На подручју општине Удбина данас живи свега око 1.500 становника, три пута мање него пре 25 година. Срби у укупној популацији партиципирају са 50 одсто и углавном живе у селима око Удбине. Младих људи је све мање, као и деце школског узраста. Да је то тако сведочи податак по којем је од 92 деце школског узраста само њих десет српске националности.
Плодно и пространо Крбавско поље налази се свега неколико километара од Удбине. Углавном старачко становништво преживљава захваљујући пензијама и пољопри-вреди. Властимир Иванковић из крбавског села Мекињар каже да је становника у овом селу некада било далеко више, а да их је данас свега десетак. Ипак, Властимир истиче да је једино у Мекињару „свој на своме“, наглашавајући да је ово питомо село некада живело на сасвим другачији начин.
- Била је овде трговина, кафана, место за окупљање младих људи. Сада је у селу свега десетак мештана, а младих људи нема.
Село одумире, а услова за бављење пољо-привредом и сточарством овде има, али шта то вреди када земљу нема ко да обрађује. До неких кућа у којима је живело неколико ге-нерација сада је немогуће доћи, а некадашњи становници ово крбавско село обиђу једном или два пута годишње. Задрже се кратко, обиђу своја запуштена имања, упале свеће на месном гробља и оду.
Јага Радека, са своја два сина, живи, такође, у Мекињару. Живе од сточарства и не жале се. Живот на селу, каже, никада није био лак, али личка истрајност очувала их је на њиховом огњишту, каже Јага.
- На селу никада није било лако живети. Захваљујући сточарству опстајемо и не жалимо се. Некада су услови били далеко лошији, а данас имамо асфалт, струју и телефон. Све је то узалуд када је људи све мање. У ово село више се нико не враћа, истиче Јага Радека, рекавши да има пре-више година да било шта мења и да ће остати у свом Мекињару до краја живота.
Стара сеоска црква Светог Георгија у Мекињару, изграђена у 18. веку, данас је у потпуности запуштена. Уништена је у Другом светском рату и никада после тога није обнављана, а из њене унутрашњости већ су одавно израсла стабла. Након последњег рата угасла је и последња нада да ће цркву имати ко да обнови, али ће и даље, па и у рушевном стању, сведочити о овом селу и његовим некадашњим мештанима.
На другом крају удбинске општине, у селу Ондић, чује се и дечији жагор. У скромном породичном домаћинству, са супругом и двоје деце, живи и ради Милорад Лончар, који обрађујући земљу својих предака прехрањује своју породицу. У Лику се вратио из избеглиштва у Апатину, али се не жали.
- Ко хоће да ради у Лици неће остати гладан, истиче Милорад, који обрађује више од два хектара земљишта.
- Овде најбоље успева кромпир, па су готово све оранице засијане овом пољопривредном културом. Све што произведемо несметано можемо продати, што нам је најбитније. Лички кромпир је познат по свом квалитету, тако да са пласманом немамо проблема, а и потицаји нам добро дођу, каже Милорад.
Самостална демократска српска странка активно учествује у политичком животу општине Удбина, што у великој мери олакшава живот малобројне српске заједнице, тако да се актуелни проблеми решавају да би људи могли што брже и квалитетније остваривати своја права.
Захваљујући пиланама, којих у увом делу Лике не недостаје, нема незапослених међу припадницима малобројне српске заједнице. Лика обилује квалитетном шумом, тако да су Личани и у прошлости своју при-вреду базирали на сечи и обради дрвета. Процес повратка је завршен, кажу мештани, тако да ће по свему судећи велики број обра-дивих површина остати необрађен, док ће млади људи, којих је све мање, одлазити у свет у потрази за бољим животом.
Васка Радуловић
Извор бр. 142.
11.5.2016.