У несрећном и крвавом распаду социјалистичке Југославије 1990-1991 једна од првих већих акција хрватске паравојске којом је етнички очишћено више од 40 села са апсолутном или релативном српском већином, на простору 700 км2, у Западној Славонији, тачније Источна Билогора је у питању.
Овај простор је током 19-ог али и све до средине 20. века био српски етнички простор са православним светињама. Да би Павелићеви следбеници за време клеро-фашистичке НДХ срушиле, спалиле и поубијале скоро све што је имало везе са Српством. Недалеко од тог простора, направљен је 1941-1945 највећи српски град под земљом - логор Јасеновац.
Мали број људи у Србији и српској дијаспори зна ове податке и поред свих средстава информисања и медија. Додуше и они који би требали ово да знају, нажалост не знају, већ им то по потреби неко шапне, када треба на народној несрећни скупљати јефтине поене.
Те сунчане и ветровите суботе 31. октобра 2015. године у цркви Св. Марка, на Ташмајдану се скупило нешто мање од 100 душа. Било је додуше нешто и деце, али највише старија популација, углавном чланови и пријатељи Завичајног удружења "Билогора" у Београду. Све су то људи, које су разни "Откоси", "Бљескови" и "Олује" преселиле у Београд, у провој половини 1990-их година.
Занимљиво је да нас никакви "народни посланици" нису обишли овај пут.
Дошао сам тамо нешто после 10 сати. Моји другари су тада већ били на путу ка цркви. Спазио сам Билогорце, али им нисам одмах прилазио. Како се приближило 11 сати, тако смо нас 6-7 ушли у цркву, где су свештеници СПЦ служили парастос.
После сваког парастоса, обичај је да неко од часних отаца каже неку реч својим верницима. Нажалост сада прота није имао оптимистичан говор, напротив, био је пун горчине. Донекле разумљиво, јер када ми сами своје заборављамо, како да очекујемо да се други сете нас.
Након проте, још један човек, из удружења Билогораца је имао говор, мислим да се Бранко зове. Свеће нисмо палили у цркви, већ након самог парастоса, отишли смо ван, у посебан део при цркви. Док су се палиле свеће, наши момци су држали нови транспарент где је писало "ТРАЖЕ ДА ИХ ЗАБОРАВИМО"...
Односно ту су пописана сва већа српска страдања и стратишта 1990-их година када смо по трећи пут доживели геноцид као народ. Остало је још да се положи венац на споменик у Ташмајданском парку, што је и учињено. Формирана је мала колона, а затим смо пешке кренули тамо.
И ту је поред споменика окачен наш транспарент, као подсетник... подсећамо све оне који требају да памте, они који су прогнани, чији су родитељи, рођаци, кумови, пријатељи прогнани... Одржан је кратак говор човека из удружења Билогораца. Имали смо скромно послужење, примерено за овакве прилике.
Можда нас данас није било пуно, колико би стварно требало да буде, али не мислим да треба престати радити овакве ствари. Напротив. Ми знамо су чим ћемо пред Милоша, Лазара и остале српске витезове.
Написа: Чуле
31.10.2015.