Драга браћо и сестре,

позивамо Вас да нам се придружите у молитвеном сјећању на помену за србске жртве Госпића који су убијени почетком деведесетих година 20. вијека од хрватских паравојника, припадника ткз. Збора Народне Гарде и резервног састава хрватске полиције.

Случај Госпић представља једну од најмрачних карика злочиначког ланца који се обрушио на Србе у авнојевској Хрватској током 1991-1992, јер су Фрањо Туђман и његова странка ХДЗ након преузимања власти у мају 1990. године зацртали самосталну републику издвојену из остатка Југославије и етнички чисту, односно без Срба.

Госпић је био национално мјешовит град у Лици гдје су Срби вјековима живили на својим огњиштима о чему говори и постојање православне цркве Св. Георгија која је подигнута 1785. године прилозима парохијана. Та црква је срушена, прво 1941. од хрватских усташа и домобрана, а обновљена тек 1964. године. Иначе за вријеме Другог свјетског рата у Госпићу је Миле Будак, усташки министар изрекао своју антологијску реченицу о рјешавању србског питања у Хрватској. Такође, овдје је поубијано мноштво личких Срба, што је нарушило националну стркуктуру, јер су Срби изгубили већину.

У доба социјализма парохијани су успјели да обнове православну цркву тек 1964. године уз помоћ свештеника СПЦ Јована Обреновића. Све до тада госпићка црква је била у рушевинама.

Након побједе ХДЗ-а на изборима у СР Хрватској у мају 1990. године долази до заоштравања односа између Срба и Хрвата, јер су Хрвати јавно обелодањивали своје планове о прогону и етничком чишћењу Срба. О томе постоји и документарни филм, гдје Мартин Шпегељ, бивши генерал ЈНА, а потоњи министар одбране у хрватској Влади. Тензије су из дана у дан расле.

Почетком љета 1991. године хрватски екстремисти су били добро наоружани и крстарили су Госпићем без да их је ико дирао, па и сама полиција. Јавно су пријетили Србима и ломили су локале чији су власници били Срби - кристална ноћ. Такође десетине Срба у том периоду је одведено на информативне разговоре у полицијску станицу, одакле се нико није вратио. Постављени су контролни пунктови на саобраћајницама и тако је град Госпић затворен.

Хрватске паравојне снаге су 18. септембра 1991. заузеле касарну Југославенске Народне Армије "Станко Опсеница", а сви преживели војници и официри су постали заробљеници, односно одеведени су у концентрационе логоре. Само на подручју општине Госпић било је девет логора: Војни затвор (касарна), Гимназија, подрум хотела "Лика", пољопривредно добро у Заблату, циглана у Перушићу, логор у Смиљану итд.

Најбројније етничко чишћење у Госпићу десило се средином октобра 1991. године, када је стотине госпићких Срба (процена је око 250 људи) одвођено из својих домова и ликвидирано на непознатим локацијама. Њихова имовина је опљачакана. Ово су радили припадници хрватских паравојних јединица, које су предводили: Томислав Мерчеп, Тихомир Орешковић, Мирко Норац, Стјепан Грандић, Ивица Рожић и др. Многи од њих су чак и награђивани од Туђмана.

Иако се зна да је ове ликвидације извршило најмање 100 особа, само петорица су изведени пред Окружни суд у Ријеци, а тројица су осуђена симболично више као ругање правди и жртвама.

Госпићка православна црква је 1. новембра 1991. године запаљена касетним бомбама и запаљивим мецима из авиона хрватских снага, а наредних дана је и срушена до темеља. Госпићки парох Славко Стевановић је протјеран.

Истражиоци Хашког трибунала су били у Госпићу и једино је Милан Левар, аутомеханичар и бивши припадник ткз. ЗНГ јавно проговорио о ликвидацијама Срба цивила. Њему је понуђен статус заштићеног свједока, али је одбио. Убијен је 28. аугуста 2000. године од подметнуте бомбе у аутомобилу.

*   *   *

Зато братијо имамо разлога да дођемо у недјељу 18. октобра 2020. године од 09:00 сати у београдски Гавриловски храм на Топчидеру (Хумска улица, код Партизановог стадиона) јер ћемо се сабрати у молитиви и упалити свијеће за госпићке мученике.

Извор: zlocininadsrbima.com