Смркло ми се пред очима... Читам у данашњим Вечерњим Новостима (штампано издање), како су деца основне школе "Лаза Костић" из Новог Београда боравила 5 дана у Хрватској. Посетили су главни град Загреб, а спустили су се до обала Јадранског мора, тачније Опатије и Ријеке.

Деца су тамо отишла у склопу новог пројекта који је презентовао и значајно помогао Александар Шапић, тренутни председник општине Нови Београд.

Тај пројекат је уствари осмишљен да се деца из региона (како то јадно и патетично звучи данас!) упознају са својим вршњацима, али и да упознају културе других (суседних) држава. Пошто су ученици из ОШ "Драган Лукић" отишли у Бања Луку, а ученици ОШ "Ратко Митровић" у Скопље. 

Зашто ми се смркло?

Зато што ово није ништа друго, него мазање очију! Неко се (читај дипл. инг. менаџмента Шапић) прави превише паметан и мултикултуралан, да не кажем космополита, који за рад јефтиних политичких поена гради себи каријеру "новог Тадића". Није било тако давно, сећам се нереда у Крању 2003. године. Репрезентација (тадашње) Србије и Црне Горе је у финалу Европског првенства за ватерполисте играла меч са хрватском репрезентацијом.

Утакмица није остала занимљива по томе што је репрезентација СЦГ освојила злато и што је управо Алексанар Шапић постигао тај победоносни гол, већ по великој "култури и васпитању" хрватских навијача који су изненадили само домаћине. Хоћу да кажем да и Шапић има врло, врло слабо памћење. Намерно или не, то је већ нешто друго.

Елем да се ми вратимо на васпитање деце и екскурзију у Хрватску ове недеље. Колико сам схватио тим програмом није било у програм убачена посета нпр. Дудику. Верујем да чак ни родитељи те деце не знају ни где је тај Дудик, а камоли зашто је битно да га треба посетити. Нико их није научио, а требао је. Јер би тако деца сазнала да су управо на том месту за време НДХ, током две ратне године 1942-1943 стрељали око 500 наших сународника.

Могли су свратити и до предграђа Осијека, у Тењу где је за 1.5 годину у време НДХ било заточено око 3.000 логораша, највише Срба... Може чак и логор у Ђакову, где је убијено на хиљаде Срба, Јевреја и Рома, а око 10.000 логораша је боравило баш ту у центру Слаовније.

Да су наставили даље ауто-путем Е-70 могли су да сврате до највећег српског града под земљом: Јасеновца и Старе Градишке, где је за 4 ратне године убијено најмање 700.000 људи, опет највише Срба. Мало подаље ту је и некадашњи логор Цапраг на Банији. Ах, да на Банији би морали обићи и православну цркву у Глини, где је само једног врелог јулског дана 1941. убијено 1.764 православних Срба. 

Даље би их пут одвео до Загреба, престолнице Хрватске. У самом Загребу такође има неколико значајних усташких сратишта: логор у Керестинцу, затим шума у Раковом потоку где су убијана искључиво српска деца за време НДХ... Логор Лепоглава, који је према послератном сведочењу Шиме Клаића, имао ужасе, мучења и убијања српских логораша изједначено са јасеновачким.

У Загребу не постоје само сратишта за Србе из времена НДХ. Било их је и релативно скоро. Загребачки Велесајам је добар пример за то. Иначе, мали број људи у Србији зна да управо у том Велесајму је 1991-1992 постојао један посебан простор који су оформили припадници специјалне јединице МУП-а Хрватске "Јесење Кише" које је основао и предводио Томислав Мерчеп. О томе је чак 2002. снимљен и један докуменрарни филм "Павиљон 22" у режији Ненада Пуховског.