Последњи рат на дубровачко-херцеговачком простору оставио је дубоке ожиљке међу српским живљем, а од гранатирања нису остале поштеђене ни православне богомоље.
Тако је и на подручју Горњег Храсна смештеног у административном појасу општине Неум, у чијој плиткој и кречњачкој ували, месту Подградиње, од давнина траје Црква светог Јована Крститеља. Др Горан Комар из Херцег Новог, истраживач историје Српске православне цркве у Херцеговини и Боки Которској, ових дана је са колегама обишао то подручје које припада Епархији захумско-херцеговачкој и приморској.
- Ово је једина православна црква на простору општине Неум, која је доживела да попут цркава у Опличићима и Тријебњу код Стоца, буде готово потпуно уништена минирањем. Први покушај њеног уништења догодио се 1992. године, а други, нешто после Дејтонског споразума. Црква је, иако тешко оштећена, са урушеним кровом и великим деловима бочних зидова, ипак одржала прочеље, делове апсиде и делове брода - казује Горан Комар.
За разлику од рушевине православне цркве у Опличићима код Стоца, задужбине Милорадовића-Храбрена, за храм у Горњем Храсну постоје повољнији услови за обнову, јер није дошло до потпуног урушавања. Оштећења нанета минирањем тако су обимна да се овај драгоцени споменик српске културе неминовно урушава.
Поред саме црквене грађевине у Подградињу сачувана је велика некропола средњевековних гробних споменика међу којима се истичу украшени слемењаци и крупни сандуци, са великим бројем старих стећака, типа плоча. На већем броју споменика уочени су ћирилични натписи из Средњег века.
- У делу порте, западно од прочеља цркве, груписани су стари крстови, међу којима један носи средњовековни ћирилични натпис у спомен на Вука, сина кнеза Обрада. На крупним слемењацима који су груписани источно од цркве виђају се имена Радивоја Драшчића, као и Ниноја Луповчића са сином Цријепом - прича Комар.
- Испред цркве стоји и сада раскошно декорисани крст са именом Ђура Жарковића из 20. века, као и један мањи крст који означава дечји гроб на ком пише: "Овдје почивају србске кости. Богдан Куљић рођен 6. марта 1896. Престави се 8. јуна 1896...".
У време када је, за аустроугарске владавине, сахрањен мали Богдан, Срби у Горњем Храсну имали су православну цркву Св. Јована обновљену марта 1849. године и као што је случај са многим местима источне Херцеговине, притиснути аустроугарском пропагандом, истицали су своју етничку и конфесионалну припадност на својим надгробним споменицима.
- Црква у Горњем Храсну доживела је обнову средином 19. века и у то време нико није могао слутити шта ће донети тужни 20. век.
Народ овог краја суочио се током Другог светског рата са ужасима усташког погрома у наци-фашистичкој НДХ коју су водили Анте Павелић и Алојзије Степинац. Хрватски фашисти су о Видовдану 1941. срушили до темеља храм и уништили пребогату ризницу драгоцености, а српске цивиле киднаповали и бацили у дубоку јаму.
Преживели Срби су се вратили својим кућама, верујући да се то зло никада више неће поновити.
У последњем грађанско-верском рату у БиХ средином 1992. године хрватске паравојне формације су започели са минирањем раскошне и древне црквене грађевине први пут, да би још једном, 1995. године након потписивања мировног уговора у Дејтону још једном до темеља све срушили и спалили. Циљ је био да се Срби више никада не врате на своја огњишта... - подсећа наш саговорник.
- Овај храм у близини Љубиња и Попова, који су пребогати националним историјским споменицима, мора хитно да буде потпуно грађевински реконструисан.
Аутор: Велиша Кадић
Вечерње новости
27.08.2012.