Очево тело смо добили у деловима, у лименом сандуку, седам дана после његовог убиства у касарни у Бјеловару 1991. Војним хеликоптером је донесен у Смедеревску Паланку, где је сахрањен. Мама је тад отворила сандук. Причала је да је био го, да му лице није препознала, јер му је глава била потпуно изгажена. Ноге су му биле раздвојене.

На крају га је препознала по ожиљку од копчи на Ахиловој тетиви, коју је раније оперисао.

Овако говори Ивана Павловић (43), ћерка капетана 1. класе и официра безбедности Драгише Јовановића, који је 29. септембра 1991, након што су припадници хрватског Збора народне гарде (ЗНГ) заузели бјеловарску касарну, изведен из строја заробљених војника и официра ЈНА и убијен. Са њим су тада стрељани и комадант касарне пуковник Рајко Ковачевић и потпуковник Миљко Васић.

Драгиша је сахрањен  у родној См. Паланци

Тадашњи комадант Кризног штаба града Бјеловара Јуре Шимић за којег сведоци, војници ЈНА из касарне, тврде да је лично убио Јовановића, Ковачевића и Васића, правоснажно је сада ослобођен у Хрватској за овај ратни злочин над заробљеницима. Њему је тамошњи Жупанијски суд у Ријеци судио да је наредио убиства тројице официра ЈНА, али је вештачење волшебно утврдило да су страдали од експлозије.

ЈАД И ЧЕМЕР

Ивана Павловић нам каже да, нажалост, правде нема:

- Како човек после толико година може да се осећа кад чује да тај Јуре Шимић отприлике ништа није крив, а они мртви леже под земљом. Брата и мене никад нико није звао, нити контактирао везано за то суђење. Ништа званично нисмо добили.

Прича нам Ивана да је имала 11 година кад јој је отац убијен. Ни мајка Верица није дуго поживела, умрла је 2004. у 48. години. Појела ју је, тврди, туга, а борила се да преживи без супруга, са двоје деце.

- Кажу да су тела оца и двојице његових колега после убиства оскрнављена. Наводно су њихова тела носили улицама Бјеловара, а људи су их пљували, гађали, мокрили, иживљавали се у неком лудилу. Запамтила сам да је мајка увек причала да "усташе нису чак могле ни да нам га врате целог" - говори Ивана.

- Годину или две после смрти наше мајке, отац је ексхумиран и рађена је поново обдукција његових посмртних остатака. Утврђено је да је убијен са три метка, један му је испуцан у главу, други испод рамена код срца и трећи, чини ми се, у мошнице.

Нетачно је да је погинуо од експлозије, јер се виде места где су од метака пробушене кости. Они су изведени из строја и убијени.

СПАСАО ЖИВОТ

У Новом Саду сам случајно срела Јелу, очеву секретарицу из касарене у Бјеловару. Рекла ми је да јој је он спасао живот. Дао јој је његов пиштољ и упутио да се неким коридором извуче у СР Србију. Мене и брата је тог лета из Бјеловара на распусту послао код бабе у Смедеревску Паланку. Мама је дошла по нас пред почетак школе, али је јавио да се не враћамо. С њим смо тада ретко били у контакту, а месец дана касније је, нажалост, убијен - прича наша саговорница.  

Ћерка Драгише Јовановића, Ивана каже нам и да породицу нико није обавестио кад су радили ексхумацију:

- Сами су дошли, изломили надгробну плочу и извадили тело. Отишла сам на гробље и затекла гроб откопан. Остала сам у шоку. Свашта сам помислила. После су нам рекли да су дошли наши и Хрвати и да су морали да га ексхумирају, јер је неки ветеринар Јуре ШИмић оптужен. Вратили су га у врећама.

Касније су нам помогли из Удружења ветерана војне полиције и безбедности и купили нову мермерну плочу.

ДЕЦА БЕЗ ОЦА

Драгиша  Јовановић је родом из Смедеревске Паланке, а родитељи су му били учитељи. Војну академију је завршио у Сарајеву, а распоређен је у Делнице, одакле је прекомандован у Вировитицу, где је остао осам година. На службу у Бјеловар стигао је 1989.

- Живели смо тамо до 1991. Мама је радила у рачуноводству болнице. После очевог убиства, у Смедеревској Паланци смо, 1992, добили стан од 46 квадрата, а мама посао у касарни. Имали смо инвалиднину, борачко и татину пензију док смо се школовали и то нам је помогло, ту су нам држава и Војска изашли у сусрет - каже Ивана.

Ивана каже да је била дете кад је остала без оца, а да су јој касније причали да је био строг, да су га поштовали и да је као безбедњак открио много информација о почетку рата и хрватским сепаратистичким акцијама, које су их компромитовали:

- Можда годину пре убиства нуђена му је прекоманда, да изабере које хоће место у Србији, али није хтео. Претпостављам да су желели да га склоне, јер је некоме био сметња и много знао. Био је други човек у касарни, патриота и зато је убијен, а ја сам остала без оца.

За њега су били важни реч и поштење. Посмртно је добио чин мајора и орден за храброст.

Аутор: С.Ј.Матић
Вечерње новости
Објављено: 09.09.2023.