Бивши мајор ЈНА Доброслав Грачанин (67), које је био затворен, мучен и повређиван скоро десет месеци у логору Керестинец, после пресуде петорици починилаца због овог злочина, одлучио је да тужи Републику Хрватску.

Према неправоснажној пресуди, Република Хрватска Грачанину треба да исплати 33.000 евра са каматама и да му надокнади и осам хиљада за судске трошкове.

Као ратни заробљеник у затвору је био од 10. јануара до 29. октобра 1992. године. Према њему су се нечовечно понашали, нанели му тешке озледе, повредили му људска права, а последице тога трпи још и данас.

ОПИСАО СТРАВИЧНА МУЧЕЊА

У тужби је навео да су се припадници Оружаних снага РХ Стјепан Кларић, који је био заповедник Коначишта, и његови подређени Дражен Павловић, Виктор Иванчан, Жељко Живец и Горан Штрукељ над њим бестијално иживљавали. Ударали су га тупим предметима и осамнаест му пута ломили ребра, задобио је тешке озледе бубрега, који су изгубили функцију те му је живот спашен у последњи тренутак лекарском интервенцијом.

„Вешан сам на куке рукама и био изложен бројним ударцима док не бих изгубио свест. На слободу сам пуштен са 48 килограма. Осећам тешке и трајне последице, имам несанице, узнемиреност и психичке тегобе због ПТСП-а", навео је у тужби Грачанин.

Према пресуди за ратни злочин против ратних заробљеника, против човјечности и међународног права, Грачанин је био један од најтеже злостављаних заточеника, човек који више пута претучен, присиљаван на самозадовољавање гледањем голих заробљеница, након чега је злостављан фингираним суђењима на којима су одлучивали да се мора тући с другим заробљеницима.

ТРАЖИО ДЕМОБИЛИЗАЦИЈУ

На суђењу је описао своје ратне дане. Током ратa био је у служби ЈНА, на Војној академији у Загребу, а у јесен 1991. године када се ЈНА повлачила из Загреба, отишао у Београд и затражио демобилизацију. У Хрватску се вратио 16. децембра, када је Сабор већ био донио одлуку да се неће покретати поступци против припадника ЈНА који се „скину”и оду из службе до Божића.

„Нисам хтео да учествујем у сукобу између народа на овим просторима, нико ме није пријавио, а са полицијом сам после повратка обавио разговор. Живео сам на Сигечици и хтео да се бавим пољопривредом.

Кад сам 10. јануара 1992. кренуо по кавезе за зечеве, успут сам свратио на Војну академију код  бившег заповедника који је прешао у ХВ.

Одатле ме цивилна полиција одвела у бивши војни затвор у загребачкој Гајевој улици, где су ме два дана тукли и ломили ребра без да ме ико ишта испитивао. Тамо је био и Стјепан Кларић. Био сам затворен све до октобра, али је тек крајем августа против мене покренут поступак због служења у ЈНА, па су ме преместили у Реметинец, гдје су месец и по, све до мог пуштања, према мени били коректни.

БАТИНЕ ДО НЕСВЕСТИ

У Керестинцу су ми ноћи биле најгоре јер су се униформисане и често алкохолисане особе иживљавале над затвореницима. Тако 20. априла 1992. одвели у једну просторију и ставили ми јастучницу на главу, а на руке лисице. Била је то затамљена фотолабораторија са справама за мучење.

Једне вечери видио сам Кларића међу људима. Закачили су ме лисицама о куке на стропу и ударали кутлачама. Рекли су ми да раширим ноге па су ме чизмама ударали по генеталијама и батинали ме све док се не бих онесвестио.

СПАСИЛА ГА ГРЕШКА

Идући ме дан Виктор Иванчан, иначе један од најгорих злостављача, одвезао грешком у болницу на Свети Дух уместо у затворску болницу, па је све доспело до Међународног Црвеног крста.

У болници сам на интензивној провео 31 дан, а размене сам одбијао јер је моја цела фамилија из Загорја и сви су били у Хрватској. Кад је у октобру 1992. уследила опште амнестија, ослобођен сам,” емотивно је описивао Добросав Грачанин дане у заточеништву.

Извор: Јутарњи лист
Преузето са: Политика
Објављено: 03.02.2021.