Плашки се по први пут спомиње у документима Сплитске надбискупије средином 1163. године. У подножју Плашке главе, саграђен је Стари Плашки, крајем 12. и почетком 13. века. Крајем 15. века потпуно је опљачкан од стране турске војске. Срби у великом броју насељавају подручје Плашчанске долине први пут 1609. године, а затим 1639. и 1666. године. Оснивањем православне Горњокарловачке епархије 1711. године, оставили су неизбрисив траг. У Плашком је пуних 220 година било седиште ове епархије, од 1721. до 1941.године.

Прелепу Саборну цркву Ваведења Пресвете Богородице изградио је епископ Данило Јакшић (1756-1763), а Владикин двор је играђен 1784. године. За време усташке НДХ двор је запаљен, а затим потпуно порушен двдесетак година пред рат 1990-их. Срби су чинили 90% становништва до 1991.године...

Јања гора, лепотица, шумама украшена, а понајвише посебна по њеним људима који су ту живели. Новембар је 1991.године. Иако календарски јесен, зима се већ осећала у ваздуху. Уместо уживања у спектру јесењих боја, мирисима, као да се све вратило век уназад. У селима Плашчанска долине није било електричне енергије, нафте, бензина. Пољопривредне машине, трактори, камиони, ништа се није могло покренути. А требало је живети. Зима само што није. Људи су се сналазили како је ко знао и умео. Једини излаз је био да се набаве коњи.

Са том намером су 5. новембра 1991. године Милан Шушњар - Мијак, Стево Шушњар - Васин и Богдан – Бођо Петровић кренули на пут од око тридесетак километара до места Дабар.

Требало је обезбедити коњску снагу за извлачење дрва и све теже послове. Опростише се од својих најмилијих. Стево Шушњар, стар 47 година, поздрави се са супругом Маријом, пољубише га кћер Богданка и син Богдан и не сањајући да оца више никада видети неће. Супруга, син, кћерка, три сестре испратише Милана Шушњара, старог 32 године, са зебњом. Богдан – Бођо Петровић, стар 28 година, остави родитеље и брата Николу и крену на пут.

Пут којим су требали проћи држали су под контролом наших борца Плашчанске бригаде. Стигоше безбедно до Дабра, завршише послове и задовољни кренуше назад. Али, за несрећу, у међувремену је дошло да напада и положаји на Глибадолском Крижу су пали у руке усташа. Узалуд су Срби из команде покушавали да обавесте команду у Дабру да је Криж пао, како би спасили несрећне људе. Ишли су полако...

Чекали су их најмилији кући, али како се ноћ приближавала у њима је све више растао страх. Сутрадан су узалудно гледали да ли долазе. Није их било. Око срца се стегла зебња, а неизвесност је била све већа...

Нашли су их, односно, нашли су оно што је остало од њих. Улетели су право у крваве руке окорелих хрватских усташа из места Саборско. Оно што су урадили Србима, Милану, Бођи и Стеви је страшно и непојмљиво. Миланова одсечена нога је висила на дрвету, а свуда около су биле одсечене људске уши, руке, ноге, полни органи... Испод убијеног коња су били остали делови тела. Они који су их с муком пронашли, остали су згранути оним што су видели. Било је очигледно да су језиво мучени и умрли у страшним мукама...

О, Боже, мили...Каква је то нељудскост и свирепост у усташама што на овај начин убише ове недужне људе? Шта ли су само претрпели јадни Стева, Милан и Бођа? Јавише породицама да су их пронашли и шта се десило. Закукаше мајке, пропишташе деца, зајеца Јања гора. Спремише сандуке, а нико није знао коме од њих који део тела припада. Страдаше заједно, па их покопаше у истом дану. Испратили су их на вечни починак ћутке, занемели од јада, од страхоте коју усташе направише. Само је суза било на претек и нису данима престајале...

Неколико дана после тога удружене снаге Територијалне одбране Плашког и војске ЈНА сравнили са земљом место Саборско су потпуно уништили и 12. новембра 1991. године. Међутим, то није ублажило бол за масакрираним Миланом, Стевом и Богданом. Откривено је и ко су починиоци, али никада нису изведени пред суд, нити су одговарали за убиства. Током рата 1990-их у читавој Крајини усташе су зверски клале и убијале Србе, док их на крају нису протерали августа 1995. Они су остварили свој циљ уз помоћ пријатеља из Западне Европе и Америке.

Године не могу да ублаже патњу за Миланом, Стевом и Богданом. Деца одрастоше, а очеве не упамтише. Мајкама, сестрама, браћи и супругама још се груди кидају од бола. Шуме крију остатке многих Срба који су страдали на сличан начин.

Јања гора и цела Плашчанска долина памти. Почетком сваког новембра, на преласку јесени у зиму, магле обавију села Плашчанске долине. На стаблима, трави, свуда около остају сузе за невино страдалима, опомињу и чекају да победи истина, да се казне нељуди за почињена злодела. Можда су избегли овоземаљску правду, али суд Господњи сигурно неће...

Слава им...

(По сведочењу Марије, Миланове сестре, родбине породица и поштованог Милана Р.  Косановића, пријатеља жртава и њихових породица)

Аутор: Гордана Павловић,
чланица УКС и Матице Српске
02.10.2016.