Јела Товарлажа са седморо деце и осмим на путу спас нашла у Србији. Раније било више помоћи, сада безуспешно траже посао


Породица Обућина у кампу „Чардак“


Избеглице Брацо (57) и Момирка (57) Обућина имају десеторо деце. Већину су у избеглиштву рађали и подизали.
- Обожавамо децу. Она су нам помогла да преживимо избегличку муку - каже Момирка и поносно ређа имена: најстарија је Данка, па Бранко, Бранка, Дејан, Драгана, Дејана, Александра, Александар, Радмила, Дамјан.

Однедавно се породица проширила за још двоје унучића и снају Горанку. А, биће, каже још наследника. Кад је затворен избеглички камп у Делиблату, Обућине су се преселиле у приватни смештај. Сада им је лакше, али избегличкој борби краја нема.

Ћерка Бранка (31) тежак је шећерни болесник и четири пута дневно је на инсулинској терапији. Брацо, који је радио у саобраћајној полицији, оболео је од карцинома грла. Обућине се надају да ће им Комесаријат дати на коришћење сеоско домаћинство, у оквиру програма помоћи многочланим избегличким фамилијама.

НЕСЛАВНИ РЕКОРДИ

Данас, 20 година после избијања ратних сукоба на територији бивше СФРЈ, Србија је и даље:

• 13. држава на свету са око 300.000 избеглих и расељених лица
• 12. држава на свету са више од 66.408 избеглица (49.917 из Хрватске и 16.414 из БиХ)
• 11. држава на свету са више од 215.000 расељених
• 1. држава у Европи по укупном броју расељених и избеглих
• 1. држава у Европи по броју избеглица
• 1. држава у Европи по броју расељених
• Jедна од пет држава са дуготрајном избегличком кризом у свету

И Јела Товарлажа из Смртића крај Окучана, мајка седморо деце, у Србију је дошла у избегличкој колони, трудна. По најмлађем сину Николи којем је 17 година, мери и своје избеглиштво.
- Муж Мирко нестао је у „Олуји“ - каже она. - Јутром, 2. маја 1995, по њега је дошла војна полиција. Тада смо се последњи пут видели. Рекао ми је да чувам децу.

С Јелом смо први пут разговарали пре две године. Тада је живела у колективном центру „Чардак“, у Делиблату крај Ковина. Са њом и сва њена деца које је сама подигла, ишколовала и сачувала. Била им, каже, и отац и мајка.

Кад се „Чардак“ у којем је живело 140 избеглих и прогнаних затворио и Јела је, као и већина њених избеглих комшија Крајишника, добила на коришћење приватни смештај, недалеко од бараке у Делиблату. Деца су јој порасла, нека основала своје породице. Као и тада у скромном собичку, и данас је најсрећнија кад их окупи о празницима.
- Спремим шта имам. Сви се сјатимо око Миркове слике с нашег венчања, једине успомене коју сам бежећи понела са собом. Деци причам о Смртићима, о нашој кући коју су хрватски војници спалили. Гледала сам како гори - каже Јела.

Јела и даље ради на пољопривредном газдинству. На њиву улази кад роде прве вишње, а одлази с последњом бербом грожђа. Руке су јој изборане од сунца и зиме, изгребане од грања и мотике.

Гордана Пејкић из Коренице каже да је раније било више помоћи, долазили су донатори, представници међународних хуманитарних организација. Сада, као да су на нас сви заборавили.

Да би прехранила децу Гордана је надничила код газда, продавала на пијаци...
- Сада ни посла нема - каже. - Тешко се живи. И даље ме убија туга.

Ни 17 година после друге највеће српске сеобе 250.000 избеглих у „Олуји“ није се ни примакло решењу невоља. И они малобројни који желе натраг у Крајину не могу да врате имовину, немају сигурно запослење. Неретко их чекају провокације, дискриминисани су готово на сваком кораку. Прогнаници којима је Србија пружила уточиште и утеху, углавном немају сигуран кров над главом. Опстанак за њих значи радити било шта, по било коју цену. Претешко и једнима и другима.

Мирјана Грујић избегла је из Дарувара. У кампу у Крњачи упознала је Зорана Пожара из Петриње, који је после заробљеништва и тортура по хрватским затворима постао инвалид 90 одсто. Имају деветогодишњег сина. Пре 12 година Мирјана је изгубила руку у саобраћајној несрећи. Стајала је на аутобуској станици када је покосио аутомобил. Ни она ни муж нису способни да раде, живе од његове инвалиднине.
- Живи смо и волимо се - прича ведро. - Дете нам је добар ђак и спортиста. Захвална сам и родитељима деце са којом он иде у школу. Помажу нам када год могу.

Зораново име је на хрватској оптужници. Мирјана се лично срела са председником Хрватске Ивом Јосиповићем када је дошао у званичну посету Београду. Тражила је да њеном мужу укину пресуду, а од Јосиповића добила обећање да ће се после три месеца затвора у Хрватској бранити са - слободе.
- После свих тортура кроз које је прошао до данас се психички није опоравио. Оптужнице за ратне злочине, било јавне или тајне, смишљене су да застраше и спрече наш повратак - каже Мирјана.

Породица Јанка Марковића, из Удбина била је смештена у центру у Панчеву. Девет година Марковићи нису примили динар помоћи. Покушавали су и да реше статус стана у којем живи хрватски бојовник са породицом. У трагању за правдом Јанка су без речи ухапсили и месец дана држали у затвору.
- Нисмо знали да ли је жив - каже његова жена Слава. - Деца мала, једно у пеленама, друго школарац. Плакала сам увече, кад заспе. Најтеже ми је било ујутру, кад син пође у школу а ја немам од чега да му направим сендвич.

И Месаревићи, Веселин и Гордана и њихово двоје деце, прошли су трновит избеглички пут. Да прехране децу радили су најтеже физичке послове, он копао канале, она чистила туђе куће. Као и хиљаде српских породица и они чекају да се врате у своје домове.
- Стотине кућа нису враћене власницима српске националности - каже Веселин. - Срби, који су пре рата били власници хиљада хектара обрадивог земљишта не могу да уђу на свој посед. Знам да Комесаријат покушава да нам помогне, али такозвано статистичко смањење избеглих не значи да се наш проблем решава. У највећој мери ми само мењамо статус.

- Многи наши српски пријатељи из Крајине продавали су имовину и десет пута јефтиније - куће и њиве одлазиле су у хрватске руке и за пет, десет хиљада евра! - каже Веселин. - Тешко је и набројати невоље повратника.

Извор: Новости