Пре тридесет и две године, тачније 28.12.1991. насилно је престало да куца срце нашем саборцу и млађем воднику Југославенске Народне Армије Дарку Влаховићу. Он је јуначки потпуно свесно дао оно најдраже, живот свој, бранећи српски народ на Кордуну.

Био је толико млад да се тек неколико пута обријао, а остаће познат по три јунаштва.

Једном приликом је са својим саборцима направио хрватским паравојним снагама заседу у правцу насеља Турањ. Том приликом је сам уништио преко десет полицијских возила. Друго његово јунаштво је било уништавање неоусташких борбених гнезда и oзвучeња, где су преко њих неоусташе вршиле психолошки рат.

Треће и највеће јунаштво је уништавање непријатељског тенка и тако спасавајући десетине војничких живота. Дарко је био свестан да ће сигурно погинути. Тако је и било. Његова погибија је описана у pоману "Приче из ратног романа – Карловачко ратиште", где је моја маленкост аутор.

Народ Кордуна му је због тога захвалан. Мајке са Кордуна су његово мртво тело са сузама испратиле.

Даркова вечна кућа у родном селу

Крећемо у поноћ из Београда за Црну Гору.

Скупили смо се из разних крајева. Ја долазим из Лесковца, наш ратни друг Чотрић Владета - Шиљо из Јадранске Лешнице. Саша доброчинитељ или финансијер романа долази директно из Беча. У току дана мешаће се неизмерна туга, нарицање на гробу које траје већ више од 30 година. С друге стране биће ту, емоција, емпатије, поноса, обостраног задовољства, сусрета са старим ратним друговима, са којима се нисмо видели више од три деценије. Тако с тим замишљеним сликама путујемо  целе ноћи. Покушавамо да заспимо, али сан никако да дође.

Зар баш мора?

Дођосмо до "границе" између Србије и Црне Горе. Мука нам је кад припремамо документа и питамо се зашто између две братске земље да стоји гранични прелаз. У себи помислих на мог деда Ђорђу и мог оца који би да се случајно пробуде, изађу из гробова и виде ово,  одмах пожелели да се врате назад. Толико заједничког имамо да се то не може избројати.

Предајемо личне карте, јер намерно не желимо да показујемо пасоше. Кроз неколико минута документа се вратише. Службеник нас љубазно испрати и рече нам да се лепо проведемо у Црној Гори и да се осећамо као да смо у својој кући. То нас је баш лепо изненадило  и ми се љубазно захвалисмо. Овај гест службеника доста промени наше расположење.

У СЛАВУ МОЈКОВАЧКЕ БИТКЕ

На кратко у Мојковцу посетисмо и спомен обележје Зуб успомене на велику победу црногорске војске краља Николе I Петровића. Ту се дубоко поклонисмо сенима дивјунака који су се одрекли својих живота и пољубисмо плочу са натписом.

Мојковачку битку не смемо да заборавимо, која је започела на Бадњи дан 1916. између црногорске војске и много надмоћније војске царевине Аустроугарске. Црногорска војска под командом сердара Јанка Вукотића слабо наоружана, исцрпљена, гладна, боса, али пуна чојства и јунаштва, надјачала царску војску и потукла је до ногу. Овом победом уз велике јуначке жртве црногорски Срби су онемогућили да аустроугарска војска уништи целокупну српску војску  која се повлачила преко Албаније и Црне Горе.

Српска војска уз велико страдање преживела је Албанску голготу и окончала Велики рат у Европи 1918. Овакво витешко јунаштво, српски народ никада неће заборавити. То треба да буде света дужност сваког Србина.

ВЕЧНА КУЋА

На гробу нашег саборца Дарка Влаховића у Ровцима, дочекаше нас његови родитељи, брат, сестра и најмлађи нараштај породице Влаховић.

Тужни јецај , плач и нарицање за сином, Даркова мајка најави сину да смо се окупили око његове хумке. Цвеће прекри његов гроб, а упаљене свеће почеше да пуцкетају и шире мирис воска. Тужни скуп је направио круг око гроба. Као писац кратко сам евоцирао успомене о Дарку и његовом неустрашивом јунаштву до његове јуначке погибије.

На крају се родитељи захвалише свима што њихов син Дарко није заборављен. Неки за опроштајни помен ставише руку на његову слику, неки је пољубише.

Мој ратни друг и доброчинитељ Саша Марјановић и ја, спонтано подигосмо главе у небо, покушасмо да допремо у небеске висине, како би на неки начин били ближи Дарку. Тада се сетих оних речи из књиге: "Мирно путуј Влаховићу, тамо те чекају наше старине, да им испричаш још једну причу и додаш још један део српске историје, да се земља СРБИНА исто тако брани онако како се то чинило у прошлости".

НА ЗДРАВЉЕ, СРЕЋУ, И СПАСЕЊЕ ПОРОДИЦИ

Дружење са породицом Влаховић настависмо у њиховом топлом дому, где су нас домаћински дочекали и дубоко још једном захвалили за све оно што смо учинили да се Дарково име не заборави. И одједном звони мој телефон. Јавља се Ђуро Шкаљац председник Удружења бораца Кордуна 1990-их. Схватио сам да Ђуро хоће да се обрати Влаховићима. Настаде тишина, укључи се интерфон и Ђуро узбуђен пун емоција, још једном уживо са дубоким поштовањем захвали се  породици Дарка Влаховића, који је своју млади живот положио на Кордуну.

У поподневним часовима смо обишли наше ратне другове, везисту  Зорана Радевића и Дејана Чолевића. Њихова храброст на бојном пољу је описана у споменутом ратном роману.

У вечерњим часовима смо сви заједно са Зораном, Дејаном и Влаховићима отишли  у цркву на духовно предавање и сусрели се са протојерејом Предрагом Шћепановићем, који је специјално за роман написао рецензију.

ЖИВОТ ИДЕ ДАЉЕ

У ноћи између суботе на недељу 28. на 29. децембар 2024. коначили смо код Влаховића у Подгорици. Сутрадан рано у недељу, како смо топло дочекани, тако смо и испраћени до неког новог виђења.

На слици породица и потомци погинулог Дарка Влаховића. Мајка и отац Дарка Влаховића, затим рођени брат и сестра, њихова деца и новорођена девојчица Теодора. Дарко Влаховић је херојски погинуо у одбрани Српства на Кордуну и то поколења морају да знају, не само од Влаховића, већ васколиког Српства.

Аутор: Иван Милошевић
10.01.2025.