Међунационални односи Хрвата и Срба ријетко када су били у некаквом стању нормале. Индокринацијом Ватикана који је слао своје емисаре у сјеверо-западне дијелове Балканског полуострва и јужну Панонију још од XVII стољећа, ако не и раније, дошло је до поремећаја националне структуре. Задатак је био уништити остатке "шизматичког Бизанта". На томе је Римска курија пажљиво и планирано радила, јер није хтјела православце у својој близини.

Мноштво Срба што су превјерени (покатоличени) односно они римокатоличке вјере су средином XX вијека "постајали" Хрвати. Тачније њихова популација је у односу на претходне епохе енормно увећана, бар тако можемо да закључимо на основу аустроугарских пописа становништва.

Ипак, број Срба у прекодринским и прекосавским земљама није био занемарив, напротив. Срби су све до почетка Другог свјетског рата имали релативну већину или макар значајан удио у бановинама: Савска, Врбаска, Приморска, Зетска и Дринска.

Априла 1941. године почетком Другог свјетског рата Ватикан одмах по проглашењу наци-фашистичке Независне Државе Хрватске благословио најмлађу католичку државу. Преко 1.200 фратара, бискупа и свјећеника је учествововало у покољима, масовним злочинима који су се претворили у геноцид  над Србима, Јеврејима и Ромима, било као убице или подстрекивачи.

Усташки режим у НДХ је предводио монструозни тројац: поглавник Анте Павелић, доглавник Адемага Мешић и кардинал Алојзије Степинац. У Босни муслимани су били "хрватско цвијеће" и надали су се равноправном положају. Павелић је њих само искориштавао против Срба које је мрзео још од младости и дивио се Анти Старчевићу, лидеру Хрватске Странке Права.

На побједичку страну 1945. године је Хрвате превео Јосип Броз Тито, генерални секретар Комунистичке партије Југославије и врховни командант партизанских јединица. Његова улога није до краја у историји разјашњена, између осталог и са примањем у своје редове тих муслиманско-хрватских фашиста, који су поклали више србске нејачи него Турци османлије за 500 година своје владавине.

Како посао истребљења православних Срба није у Другом свјетском рату завршен, то се морало наставити у Брозовој Југославији. И јесте тако било... само што Срби нису били свјесни шта се дешава око њих. Заправо, подизањем економског стандарда на авети из времена НДХ слабо ко је обраћао пажњу, мислећи да се то никада више неће поновити. Тек понеки случај је палио лампице, али не довољно да се упали црвени аларм. Иронија цивилизације је што хрватско и муслиманско друштво никада није прошло процес дефашистизације и денацификације, као што је то било у Италији и Њемачкој.

Оточац је градић на сјеверу Лике, заправо између Плитивчких језера и Јадранског мора.

Баш ту, у том насељу раних осамдесетих година XX стољећа радио је у болници, тачније у породилишту злогласни доктор Сердарушић. Његова помоћница је била бабица Драгица Прша. Био је то Ђавољи тандем који је из чисте мржње циљано радио на убијању србске дјеце. Ево и како...

Трудницама Србкињама давани су често лијекови, од чега су добијале нападе дрхтавице, што је неријетко изазивало пријевремени порођај или пак спонтани побачај, ако је трудноћа у раним фазама. Такође, ако је трудница Србкиња долазила да се породи, родитељи: мајка и отац су обавјештавани да им је дијете умрло, а уствари је убијено (најчешће дављењем) само због "погрешне" националне припадности.

У почетку су Сердарушић и Прша ово радили помало бојећи се да их не разоткрију, али како још нико од "оштећених" није схватао шта је посреди, јер су бивали скрхани својим болом, то су они наставили своје погане работе све више и више.

Негдје средином 1982. године један од оштећених Срба је почео да повезује ствари и све је пријавио у оточком одјељењу Службе Државне Безбједности, јер је ријеч о проблемима на националној основи.

Када је дата инструкција полицији да доведе Сердарушића на информативни разговор, неко му је то дојавио. Знао је и сам Сердарушић да се неће добро завршити ако буде морао све да призна, па је аутомобилом кренуо да бјежи према аеродрому Шпилнику. Ударио је предњим дијелом возила у бетонски стуб и на лицу мјеста погинуо. Враг ће знати шта се у његовој глави одвијало тада. Да ли је можда и намјерно извршио самоубиство "да не падне шака" полицајцима.

Његова "десна рука" Драгица је успјела да се извуче до своје куће. Ипак, полиција је дошла и њу да тражи, али када су је нашли она се већ била објесила.

"Мртва уста не говоре", каже стара народна пословица. И право су говорили наши преци, јер да су они проговорили о свему, вјерујем да би се много више открило, тачнније да је то Оточко породилиште само врх ледена бријега. Хрватски комунисти су ово покушавали да прикрију и да подвале причу како је сам Сердарушић то радио на своју руку и да је био у питању "продаја беба у иностранство". Теоретски је могуће ово, али не бих се заклео да је случајност и да нема везе са националним поријеклом дјеце и трудница, тим прије, јер се ово радило само Србима, а никако Хрватима. Једино што је истина, то што је Сердарушић био злочинац и поремећен лик.

Разумјем Хрвате што скривају овакве ствари, али ми нису јасни Срби обољели од Југославенштине, па да жмуре на овакве монструозне ствари које свакако нису изоловани случајеви, јер ако томе придодате и активности као што су: МАСПОК, Атентат на Роловића, Радуша 72, Биоскоп 20. октобар, диверзија Делнице, Блајбуршки церемонијали, отимање авиона Њујорк-Чикаго...и други, онда схватате да сем пар појединачних примјера Хрвати никада нису вољели Србе и СФРЈ, те да су своја антијугославенска осјећања, вјешто прикривали пола вијека. С друге стране код Срба је заборав учинио своје.

Нас је 1991. године историја натјерала на понављање лекција. И треба, једном ћемо ваљда схватити и пренијети покољењима праву поруку.

Написа: Чуле
20.12.2023.