У Царство небеско не иде свако... иду они који су посебни, који су драги и Богу и људима. Један од таквих био је и чувени прота Војислав Чаркић, познатији као Поп Жућо. Нема тог Сарајлије, без обзира на вјеру, да није чуо за Чаркића.
Родио се у граду на Миљацки давне 1937. године када је још постојала Краљевина Југославија. Његов дом је био у централним дијеловима града Сарајева, а одрастао је на Башчаршији. Почетка Другог свјетског рата се слабо сјећа, али завршетак памти. Како је он успио да преживи тај пакао наци-фашистичке Независне Државе Хрватске и геноцид над србским и јеврејским становништвом, не знам... али успио је.
У Сарајеву завршава посље рата основну школу и нижу гимназију. У доба комунистичког терора, Чаркић је 1958. завршио петогодишњу Богословију "Кирил и Методије" у Призрену, а на студије одлази у Београд. Све до средине шездесетих година 20. стољећа Војо је радио у Патријаршиском двору. Постдипломске студије је успјешно завршио у Њемачкој.
Вратио се у домовину и прву парохију од Синода СПЦ добија у мјесту Високо, недалеко родног града. Богослужбовао је у цркви Св. Прокопија све до 1974. Након тога бива пребачен у сарајевско насеље Пофалићи у Храм Преображења Господњег. Ту је остао све до раних деведесетих година када се у Босни и Херцеговини упалио фитиљ новог рата.
Како су муслимански екстремисти предвођени паравојним формацијама "Зелене беретке" и "Патриотска лига" извршиле напад тј. агресију средином маја 1992. на Пофалиће када је више стотина Срба убијено на најстрашније начине. Прешавши на Грбавицу, прота Војо је схватио да не може сједити скрштених руку већ да мора устати у одбрану свог народа.
Обукао је униформу ВРС и све вријеме је бивао на првој линији гдје су муслиманске офанзиве биле жестоке и често у таласима. Ниједна линија није "пукла". Сарајевско-романијски корпус Армије босанско-херцеговачких Срба је три и по године више него добро бранио своју нејач од исламских фундаменталиста. Заправо како би то одбјегли генерал и дезертер Јован Дивјак рекао једне прилике 2017. да је Сарајево сачувао НАТО пакт, а не Алијина војска ткз. Армија БиХ.
За вријеме ратних дешавања вриједи рећи пар ствари везано за Попа Жућу.
Прво, то што је преко 120.000 пакета хуманитарне помоћи дијелио свим својим суграђанима, без обзира на вјерску или националну припадност.
Друго, што је постављен на чело једног четничког одреда и током рата стекао чин мајора.
Треће, све време оружаних дејстава он се није одрекао свог свештеничког позива, већ је направио на Грбавици један богослужбени простор.
Када смо већ код сарајевске Грбавице треба рећи да је 608 припадника ВРС дало свој живот за слободу отаџбине. Сем тога од муслиманских граната и снајпера на Грбавици је близу 500 Срба убијено. Међу њима свакако и двије дјевојчице: Наташа Учур (10) и Милица Лалић (11). Грбавица је била изузетно опасно мјесто гдје су сахране и мртвачки сандуци били дио тужне свакодневнице.
Ипак, један детаљ из тог несрећног рата је не само проти Воји већ и мноштву његових комшија навукао осмјен налице. Наиме на сарајесвку Грбавицу 17. маја 1994. долазе два патријарха: руски Алексеј II и србски Павле, уз мноштво других архијереја. Освештан је и крст за градњу нове православне цркве. Пошто су у то вријеме три бољомоље СПЦ остале у муслиманској зони Сарајева.
Тада је и сам прота Воја изговорио сљедеће:
"И ујутру дођоше оба патријарха са пратњама, кад војска се постројава.
Е, то је био први пут након Октобарске револуције у Русији да је руска војска парадно прошла испред руског патријарха, а ја сам био на тој централној трибини...".
Све вријеме рата у БиХ, прота је на шубари носио крстић.
Наредне јесени у савезној америчкој држави Охајо потписаше Дејтонски (не)споразум. Слободан Милошевић, тадашњи предсједник Републике Србије, у име босанских Срба се одрекне србског дијела Сарајева, тачније: Грбавице, Илиџе, Илијаша, Вогошће, Хаџића... Рекоше да је то за рад мира. Мир који нам је пресео.
Преко 120.000 Срба је у том Зимском егзодусу напустило најбројнији србски град посље Београда... Међу Сарајлијама које су напуштали своје домове био је и прота Воја. Он је носећи крст предводио 16. марта 1996. у најтужнијем дану преко 5.000 својих суграђана са Грбавице. Тада и рече ово:
"Остало ми је у сјећању да су и куварице и сервирке, које су радиле при нашој војсци, унапријед осуђене на три и по године затвора...".
Населио се у Миљевиће, насеље у новоформираном граду Источно Сарајево... Ту је сазидана црква Св. Ђорђа, као копија оне цркве са Башчаршије. Поред цркве је направљено и гробље, на коме су сем Срба сахрањивани и руски добровољци, који су дошли на Балкан деведесетих година како би помогли своју православну браћу.
Упокојио се прошле недјеље... и то баш на Велику Суботу, пред Васкрс.
Бог да му душу прости мучену!
Написа: Чуле
09.05.2024.