У камповима полако замире живот прогнаних из Крајине. Волела бих да само још једном видим моју кућу.
Чекам само да умрем - каже старица Дара, испред бараке колективног центра у Крњачи.
Сузе јој навиру, а она их невешто скрива. Уморног корака уводи у свој избеглички собичак, показује мемљиве зидове, влажан плафон, дотрајале инсталације, напукао под... Београд је први пут видела из трактора на којем су је комшије довезле из Книна.
- Волела бих само још једном да видим ону моју кућу, надишем се ваздуха, погледам у дрво које сам посадила... - каже јецајући.
Неколико барака даље, соба Гајића.
- Не пишите, молим вас, како ми се старије дете зове, било би га срамота од другова у вртићу. Шта имамо да покажемо? Избегличку беду?
Полупразни ходници. Пуне жице испраног веша. Из понеке собе тежак мирис куваног јела.
Кампови се полако празне. Многи их напуштају сами, проналазе посао, сналазе се. Ти људи су жилави, не стиде се посла и грчевито се боре за опстанак. А остали су само они који до сада нису добили шансу. Међу њима и породица Миланко, из Обровца. Прогнани у „Олуји“.
- Сањам како ходам по мојој кући пуној свега. Имали смо све, сада немамо ништа - каже Радмила Миланко.
Радмила је тежак инвалид. Њена болест траје од када и избегличка туга. Разболела се изненада, само јој је корак стао. Три године прележала је у болници, без праве дијагнозе. Рекли су јој: „То је од стреса.“
ПЕТИНА СЕ ВРАТИЛА
Према службеним подацима Владе Хрватске, од 1998. када је почео организовани повратак до данас се у Хрватску вратило око 70.000 Срба, док их је према УНХЦР - 60.000. То је тек петина од укупног броја избеглих из Хрватске. Од њих, трећина је старија од 65 година, сваки дванаести је запослен, 11 одсто потпуно зависи од помоћи коју добија. Подаци УНХЦР говоре и да је 11 одсто од укупног броја повратника преминуло.
И породица Миланко из Обровца, у Србију је дошла у колони пуној муке и полупразних завежљаја. Бежећи од страхота рата, нашли су се у вртлогу неизвесности.
Са супругом Драганом, инжењером, некадашњим председником Општине Обровац, од 2003. живи у колективном центру у Крњачи, у мемљивом собичку са два метална кревета. У суседној соби је њихова ћерка Драгана, професор српског језика. Син Дамир, завршио је права с просеком 9,46. Данас је у Америци. Отишао је, каже његова мајка, по своју шансу.
У нади да ће им се осмехнути обећани дом, и Пјевалице ређају ниске избегличких година. Он, Милан Пјевалица, некада угледни професор хемије из Книна, и његова супруга Душанка дуго су се надали да ће се на своје огњиште вратити. Али, та их је нада напустила.
- Тамо живота за нас Србе више нема - каже Милан, чијег су оца убиле усташе 1943. године. Од тада па до данас живот га је много пута стављао на муке, али он, каже, није поклекао и изгубио веру у доброту, људе, љубав...
- Ово је четврти кров под којим живим - каже Милан. - Прву кућу срушио је земљотрес, из друге су нас протерали, а први камп у ком смо били у Србији се запалио.
Иако су сличне, свака избегличка прича тужна је на свој начин... Пуних 17 година траје драма људи који су се, осим страхота рата, губитка породица и свега што су годинама стицали и кућили, сусрели са борбом за егзистенцију. У тешкој и мучној бици за голо преживљавање, већина их је прихватала свакојаке послове, била принуђена да се нађе у сивој зони и ради на црно. Првих година избегличког статуса, многи нису примали ни динар помоћи, а остали су без плата, пензија, социјалних и других давања.
Већина избеглица налази се у тешкој здравственој ситуацији - или су исувише стари или озбиљно болесни да би размишљали о повратку кући или започињању новог живота у Србији. Многи болују од психичких поремећаја, рака, тежих облика дијабетеса, болести бубрега... Нажалост има и оних који су у немоћи подигли руку на себе.
- Они млађи, здравији, углавном раде на црно тешке физичке послове. А шта ћемо ми, болесни, немоћни и стари - каже човек, не прихватајући да га ико ослови именом.
- Био сам човек, сада сам сенка - каже, одлазећи...
И КАМЕН БИ ПРОПЛАКАО
У овом избегличком кампу, у собама живе чак и петочлане избегличке породице. Тешке судбине ових људи камен би расплакале. На помен „Олује“ одмахују руком. Заборављени од свих, огорчени на све.
- Ми смо срамота и Хрватске и Србије - каже Петар Спратушић из колективног центра у Панчеву. Али, не тугујем, јер уздишући над прошлим јадом привлачиш нови.
И он је у драматичном тренутку када су се из Крајине ка Србији сливале тужне колоне прогнаника, уточиште нашао у клективном центру. У њима је живело више од 80.000 људи из Хрватске и Босне. Овакав смештај је привремен и нужно зло. Нажалост, многи су и данас на истом месту, као пре 17 година.
У преосталим сабирним центрима избегличке муке, јада и очаја, сузе за изгубљеним животима и напуштеним огњиштима. Светла слика уоквирена у јединствен рам заједничке туге су - деца. На њиховим лицима има осмеха, радости и вере, а добре оцене, положени испити и дипломе доказ су да је живот јачи од сваке недаће.
- Имамо дивну децу која ћутке подносе немаштину и избеглиштво - каже. - Ништа од нас не траже, а све што им дамо, њима је - довољно.
- У овој соби живимо муж и ја са двоје мале деце - каже Мирјана, родом из Нове Градишке. У камп је дошла као девојчица, а сада у њему гаји своју децу.
- Муж је радник у „Ивану Милутиновићу“. Овде, у центру смо се упознали, па се и он доселио у моју избегличку собу. Нема ништа своје, па му је и овај собичак „кула од злата“. Беда нас је очврсла али, жао ми деце.
- Годину дана били смо без динара - сећа се Драган Митровић. - Из једне муке, упали смо у другу, чинило се страшнију. Из сна ме будио страх да ли ћу имати за комад хлеба или ће ми деца умрети од глади. Плакао сам дуго, мушки неутешно, а онда рекао себи: Без суза идеш даље! Више не плачем. Живот јесте велика борба, а побеђују најјачи.