Крај Другог светског рата није донео толико жељени мир како су многи слободољубиви народи очекивали, нарoчито не на европском конитненту, напротив. Уследила је деценијска нетрпељивост и варнице, које су врло брзо резултовале блоковском поделом света.
Прво је основан Северноатлански савез априла 1949. године у коме су САД и Велика Британија водиле главну реч, а ту су ушле државе западне и јужне Европе. Само пар година касније, Совјетски Савез иницира формирање Варшавског пакта 14. маја 1955. где су му се придружиле: Пољска, Источна Немачка, Мађарска, Албанија, Бугарска, Румунија и Чехословачка.
Европа током Хладног рата
Постоји једна прича која каже како је својевремено Винстон Черчил, британски премијер у два наврата, тражио од свог војног министра да му сачини план о нападу на СССР који је сматран за бољшевичку "аждају" коју морају укротити. Након свега неколико недеља Черчилу је на столу стајао читав есеј на неколико страна и наравно закључак који је био врло неповољан. Тачније, разљутио је Черчила, јер му је саветовано да то ипак не чини пошто Баћушке нису наивни, а ни луди попут немачких нациста.
Запад је рачунао да ће након Стаљинове смрти 1953. године тај план о инвазији до Москве бити лакше остварив пошто је Јосиф В. Стаљин био један од најарогантиних совјетских вођа икада. Он је на једном састанку када је чуо претње надмених Енглеза узвикнуо: - "Немој да се шалите...Потопићу ваше острво као Титаник!".
Брка и Ћелави
Сублимирајући постојеће стање средином педесетих и сам Пентагон је увидео да је Совјетски Савез врло жилав противник са којим би врло тешко изашли на крај. Тако се 1956. родила идеја о покретању Операције Гладио (име је дато по римском кратком мачу из античке епохе). Ради се о томе да су Енглези и Американци осмислили начин како да подиривају земље иза "гвоздене завесе", те да их у наредним деценијама сломе.
Ово је подразумевало да се управо из тих источних земаља регрутује антикомунистички кадар који би на тајним локацијама Западне Немачке, Аустрије и Италије био обучаван за тероризам и диверзије, а онда убациван у матичне државе и тамо правио "белаја".
Примера ради, ово је било врло популарно код хрватске емиграције која је те погодности обилато користила, све до 1991. године.
"Привремени рад" у Немачкој
Код Штудгарта је ткз. Хрватско Револуционарно Братство (ХРБ) имало свој камп кроз који је прошло хиљаде Хрвата, где су обучавани за терористочко-диверзантеске активности. Иначе, ХРБ је на Интерполовој листи најопаснијих организација те врсте врло високо котирао заузевши чак 3. место. Не само ХРБ, већ и десетине других организација које су водили бивши функционери клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске имали су од Палерма до Хамбурга своје "гајбе" у којима су припремали младиће од 18-35 година за рат.
Након обуке, они су убацивани на територију социјалистичке Југославије са циљем да ураде неке акције или пак да побуњују своје сународнике на устанак.
Познат је случај "Радуша 72", који наравно није једини, али је врло познат и имао широке одјеке у јавности. Такође, хрватски емигранти нису презали од бомбашких напада (нпр. биоскоп "20. октобар" у Београду), атентата на југославенске дипломате (нпр. Владимир Роловић у Стоколму), отмица авиона (нпр. Њујорк-Чикаго), диверзија на прузи Загреб-Ријека, итд.
Упад у амбасаду у Шведској
Југославенске власти су натеране да формирају специјалне антитерористичке јединице за борбу против таквих ликова и организација. Сама УДБА очигледно да није имала довољно способности за директне окршаје са њима. Додуше њихов рад је био више информативан.
Крајем шездесетих година 20. века у Италији, али и Грчкој дешавају се врло чудне ствари, јер су ово биле земље које су имале излазак на море, тачније највећим делом своје територије излазиле на Медитеран.
Неофашисти које је предводио принц Валерио Борхесе су децембра 1970. године покушали да изведу државни удар, који је ипак на крају осујећен.
Каснија открића на суђењима премијеру у седам наврата, Ђулију Андеротију 2002-2004 уз објављивање обиље докумената преко листа "Ла Република", показала су да је Борхесов пуч био иницијализован од председника САД Ричарда Никсона, који је своју умешаност показивао преко агената америчке обавештајне службе ЦИА.
Андероти и Никсон 1973.
Слично је било и у Грчкој, три године раније када су десно оријентисани официри под командом Стилијаноса Патакоса насилно преузели власт 21. априла 1967. године. И ту је ЦИА мешала прсте, односно председник САД Линдон Б. Џонсон је хтео да спречи победу лево оријентисаних политичких партија на изборма који су бивали само два месеца пре тог пуча. Војна хунта је у Грчкој издејствовала абдикацију, па је 1974. укинута монархија, а проглашена република. Због свега овога амерички председник Бил Клинтон се 1994. извињавао Грцима ради тога.
У случају европског југа, Американци и Енглези су страховали да би социјалистичке (радничке) странке у Грчкој и Италији могле успоставити некакву сарадњу са СССР, односно да се на њиховим територијама инсталирају ваздушне луке, копнене и подморске базе, што би значило да би НАТО изгубио примат на Средоземном мору.
Онај ко контролише Медитеран, може управљати светом, то је поента.
Септембарско рушење Зида
Хладни рат је окончан на самом крају осамдесетих година. Берлински зид, као симбол совјетске моћи и немачког пораза је срушен септембра 1989. године, а наредно лето Западна Немачка је окупирала Источну Немачку, па је Берлин постао поново престоница Германа. Овај сан у јаву су спровели Ханс-Дитрих Геншер и Хелмут Кол.
Овде је вредно помена рећи да се то дешава у ери владавине Михаила Горбачова, контраверзног совјетског политичара који је серијом лоших потеза довео до слабљења Совјетског Савеза, што је 25. децембра 1991. условило разбијање највеће земље света. Исте године, али мар месеци раније и Варшавски пакт је престао да постоји званично.
Горбачов као амерички пијун
Мало пре тога, тачније на самом крају 1990. године италијански дугогодишњи државник Ђулио Андероти (1919-2013) је први пут јавно поменуо постојање "Операције Гладио", тачније да Влада Италије више неће морати да издваја финансијска средства за тако нешто. О томе да је "Гладио" заиста постојао ранијих деценија, само се сумњало, али је НАТО увео закон ћутања. Била је то операција која се одвијала у највећој тајности.
Није било државника у земљама НАТО пакта који није ликовао од среће ради пада на колена Источног блока, а највише Џорџ Буш и Хелмут Кол. Тек основана Заједница Независних Држава, односно Руска Федерација је пливала у мору проблема, како економских, тако и војних, друштвених, културних, социјалних...
Током 1990-их година на челу Русије је био Борис Јељцин, за кога је касније откривено да је сваки месец обарао рекорде у попијеном шампањцу или вотки.
Ширење НАТО на Исток
За то време НАТО је радио своје прљаве послове.
У земљама источне Европе извођене су обојене револуције: Чешка, Словачка, Пољска, Румунија, Бугарска, док је Југославија разбијена на пет нових држава, а кривицу за тако нешто су сносили искључиво Србија и Црна Гора. У Хрватској, Босни и Херцеговини су трајали грађански ратови где је НАТО савез помагао Хрвате и муслимане против Срба, којима није помагао нико 1991-1995. Срби су били главни и једини кривци за све.
У пролеће 1999. НАТО је решио директно да нападне тадашњу Савезну Републику Југославију, односно да помогне Албанцима да отму АП Косово и Метохију што правно гледано јесте учињено преко разних споразума, односно слањем мисије УНМИК и КФОР у нашу јужну покрајину. Та окупација траје и данас, пошто су САД код Урошевца направили најмоћнију своју базу (Бондстил) у Европи.
Касније, 17. фебруара 2008. у Приштини Албанци су прогласили илегално независност. Поданици као што су Хашим Тачи и Рамуш Харадинај (бивши лидери ОВК) су у Приштини одавали почаст америчким председницима и дипломатама, подигнути су им споменици, добијали су улице, тргове и сл.
Вашингтон и Лондон опет нису били задовољни, већ су наставили своје ширење на Исток, односно током 1999-2004 у своје јато птица грабљивица примљене су земље некадашњег Варшавског уговора, изузев Белорусије, Украјине и Русије.
Оно што је мало ко очекивао, то је да ће долазак Владимира Путина 2000. године у Кремљ препородити Руску Федерацију за само десет година. Путин је иначе бивши обавештајац КГБ, који је током Хладног рата радио у Дрездену. Оно што је Западу такође мрачило поглед у вези Путина јесте то што се он полако ослобађао наслеђа Бољшевизма, а све више нагињао ка Православљу.
Двадесет година Путинове владавине је било сасвим довољно да се може рећи како је Русија успела да васкрсне и врати се међу светске суперсиле. Њена реч се сада поштује и уважава. НАТО је све више забринут ради развијања сарадње Русије и Бразила, Индије, Кине, Кубе, Венецуеле. Долар губи премућство и постоји шанса да престане бити светска валута.
Зато је НАТО посегао за посебним оружјем. Нахушкао је Кијевски режим да 2014. године отпочне на истоку земље оружане нападе на руску националну заједницу. Истовремено покренута је жестока антируска пропаганда у коме су се злодела украјинских нациста приписивали Русима. Тако нешто траје ево већ осам година.
Напредовање руских снага 03.02.2022
Видевши да се режим Володимира Зеленског неће смирити и зауставити, већ да ће наставити своје крваве походе до краја, тј. до истребљења, Путин покреће контраофанзиву крајем фебруара 2022. Ова војна операција није случајна, нити је планирана два дана, већ најмање шест месеци, ако не и дуже. Запоседањем Украјине, НАТО би остварио велики корак у својим плановима да се докопа Кавказа, Сибира и тамошњих сировина (нафта, гас, тешки метали, питка вода, дрво). Између осталог, то су били недосањани снови и Наполеона и Хитлера.
На самом крају, ако се резимира све оно што се дешавало само у последњих 70 година у Европи, онда се са правом питам: Да ли је та(ј) Глад(ио) уопште и престао?
Написа: Чуле
05.03.2022.