10.1995. године
 

МИЛАН ЛЕТУНИЦА, син Илије, рођен 12.07.1933. године у Гошћу, општина Книн
... дана 04.08.1995. године, рано ујутро око 5 сати, пробудила нас је жестока артиљеријска паљба која је обухваћала цијело наше подручје и око Бенковца, затим Станковаца, према Промини и Брибиру, али су се заправо највише чуле детонације око и у правцу Книна.
У току тог цијелог дана задржавам се у нашем селу Гошћу. До касно увече нисмо ни чули да је почела евакуација. Када сам сазнао шта се дешава, моју жену Манду (рођена 1932. године у Груловићима, код Кистања) шаљем у збијег заједно са мојим комшијом Милошом Борком.
Моје село броји 37 кућа са око 50 становника, а те вечери у селу остаје нас дванаесторо. Негђе око 11 сати отишао сам спавати али нисам могао заспати. Цијелу ноћ сам слушао тракторе и ауте како у колонама пролазе и бијеже према Книну.
Ујутро сам обишао село. У селу сам нашао Саву Летуницу (1922.), Марка Летуницу (1931.), Марију Летуницу (1925.) и Гојка Лежајића (1930.), сви из засеока Летунице, а у засеоку Борци нашао сам Марију Борак, удову Саве (1914.), Косу Борак, Туме (1925.), Грозду Борак, Васе (1922.), Васиља Борка, Васиља (1925.), Саву Борка, Васиља (1927.), Душана Борка, Стевана (1940.по занимању лугар) и Борак Милку, удову Миле (1919.).
У засеоку Жежељи нисам нашао никога.
У неђељу су у село дошли војници усташке војске, претресали су куће, односили су ловачке пушке и што су нашли од војничке опреме. Нису ме тукли, само су ме испитивали како се зовем, да ли има још четника у селу и гђе ми је фамилија. Рекли су да би било боље да сам и ја отишао.
Други дан по одласку ових војника долазе други војници у униформама, наоружани и у групама по троје до петеро. Долазе у особним аутомобилима. Пљачкају све. Најприје јањце и телад. Касније свиње, краве и коње. Из кућа узимају шпорете, фрижидере, шкриње, телефоне и све друго што се са собом могло поњети.
Ја сам бјежао у шуму кад су они долазили, а од мојих комшија који су остали, кад би пљачкаши дошли, тражили су да се склоне и да их не смију гледати што то они раде. Стално би пуцали кад би прилазили и дошли у село. Долазили би обично у 9 ујутро а одлазили око 3 поподне. Увече и по ноћи не би долазили. Пљачкање је било систематско сваки дан.
Отприлике седам дана, пошто су моје комшије избјегле, око 14 сати чула су се два пуцња из правца куће Лежајић Гојка. Сава Летуница је баш тада кренула по воду на Гојкову густерну. Нашла га је мртва у авлији. Погођен је са једним метком у пређелу груди, а други метак је оставио траг на бради. Позвала је мене, Марка и Марију. Отрчали смо тамо и виђели пљачкаше који су управо одлазили. Гојка смо сахранили ноћу, на нашем гробљу у Гошићу. Преко дана нисмо смјели јер смо се бојали да ће нас све побити.
Тих дана обилази нас МКЦК, тим из Бенковца. Све су нас пописали, дали нам хране, рекли су нам да смо безбедни, да нам нитко неће ништа нашкодити, те да ће нас обилазити редовно и доносити нам храну. Нас једанаест сваки дан смо били у непосредном контакту, бјежали смо кад би наилазила војска која пљачка и увечер се поново враћали у куће.
Пред крај мјесеца, негђе око 16 сати поподне, видио сам једно ауто бијеле боје како улази у Гошић. Сакрио сам се у једној огради и проматрао.
Послије пар минута сам чуо пуцњаву по неколико метака из аутоматске пушке из села. То је трајало кратко. Послије десетак минута исти ауто се вратио у правцу одакле је и дојурио. Одлазим кући, а одмах ми у кућу долази Богдан Добрић, Шпире (1925.) који ми је сав узбуђен рекао да су сви у засеоку Борци побијени. Одлазимо најприје у кућу Душана и Милке Борак. Милка је крунила кукуруз и тако убијена, а Душан је сједио у авлији и тако је стрељан. Убијени су са више метака у груди. У кући Саве Борка, налазимо Саву, Грозду и Васиља, сви су пресјечени рафалима. У дворишту сусједне куће налазимо Косу исто убијену са више метака у прса, а у кући до ње налазимо Марију Борак која је исто крунила кукуруз и убијена са више метака ниже врата.
Увече је дошао Живко Борак из Задра и пријавио овај масакр полицији у Бенковцу. Никога од мојих убијених комшија нисмо дирали, сви су остали онако како су убијени и на истим мјестима, све до јутра. Ујутро је дошла војска и полиција, било их је десетак. Видио сам да су сликали лешеве, посипали некаквим прахом и стављали их у црне вреће. Ја сам им морао рећи податке о годиштима и о њиховим именима. Одвезли су их у Книн и закопали на градском гробљу.
По овом догађају нитко из МКЦК није долазио. Нас сада четверо, већ у страху да ћемо и ми бити убијени, одлучујемо напустити Гошић. Сава одлази у Шибеник, Марко и Марија одлазе у УНПРОФОР у Книн, а ја одлазим у Задар. Ту остајем код Срећка Егића седам дана. Одлазим послије тога у сабирни центар у Задру гђе сам чуо да је овђе умрло 15 старијих људи из Буковице. Видио сам и 8 непокретних старих лица. Овђе остајем једну ноћ и сутрадан идем у конвоју према Сремској Митровици, а у СРЈ стижем 17.09.1995. године ...
Београд, 17.07.1996. године


ЈОВАН МАНОЈЛОВИЋ, син Бранка, рођен 19.01.1950. године у Чистој Малој, општина Книн
... дана 10.08.1995. године Јово Млинар, Зоран Гњатовић и ја смо се предали у Ервенику.Ту су нас врло брзо испитали и заједно у групи са неколико цивила укрцали у један комби и одвезли у Бенковац. Мене и Гњатовића издвајају из групе и одводе у једну посебну просторију.
Ту налазимо још четворицу људи. Овђе су нас у групи тукли од 10 ујутро до 23 сата. По три-четири усташе су улазиле код нас у смјенама и тукли са чиме год су стигли. Тукли су нас коцем, чизмама, тјерали да лижемо крвави под, трпали цигарете у уста и стављали по шаку соли, али нам нису дали воде.
Један млађи усташа, око 25 година старости, Зорану је рекао да га познаје јер да га је Зоран тукао у Бенковцу 1991. године. Тај усташа је тукао Зорана свим и свачим. Затим га је зајашио, и тукао га цигленим блоком по леђима. Нешто прије 23 сата неко је позвао Зорана и он је изишао из просторије. Око 23 сата смо и ми остали изишли, али ја више Зорана нисам видио. Овај исти усташа је одгризао зубима уво Зорану ...
Београд, 16.01.1996. године


ДРАГАН ВОЛФАНД, син Ивана, рођен 26.11.1953. године у Смедереву
... дана 10.08.1995. године заробљен сам у Подинарју. Ухваћен сам од стране хрватске полиције и одмах пребачен у Сплит у затвор Лора. Већ на самом улазу у затвор почињу да ме туку и малтретирају. Тучен сам највише приликом исљеђивања, и то ногама, најчешће чизмом, разним палицама у пређелу леђа, прсију, тестиса и табана. Табани су ми били толико отечени, да иако носим број ципела 42 засигурно не бих могао обути ципеле број 46. Уз ово пребијање, гашене су ми цигарете на ребрима, а тјеран сам да гутам упаљене пикавце.
Сваки дан, у поподневним сатима, свих мјесец дана колико сам провео у Лори, иза врата ми је стављано гумено цријево из кога је низ леђа текла хладна вода, најмање два сата. Од хране сам морао јести стоноге, бубе из дворишта затвора, а дешавало се да по цијелу ноћ морам држати живу жабу у устима, да би је ујутро, кад дође стража, морао живу прогутати.
Често су ми везали жицу за ногу и ухо и пуштали струју преко пољског телефона. Кад бих ожеднио давали би ми воду са растопљеном соли, од чега сам, уз страшне болове у стомаку, више пута падао у несвјест...
Београд, 18.01.1996. године


ВИНЕТУ ДРАГИЧЕВИЋ, син Николе, рођен 04.09.1960. године у Полачи, општина Книн
... ујутро 05.08.1995. године око 10 и 30 сати на раскрсници у Ковачићу наишли смо на три хрватска тенка, праћена са пјешадијом, који су, чим су нас угледали, без упозорења отворили ватру, посебно по трактору са цивилима међу којима је било највише старијих људи из Полаче.
На трактору су одмах погинули мој отац Никола Драгичевић, Саве, (1935.), Сава Чеко, Милана, стар око 50 година, а тешко је био рањен Миле Драгичевић, Стевана, (1933.), за којег сам касније чуо да је ту умро, а рањени су још и Јово Андић звани Жунгул, Пера Билбија (1926.) и Марија Драгичевић (1946.), којој су од рафалне паљбе откинута три прста лијеве руке. Ми из "Заставе 101" која се кретала иза трактора смо побјегли у правцу старог моста на Крки испод Крчића, али смо се сутрадан предали на истом мјесту.
По заробљавању одмах смо почели товарити лешеве у овај трактор. Покупио сам леш мога оца и Саве Чеке, те лешеве још двојице цивила, њих два, оба мушкарци старости изнад 60 година.Трактор са лешевима хрватски војници су одвезли у правцу гробља.
Тај трактор сам још једном видио у граду код касарне, био је пун лешева, све цивили. У касарни највише сам тучен од капетана Анте из Ружића из састава 4 ГБ из Сплита. Највише ме тукао чизмама по прсима и слабинском дијелу држећи сјекирицу у руци и претећи да ће ми са њом одсјећи главу.
За истог капетана морали смо утоварити два камиона покрадених ствари по Книну, највише телевизора и видео рекордера, које камионе смо товарили на Ведром Пољу.
Камиони би у задњем дијелу били маскирани са сандуцима од граната како би се прикрила опљачкана роба ...
Београд, 16.01.1996. године



ЈОВАН ГРУБОР, син Танасије, рођен 8.07.1927. у Плавну, општина Книн
... дана 4.08.1995. године, рано ујутро, отишао сам у Плавањске увале да косим ђетелину. Цијели дан сам заједно са Савом Грубором, Савиним (1927.) мојим првим комшијом, косио, а у сумрак се вратио у село. Преко дана нисмо чули интензивно пуцање, боље рећи само по који пут.
На путу до куће срео сам Саву Ђурић, који ми је рекао да је цијела Крајина нападнута те да би било најпаметније да се спакујем и да бјежим. Тад још није било велике гужве нити панике у селу. Иначе моје село је имало 24 породице, преко 70 сељана у 24 куће.
Негђе пред јутро 5.08.1995. године пробудиле су ме комшије да се евакуишемо из села и да бјежимо према Србу, јер, како су говорили, да усташе пале и да кољу све редом. Обзиром да сам имао проблема са лијевом ногом и нисам био способан за било какво пјешачење, одлучио сам да останем код куће у нашем засеоку. Са мном су остали: Сава Грубор, Савин (1927.), Милош Грубор, Марков, (1915.), његова супруга Милица (1919.), Јово Грубор, Дамјанов, (1922.), његова сурпуга Милица, (1925.), Марија Грубор, жена Јакова, (1929.) и њена заова Милица кћи Стеве (1944.), Јово Грубор, Јована, (1930.), супруга му Душанка, (1929.), његова мајка Марија (1905.), Милица Карановић, Лукина, (1927.) и њен син Ђуро (1954.).
У селу се скривамо једино у току ноћи. Не спавамо у кућама него у траповима, по оградама, јер нисмо хтјели да нас више спава на једном мјесту. 8.08.1995. године први пут у село долази усташка војска. Њих пет војника, тражили су пут до планине Орловице. Нису никога тукли нити провоцирали. Тражили су наше војнике. У селу бијаше све мирно до 25.08.1995. године. Тог дана имали смо позив од усташких власти да ујутро дођемо код школе ради пописивања и одласка из села, даље ко то жели, или останка. Нас седмеро је отишло према школи ради пописа док је њих шест остало. Уз пут смо срели доста хрватске војске који су ишли у правцу нашег засеока. Наводно да су кренули ради обезбеђења пруге због проласка воза на релацији Загреб - Сплит. За једно пола сата из правца Грубора видио се дим и ватра и чула се пуцњава . Било нам је јасно да су војници ишли да пале и убијају, а не да обезбеђују пругу. За кратко цијело село је било у пламену. Тада су у засеок отрчале Мика Грубор, Милица, Мара и Милица Карановић.
Нас два мушкарца и једна жена је остала код школе. Нисмо имали храбрости да кренемо према кућама. Ипак послије један сат времена, око поднева, дошао сам у засеок. Од 24 куће само три нису биле запаљене. Запаљени су сви стогови сијена, ђетелине, све стаје, сва стока која је била на пољу је побијена, а која је била везана у штали ту је и изгорила. Попаљено и побијено је доста стоке, 7 крава и 10 прасади. Чак испод моје куће сам нашао три свиње распорене бајонетом, а претходно погођене метком.
Код куће Јована Грубора, Јовиног, (1930.) њега смо затекли свег крвавог и измасакрираног, био је заклан. Имао је 14 убода ножем. Њега смо ставили у ћебе и однијели у кућу. У кући Милоша Грубора, Марковог, (1915.) нашли смо га убијеног поред кревета у соби. Поред њега је пронађено 14 чаура. Њега смо оставили у кући.
Сутрадан је у село стигла усташка војска, а послије ње УНПРОФОР. Ми смо у међувремену пронашли убијену Милицу Грубор и Ђуру Карановића, који су убијени на ливади. Убијени су из ватреног оружја. У кући од Марије Грубор, Јовине, нашли смо је изгорјелу. Кости Јове Грубора, Дамјановог, нисмо нашли, вјероватно је изгорио са кућом, а кости су остале у шуту.
Чуо сам да су нагорјеле кости Марије Грубор (1905.) усташе ставиле у кутију од кекса и бациле у yак. Сви побијени тог несретног 25.08.1995. године, сем Јове Дамјановог, сахрањени су на гробљу у Книну. О овом случају УНПРОФОР, на челу са Алуном Робертсом, зна све.
27.08.1995. године засеок је још једном завијен у црно, што није изгорило и попаљено сада је сравњено гранатирањем. Тог дана, негђе поподне око 16 сати, из правца Дошнице и моста Вундукова, отворили су артиљеријску паљбу по засеоцима Грубори, Карановићи и Зорићи. Грубори су сада сравњени са земљом, а куће у Карановићима и Зорићима нисам видио, али су сигурно и оне уништене или оштећене. Послије овог догађаја истјерани смо из засеока, нас седам, и 28.08.1995. године у понеђељак сви смо пребачени у Средњошколски центар у Книну гђе остајемо све до 10.09.1995. године када смо пребачени у Јужну касарну код УН-а, а 16.09.1995. године у конвоју од 1200 избјеглица долазимо у СРЈ ...
Београд, 14.03.1997. године



БОСА ШАРЕ, удова Крсте, ђ. Гркинић, рођена 18.10.1940. у Рамљанима, општина Книн
... у селу Уздољу 4.08.1995. године остајемо ја и мој муж Крсте (1931.), Милица Шаре (1922.), Јандрија Шаре (1932.), Сава Шаре, удова Тоде (1915.), Милош Ћосо, Петра (1923.), Раде Шаре, Петра (1943.), Драган Јуњга, Тодора (1945.), Милица Јуњга (1918.) и Љуба Ћосо, жена Милоша (1924.). У суботу од свијетлећих и запаљивих метака запаљена је појата и кућа Јове Ињца, те кућа Милана Шаре.
Ујутро око 8 сати у неђељу када сам изашла из куће, виђела сам три усташка војника. Испред куће Саве Шаре на путу сам виђела и Ђују Берић, Стеву Берић, Јању Берић, Босиљку Берић и Миру Берић. Ту су нас све сакупили и наредили нам да кренемо, нас 9, у правцу Прогона (бјели пут испод кућа који иде у правцу поља поред творнице). Кад смо дошли на главну цесту, један од усташа је узео Босу и кренуо према Кнингипсу, а други је узео Миру и кренуо у правцу Ченића уз цесту, говоривши "липих цура, рађаћете липе хрватиће". Трећи усташа остаје са нама.
Враћа нас поново уз Прогон и уз пут говори "не тира вас Туђман, већ ја усташа". Босу и Миру тада губим из видокруга. Нас седмеро сада на заповјед сједамо, ту на пола пута Прогона. Тад је виђевши комшију Милоша Ћосу између кућа, затражио да дође до нас. Милоша је сјео заједно са нама. Усташа је затражио да се примакнемо једно уз друго. Тада каже, више за себе: "вруће ми је, немам ја шта да ћекам". Скида пушку и пуца рафалом у нас.
Мене метак погађа с лијеве стране иза уха, а други метак је ушао с лијеве стране бутине а изашао у висини карличне кости. У нас је испалио цијели шаржер метака. Када ме је ударио први метак пала сам на десну страну, нисам изгубила свијест, а одмах потом усљедио је онај други метак у бутину и крта.
Након краћег времена сам устала и кренула према мужу Крсти. Био је рањен у обе ноге испод кољена и преко паса. Виђела сам да плави. Муж ми је тада рекао: "Готово је, ти бјежи у брдо и ватај се крша." Остали нису пружали знакове живота. На земљи је лежало њих седмеро убијених, сви су били цивили. Милица је добила метак у главу. Мозак јој је био просут, до ње је Стево који је добио метак у плућа, иза њега Јандрија, па Јања, Ђуја и Ћосо.
Бјежим у шумарак повише Шариних кућа. Осјећам слабост, ту сједам и губим свјест. Ујутро се не могу мицати, немам снаге. Тада видим да су усташе запалиле кућу Миле Ињца. Остајем на овом мјесту цијели дан. Послије подне виђела сам како усташе убијају три краве на њивама испод кућа.
8.08.1995. године силазим у кућу Драгана Јуњге. Одавде сам виђела да у кућу професора Николе и Смиље Берић улазе три војника. Узели су фрезу, а кућу су запалили. Са лопатом коју су нашли у дворишту, убили су теле које се затекло у дворишту, натоварили га на фрези и кренули у правцу Дрниша. Стали су код куће Јове и Ђуке Берић. Запалили су је. Тог дана су запалили и кућу Свете Богдановића.
Ујутро, 18.08.1995. године у кућу долазе усташки војници. Мене одводе до аутобуса и воде у болницу. Када сам прошла поред мјеста стрељања, није било крви, све је било очишћено, само сам виђела неколико ципела ...
Београд, 03.05.1997. године

БОЖО ШУША, син Саве, рођен 6.01.1959. године у Колашцу, општина Книн
... око 9 сати 5.08.1995. године видио сам да у Книн улази хрватска војска из правца Стрмице и преко Црвене земље. Пролазе главном цестом, иду најприје тенкови а онда наилази и пјешадија. Чуо сам команду "убијај све редом". Видио сам како су на двије фрезе убили око 15 старијих људи код цркве Св. Јакова. Ове двије фрезе биле су склоњене са цесте да пропусте колону тенкова. Када су наишли пјешадинци покосили су их рафалима. Чуо сам како су неке жене молиле "ђецо не убијајте нас" али није било милости. Жене су најприје биле израњаване а потом докусурене. Убили су их припадници 7 гардијске бригаде (Вараждинци) како су их звали Пуме.
То јутро у насељу Марићи, са десне стране на тротоару, гледано у правцу Стрмице, видио сам још једно убиство. Наиме, наишао је један наш војник, младић. Дигао је руке и пришао му је један хрватски војник, припадник 7 гардијске бригаде, и прислонио му пиштољ на сљепоочницу и пуцао му у главу. Младић се срушио мртав.
11.08.1995. заједно са Душаном Пекићем одлазим у зграду МКЦК да од њих затражимо заштиту. Међутим, у МКЦК само нас региструју и одмах позивају хрватску полицију која нас одводи у касарну на Сењак. У касарни су нас тукли њих четрдесеторица. Тукли су нас чизмама и бејзбол палицама. О главу су ми пребили партвиш. Мени су ставили звоно од овце и ја сам морао блејати као овца и ревати као магарац. Са звоном су ме сликали.
Тортура се наставила у затвору на Каталинић Бригу у Сплиту. Овђе су ме испитивали СИС-овци (државна безбједност). Приликом испитивања стављали су ме на струју од пољског телефона. На рукама сам имао лисице и на сваку руку би прикачили по једну жицу. Чим мало заврти осјећаш јаку бол у грудном кошу као да ће грудни кош прснути од ширења. Услијед стављања на струју због несносних болова више пута сам губио свјест ...
Београд, 13.11.1996. године



МИЉАНКА ФИЛИПОВИЋ, кћи Раце, рођена 01.06.1959. године у Гостиљу, општина Чајетина
... око 10 сати 05.08.1995. године, стигли смо у Книн. Одмах по преласку моста на ријеци Крки, код прве куће са десне стране, зауставили су нас петорица хрватских војника. Живко Стојаков је изашао из кабине, без наоружања уздигнутих руку, и пошао према њима. Тада сам и ја већ искочила из приколице и пошла за Живком. У том моменту, без икаквог повода, хрватски војник је у Живкове груди испалио кратки рафал. Други војник, који је био са стране, већ кад је Живко пао и кад је био мртав, пуцао му је у главу једним метком. Тада скачем на војника који је први пуцао изгребавши му лице, али сам била спречена од осталих војника. Тада ми је наређено да се скинем, тако да сам остала у гаћицама и мајици. Тако разголићену натјерали су ме да кренем у правцу центра града ...
Београд, 26.10.1995. године



СЛАВКО РЊАК, син Васе, рођен 21.07.1946. године у Буковићу, општина Бенковац
... ујутро на дан 4.08.1995. године око 05,15 сати почело је гранатирање. Видио сам да су гранатиране Церање и Коларина, а онда и касарна у Бенковцу. По Бенковцу су гранате падале свуда. Видио сам да је погођена кућа месара Петра Драче и Јове Дрче код пијаце. Тучена је и касарна на Кукљу.
Рајко Гуша и ја се нисмо хтјели предати и одлучили смо да кренемо према Книну. Дошли смо у Парчиће 7.08.1995. и виђели смо како хрватска војска и цивили, углавном је било све у војној униформи, пљачкају и пале, одгоне стоку. Ми смо се крили у шуми. Одатле смо виђели како су сва села горјела, посебно Кистање ...
Београд, 24.10.1996. године



СМИЉА ЕРАКОВИЋ, ћерка Васе, рођена 18.10.1962. године у Дрнишу
... око 15.00 сати 5.08.1995. године из подрума на раскршћу у Книну изводе нас и постројавају у колону по двоје. Приликом постројавања двојица усташа одузимају ми 5000 ДМ, нешто ЈУ динара, које су одмах исцјепали. Скидају ми вјенчани прстен. У колони су већином жене, ђеца и старци. Идемо цестом у правцу моста на Крки. Код робне куће наилазимо на прве лешеве. Уз пут срећемо усташке војнике, који нас пљују, деру се, прете, носе телевизоре, узимају аута, стављају телевизоре и украдену робу на тенкове, тенковима газе аутомобиле и др. Цестом има пуно лешева цивила. Пуно је и крви на асфалту. У камп УН улазимо око 17.00 сати. Дан уочи одласка конвоја у СРЈ, примим некакво рјешење по ком сам ја починила наводно неке ратне злочине. 16.09.1995. године предата сам са још 37 људи хрватским полицајцима који ме одводе у затвор у Шибеник. Након саслушања истражног судије одводе ме у самицу. Из самице не излазим никако пуна три мјесеца. Нити ме пуштају на слободу, нити ме више саслушавају. Не дозвољавају ми да идем у шетњу. Никакву оптужницу, нити друге папире нисам добила, сем рјешења о продужењу притвора.Ослобођена сам 10.01.1996. године, а 25.01.1996. године, нас шесторо из Шибеника крећемо у возилу МКЦК за Београд. Возимо се преко Бенковца, Обровца, Грачаца и Коренице. У овим мјестима нисмо виђели никога, све је пусто, а села уз цесту су сва спаљена. Нема ни птица, нема ни људи, све је опустошено. До Карловца је све пусто. Тек ту почињемо да срећемо људе и аутомобиле ...
Београд, 18.03.1996. године


ДАВОР ОБРАДОВИЋ, син Здравка, рођен 5.10.1972. године у Сиску, живио у Петрињи
... 6. августа 1995. године налазио сам се са припадницима одреда Црвене беретке у Босанкој Костајници. Добили смо наређење да кренемо у Двор на Уни да држимо одступницу колони прогнаника који су се кретали према Новом Граду. У Двор смо дошли око 15 сати. Недуго након тога појављују се припадници 2. гардијске бригаде Громови са војним транспортерима. Кад су примјетили колону цивила одмах су отворили ватру из тешког митраљеза по њима. Ми нисмо смјели отварати ватру, јер смо се бојали да би тиме више угрозили животе цивила.
Ја сам у тим тренутцима видио неколико жена и дијете (око 5 година) како леже на цести крвави, без икаквих знакова живота. Тада смо добили наређење да се повучемо, јер је пријетила опасност од опкољавања. Наиме, нас је било тридесетак, а њих је било пет пута више а имали су у саставу тенкове и транспортере. Тада смо прешли ријеку Уну и прешли на територију РС ...
Београд, 16.01.1996. године



МИОДРАГ КРАГУЉАЦ, син Милана, рођен 20.11.1969. године у Топуском
... дана 06.08.1995. године заједно са колоном цивила, стараца, ђеце и жена кретао сам се из правца Стипана према Глини. Пред мостом у Глини, увечер око 23 сата, били смо нападнути од хрватске војске који су на том мјесту убили десетак цивила, међу њима неколико ђеце и жена. Ту смо се разбјежали. Негђе око 3 или 4 сата ујутро из правца Глине чула се жестока пуцњава. Усташе су поново кренуле преко моста на Глиници, заробивши већи број цивила, док су код болнице направили прави покољ над цивилима и војском који су се ту затекли у окружењу. Миле Маслић ми је причао да је ту убијено најмање 150 мушкараца, жена и ђеце. Да не би ово мјесто покоља виђели, када су ме заробили и возили поред мјеста покоља, товарени смо и превожени у великој хладњачи - камиону.
Одвезени смо у спортску дворану у Сисак, гђе је одмах почело малтретирање и батинање са чизмама и палицама приликом испитивања. Тукли су ме у пређелу бубрега, падао сам у несвјест, а пет дана сам мокрио крв. Од здравствене помоћи пружили су ми само полијевање водом ...
Београд, 18.01.1996. године



БРАНКО СУЗИЋ, син Милоша, рођен 17.01.1937. у селу Кобиљак кб. 40. општина Двор на Уни
.... 26.08.1995. побјегао сам у камп УНПРОФОР-а код украјинских војника на самом излазу из села Кобиљак. У кампу су ми војници УН-а обећали да ће ме пребацити на слободну територију па су ме одвезли у Жировац, а из Жировца у Глину.
Међутим, доласком у Глину умјесто да наставим на слободну територију завршио сам у затвору. Пошто код себе нисам имао никаквих докумената, УН је извршио провјеру назвавши хрватску полицију. Након тога ме је једна жена Енглескиња, повјереник за хуманитарно право, повела у хрватску полицију ради добијања докумената. Документа нисам добио, али сам задржан у полицији, гђе су ме почели одмах мучити. Иако нисам пушач морао сам пушити цигарету за цигаретом, а уједно су ми на прсте лијеве и десне руке стављали клеме и спајали са јаким акумулатором. Ту су ме мучили око два сата, да би након тога на моја леђа ставили и причврстили са жицом заставу тробојку са српом и чекићем, коју ми је полиција у другој смјени ујутро са леђа скинула ...
Београд, 15.01.1996. године


ДРАГАН ТАРБУК, син Стојана, рођен 6.08.1949. године у Балинцу, општина Глина
... у среду 9.08.1995. године у село Балинац улази усташка војска. Пљачкају, највише телевизоре и бијелу технику, одвозе камионима, те пале једну кућу и пласт сјена.
До суботе све време су пљачкали све што се могло на камионе ставити. Са њима су послије долазили и неки цивили који су одвозили тракторе и пољопривредне машине.
Када су завршили са пљачкањем око 17 сати у суботу одлазе из села и повлаче се у Селиште. У нашем селу тада је остало свега 12 људи, сви старији од 70 година. У наредних неколико дана пљачкање се наставља ...
Београд, 11.06.1996. године


РАДЕ МАСЛИЋ, син Павла, рођен 27.09.1917. године у Стипану, општина Вргинмост
... налазио сам се на цести за Топуско, око 250 м испред раскрснице код глинске болнице. Овај дио колоне сачињавали су само цивили. Око Глине чула се жестока паљба.
У сутон 6.08.1995. је нападнута наша колона. Колона је пресјечена, умјешали су се хрватски војници. Вичу "четници на хрпу". Један који каже да је из Видушевца, надодаје "ја ћу вас убијати". Одвајају мушкарце, хапсе и пуцају.
Ђецу, жене, и нас старије одвајају на другу страну. Моја ћерка, Маслић Зорка (1950.) кренула је заједно са мном према групи коју су већ скупљали усташки војници. У један момент она је пошла нешто брже. Баш у том моменту са 5-10 м усташки војник је на њу испалио 3-4 метка. Била је погођена и хтјела се након пада подигнути и управо када се подизала онај војник је испуцао цијели оквир метака у њу. Нисам ни смио да јој приђем. Убили би одмах и мене. Нисам се смио ни окренути. Уздигнутих руку кренуо сам према овој групи заробљених. Тада сам добио и јак ударац у леђа. Тада су тешко рањена два млађа човјека. Нико им није помогао. Остали су бугарећи и молећи за помоћ.
Нешто ниже од нас, исто овако, из близине, убијен је цивил, мој познаник Миљкан Радојчевић (стар око 65 година, рођен у Дугом Селу, општина Вргинмост, ожењен, мјесто укопа му се не зна). Посебно наглашавам да нико од оних људи у колони, а наравно ни моја ћерка, није била наоружана, нити у униформи ...
Београд, 15.08.1996. године



ЉУБИЦА РОМЧЕВИЋ, жена Милана, кћи Николе рођена 20.01.1948. године у Дугом Селу, општина Вргинмост
... дана 06.08.1995. године придружили смо се колони цивила који су се кретали у правцу Жировца. Када је колона код Жировца нападнута, вратили смо се према Глини. Код болнице смо стигли око 19 сати кад је на нас отворена ватра од хрватске војске. У колони су била већином, старија лица, мушкарци, жене и нејач. Одмах по отварању ватре, заједно са једном женом и двоје ђеце, склонила сам се иза неких камиона, а одатле смо прешли у неку шупу у кући до болнице, гђе остајемо до јутра. Током цијеле ноћи чули смо пуцњеве, ломљаву стакала на возилима која су била у колони из које смо, заправо, ми побјегли. Примјетили смо да је шума насупрот болнице рефлекторима била освјетљивана те да се у том правцу цијелу ноћ пуцало.
Ујутро око 7 сати чули смо позиве хрватских војника на предају. Изашли смо из шупе пред главни улаз болнице и кренули према школи. Виђела сам најмање 6 убијених цивила, све старија лица, међу њима је био мој стриц Миљкан Радојчевић, стар преко 70 година из Доњег Села, као и трагове свјеже крви.
Када сам виђела тај призор погнула сам главу и тако ушла у школу. У школи се задржавамо кратко, одакле нас одвозе у Иванић Град, гђе остајемо до 22.08.1995. године. Дана 22.08.1995. године одвозе ме у Сисак, а одатле у затвор у Карловац, гђе ме исљеђују.
Сутрадан, 23.08.1995. године, пребачена сам у затвор Реметинац у Загребу. У Карловцу, рјешењем војног суда, одређен ми је притвор у трајању од 30 дана, због кривичног ђела оружане побуне због учешћа у интедантској служби ...
Београд, 22.01.1996. године


МИЛАН СЛИЈЕПЧЕВИЋ, син Мирка, рођ. 28.07.1941. године у селу Брњеушка, општина Глина
... повлачимо се у шуму повише Глинског Тртника у бункер. Пошто смо одлучили да се не предајемо, у бункер смо нањели хране и постељине. Са врха шуме смо пратили шта се дешава. Хрватска војска у Горњи Тртник улази у понеђељак, 07.08.1995. пљачкају и пале. Послије долазе заједно војници и цивили односе бијелу технику, тракторе, стоку и све што се могло однијети.
Дана 24.08.1995. године видио сам полицију када је дошла испред моје куће у Брњеушки и са зољом пуцала у кућу. То је била полиција из Сиска. Они су чули да се скривамо у шуми али нас нису могли наћи, те су из немоћи пуцали у њу.
Тих дана запалили су три куће у Брњеушци и пар сјеника, те 6 кућа у Горњем Тртнику ...
Београд, 17.06.1996. године



ГОРАН ШАРАЦ, син Драгомира, рођен 08.10.1959. године у Карловцу,
... у Сиску, 10.08.1995.са обе стране цесте и на надвожњаку у више група су нас дочекали хрватски војници, цивили и полицајци. Док су војници и цивили дивљали са каменицама и жељезним шипкама, полиција је стајала, гледала, а није интервенисала.
На аутобусима сва су стакла полупана. Морали смо лежати на поду да би се заштитили од каменица. Било је доста рањених. У колони нисам примјетио УН возила ...
Београд, 27.02.1996. године



МИРКО МРКОБРАДА, син Петра, рођен 28.12.1961. године у Карловцу
... негђе 4 километра прије Глине, 06.08.1995. туче хрватска артиљерија, а у три налета и по 2 борбена авиона бомбардују избјегличку колону. Тада је страдало највише цивила са подручја општине Вргинмост. Видио сам најмање 30 лешева. У овој колони били су са 3 возила и представници МКЦК, који могу посвједочити о овом нападу. Мислим да је то тим из Војнића.
То вече успјели смо проћи Глину и доћи у село Равнорашће. Ту је колона опет пресјечена. Хрватска војска из БОВ-ова пуца по колони. Опет убијање, само у мојој непосредној близини убијено је најмање 10 жена, старијих мушкараца, цивила ...
Београд, 19.03.1996. године



МИЛЕ КАРАПАНЏА, син Марка, рођ. 21.08.1947. године, Горња Требиња 28, општина Карловац
... дана 04.08.1995. године приликом размјене ватре са усташама, заробљен сам на десној обали Купе у мјесту Брођани. Уз велике батине одводе ме у мјесто Речицу, на лијеву обалу Купе. Ту настављају тортуру. Туку ме чизмама по цјелом тјелу, шакама и штакама, од чега сам стално у бесвјесном стању. Избијају ми и два предња зуба из доње вилице. У таквом стању одводе ме у сабирни центар у Озљу, гђе ме задржавају 2-3 дана, али због стања у каквом сам био нису ме могли саслушавати па су ме пребацили у затвор Карловац.
У Карловцу сам мало повратио снагу и свјест, али је тортура настављена и када ме нису тукли затворски чувари, морао сам се тући са мојим колегама који су били затвореници. Поред тога чак су ме облачили у женску ођећу и водили од ћелије до ћелије ради "курвања". То ми је наносило страшне патње, иако ме нико није сексуално напаствовао. Често су пуштали и музику, на коју смо морали да плешемо иако то није била музика за плес. То је јако забављало затворске чуваре. У Карловцу већ почињем осјећати посљедице од батина по глави. Слабије видим, чујем све лошије, губим равнотежу, осјећам утрњеност десне стране лица, као и болове у кичми и десној страни ребреног лука. Тражио сам лијечничку помоћ али је нисам добио.
Из затвора Карловац пребацују ме дана 20.09.1995. године у затвор Реметинац у Загреб. У Светошимунској болници утврђено је да сам од удараца претрпио оштећење мозга са компликацијом лошег вида и слуха као и поремећај центра за равнотежу, те напрснуће два ребра на десној страни прса ...
Београд, 18.01.1996. године


МИРКО КЉАИЋ, син Луке, рођен 10.08.1959. године у Плочи, општина Грачац
... у среду 9.08.1995. усташе улазе у Плочу. Пљачкају и пале. У четвртак рано ујутро настављају даље према селу Кик. Прво га пљачкају па пале. Према шуми у којој смо били испаљују рафалну паљбу несумице, те испаљују неколико зоља. Повлачим се дубље у шуму. Сутрадан се поново прикрадам на ивицу шуме, одакле гледам како усташки војници пљачкају стоку, одвозе коње, краве и свиње, убијају псе. Све се овако понавља наредних неколико дана.
Средином августа у селу више нема никога. Нема кућа, попаљене, нема стоке нема никаквих ствари, све је опустошено.
Преко дана нисмо смјели палити ватру, нити се појављивати из шуме јер су селом пролазили и војска и цивили који су пљачкали. Што се више примицала јесен, постајало је хладније. Почеле су и јесење кише. Резерве хране биле су све мање. По шуми сам почео скупљати шљиве, дрењине, љешњаке. Глад је почела да притишће. Око 1. новембра пао је први сњег. Одлучујемо се да би шумом прешли у Босну, па тих дана вршимо припреме. Међутим, 20.11.1995. године заробљава нас хрватска полиција ...
Београд, 13.06.1996. године


НЕЂЕЉКО ОРЛИЋ, син Илије, рођен 5.10.1957. године у Оточцу
... 19.09.1995 због болова и фиксатора у нози пребачен сам у Светошимунску болницу у Загребу. Ту остајем четри мјесеца. Третман је овђе ужасан, горе је него у затвору, не дају никаквих лијекова, стално нам пријете. Болесницима су вадили сваки дан крв у великим количинама. Некима и по четири пута дневно. Често им је долазило зло. Двојица су умрла.
Један чак послије давања ињекције, а други је преминуо од великих батина. Мислим да се звао Милан Јазавац.
До мене у соби лежао је Ранко Росић из околице Карловца, из Сјеничака, стар 22 године. Имао је тешку повреду главе. Доктори су завијајући му главу од фластера и газе направили на челу велико латинично слово У. Доктор Марушић је дао идеју заједно са болничаром Антом, па су заједно њих двојица направили усташки знак на глави беспомоћног рањеника. Он дуго није био при свјести ...
Београд, 11.03.1997. године


НЕНАД ДЕВИЋ, син Љубомира, рођен 14.08.1962. године у Горњим Ранковићима општина Теслић
... дана 4.08.1995. године затекао сам се на положају у селу Дабар. Ја сам се налазио у првом рову до непријатеља. Са мном је био још и Душан Јокић. Држали смо положај до око 13 сати тога дана. Кад је стало гранатирање изишао сам из рова на једно узвишење. Одатле сам видио да горе куће нама иза леђа. Нестало нам је муниције и ја сам Јокићу рекао да иде по муницију. Душан се вратио и рече ми "ајмо". Ја сам помислио да је он видио наше и кренуо сам поред Душана и одмах сам упао међу групу усташа. Почели су ме тући са кундацима. Оборили су ме на земљу и завезали. Док сам био на земљи чујем вичу "држи га, баци пушку" и врло брзо су савладали и Душана те га свезаног бацили поред мене. Жарко Гавриловић је био у другом бункеру, а са њим су били Никола Путица, Владо Бобић и још један којег су звали Коцкар. На Жарков ров су бацили 5-6 зоља и звали их на предају. Позивали су их мегафоном. Коцкар је био извукао бомбу, али Жарко га је спријечио. Усташе су говориле да им неће ништа ако се предају. На крају су се предали. Одмах послије предаје један усташа је ножем заклао Коцкара јер га је наводно препознао. Чуо сам да је Коцкар викао немој ме заклати. Одвлаче га у бункер, а затим бункер пале и вичу "биће печења"...
Београд, 25.10.1996. године


САВА СТЈЕЉА, из Заграда, рођена 1926. године у Полачи, општина Бенковац
... дана 4/5.08.1995. године, ноћу око 1 сат кренула сам из Заграда за Бенковац. Возио нас је Славко Муњес у свом трактору. Са мном су била и моја ђеца. У Бенковцу смо прешли у камион Раде Остојића из Биљана Горњих. Мој муж Бранко и син Мирко кренули су из Заграда са особним колима "Мерцедес 200Д", са којим је управљао Мирко. Са њима је био и Душан Иванежа, с тим да је Душан сједио на мјесту сувозача. Поред мене у камиону су били Миркова жена Ведрана и ђеца Саво (8) и Александра (3), те још људи из Заграда. Цијелим путем Мерцедес је ишао иза камиона јер је пратио нас и снабђевао нас са храном и водом.
У Петровцу је камион остао без горива, а онда нам је један човјек понудио гориво ако му повеземо робу, на што је возач пристао. У неђељу смо наставили пут од Петровца према Кључу. Када смо одмакли од Петровца неких 12-15 километара, чула сам звук авиона а одмах затим и детонације. Пошто је ауто било покривено церадом ја нисам виђела те авионе. Иначе колона се лагано кретала а након детонација камион се зауставио и ми смо почели сви искакати из камиона вани.
У камиону је било и рањених. Чим сам изишла вани, пошто је Мерцедес био одмах иза камиона, виђела сам сина Мирка без главе. Душан Иванежа је сав крвав по глави изишао вани из аутомобила. Мој муж Бранко је и даље сједио непомично на задњем сицу, а крв му је цурила из уста. Неко је довикнуо "ови су мртви". На ауту Мерцедесу било је разбијено вјетробранско стакло. Виђевши ту сцену жалим из свег гласа и погледом тражим унуке који су се разбјежали поред цесте. Ускоро су се појавили жена Миркова и обоје ђеце. Ведрана је била рањена у мишицу лијеве руке. Врло брзо код нас се појавио један војни камион и војска па су нас све потрпали у тај камион, док су на лицу мјеста остали и камион са којим смо путовали и Мерцедес и још нека возила.
Још док сам била близу Мерцедеса виђела сам да је ово ауто почело горити. Вјероватно се запалило гориво које се налазило у гепеку. Послије сам чула разне приче и једни су говорили да је ауто потпуно изгорио и да су у њему изгорјела и тијела сина ми и мужа. Други су опет говорили да тијела нису потпуно изгорјела. Ни данас нисам сазнала праву истину, а вољела бих је сазнати, и ако је било што остало од њих да сазнам гђе су њихови остаци сахрањени.
У вријеме овог догађаја моја снаја Ведрана била је пред порођајем. Отишла је у болницу око 24.08.1995. године, а породила се 29.08.1995. године. У току порођаја Ведрана је умрла не виђевши бебу. Родила је женско дијете и дали су јој име Тања ...
Београд, 16.01.1996. године


ДУБАЈИЋ ЖЕЉКО, син Миле, рођен 2.05.1965. године у Доњем Лапцу, општина Доњи Лапац
... 06.08.1995. кретао сам се у избјегличкој колони од Петровца према Кључу. У једном моменту је изнад колоне у бришућем лету надлетио авион. Ускоро се поново зачуо звук авиона а иза тога и детонације. Одмах послије детонације ја сам избачен из возила вани поред цесте. Јосипа и њена кћерка остали су у возилу. Возило је било избушено са гелерима.
Кад се разишао дим и кад сам дошао свјести, скочио сам из јарка и најприје сам видио своју сестру како лежи на цести без главе. Излази из возила и Јосипа и тражи сина и пронађе га у кабини камиона мртва са размрсканом главом. Дара Дрча је била још жива, али погођена свуда по тијелу. До Петровачке болнице је умрла. Душан је био рањен у ногу и главу. Видио сам га поред камиона. Преживио је али је остао без десног ока ....

Београд, 4.11.1996. године



Свједоке саслушали адвокати Саво Штрбац и
Радивој Николић у просторијама ВЕРИТАС-а

Извор: "Веритас"