Рибарска колиба - www.zlocininadsrbima.com


Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Западна Славонија


Логор Рибарска колиба



Логор "Рибарска колиба" је био једно од бројних мучилишта у систему хрватских логора за Србе, коме су хрватске паравојне снаге ЗНГ и специјалне јединице хрватске полиције "Јесење кише" под командом Томислава Мерчепа, мучиле цивиле Србе по националности у мотелу "Рибарска колиба", у близини Мариног Села (на путу између Пакраца и Кутине).

Логор је постојао у периоду 11. октобра 1991. до 29. марта 1992. године.

Кроз овај логор је прошло више од 300 Срба, а најмање 100 Срба је убијено за пет мјесеци.

Са свим дешавањима у овом концентрационом логору упознат је био цео државни и војно-полицијски врх, као и највиши представници опозиционих странака. Нико није реаговао, а хрватско тужилаштво годинама врши опструкцију код кривичних пријава.

Такође и Хашки трибунал срамно ћути на ово мучилиште и злочинце који су у њему починили недјела.

Током ратних деведесетих година 20. вијека у Хрватској је постојао 221 конц. логор под контролом Туђмановог режима.

РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ 1990-их ГОДИНА

Вуковар - Логор Лора - Рокнић - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори - Медачки џеп - Миљевачки плато

Радосављевић - Рибарска колиба - Бојан Весовић - Карловац - Плитвице - Паулин Двор - Масленица

Породица Зец - Бјеловар - Иван Кораде - Олујић - Божићни Устав - Книн - МалешевићКорански мост

Караџићево - Славонска Пожега - Дан устанка - Осијек  - Афера Шпегељ - Откос - Оркан - Максимир

Слободан Зуровац - Книн је пао у Београду - Јесење Кише - Логор Керестинец - Пакрачка пољана

Вариводе - Дамир Крстичевић - Миљенко Филиповић - Борово Село - Књигоцид - Добросав Парага

 Иван Векић - Томислав Мерчеп - Фрањо Туђман - Бранимир Главаш - Јанко Бобетко - Анте Готовина

Гојко Шушак - Благо Задро - Миливој Петковић - Агим Чеку - Сарваш - Сисак - Задар - Удбина - Сплит

 

ПРЕТХОДНИЦА

Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република (СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана..


Од Вардара па до Триглава, нешто се одриграва

Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.

Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију земље, која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

Крајем 1989. године Савезна скупштина доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном XIV конгресу у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе.


Југославенска шесторка распада

Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Заправо тако је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније, САД... а касније и исламских земаља северне Африке и Блиског и Средњег Истока.

Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.

У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.


Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар

Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.

Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.

Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.


Еуфорија каква се не памти: Остватење сна

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...

Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).


 
Ситуација у Западној Славонији

Срби на овом подручију Западне Славоније представљају домицилно становништво које се ту налази још од средине XVI вијека.

Почетком 1991. године у многа мјеста у Западној Славонији су доведени полицајци поријеклом из Херцеговине. У пролеће 1991. Србе из свих насељених места на Билогори позивају на информативне разговоре и провјеравања. У јавним листовима могу се видјети чак и усташке пароле (Грубишнопољски лист бр. 91, од 19. јула 1991).

Од марта мјесеца 1991. креће минирање србских локала у Дарувару и околини, а само два мјесеца касније су нестале све спомен-плоче и споменици жртвама и народним херојима из Другог свјетског рата.

Срби из општине Дарувар су организовали референдум за припајање Дарувара САО Крајини. Припадници МУП-а Хрватске долазе на гласачако мјесто и скидају заставе, а контрлоре хапсе.

Средином августа мјесеца 1991. године постављају се полицијски пунктови на свим излазима из Гробишног Поља, Бјеловара, Подравске Слатине и Вировитице. Ноћу се често чује пуцњава из аутоматског оружја.

У селу Јакшић, крај Славонске Пожеге, 2. јула 1991. које је етнишки мјешовито становништво, убијен је Јово Кљајић (р. 1938) у својој кући, а његови укућани су тешко малтретирани. У ноћи између 18. и 19. јула 1991. припадници МУП-а Хрватске и ЗНГ су убили Гојковић Милицу (р. 1931), у једној помоћној згради на њеном имању, тако што су је запалили, јер се она пар дана раније распитивала о убиству њеног мужа и 15 других комшија Срба из даруварског села Кип. 


Акција етничког чишћења Срба у селима

Од 16. августа 1991. у Западној Славонији крећу незаконита хапшења, затварања, киднаповања, мучења Срба, углавном цивила од стране хрватских паравојних јединица. Међу њима нестали су следећи Срби: Спасо Милошевић (полицајац на боловању), Кекеровић Млађен, Дмитар Станић, Драган Мачак и др. Сви они су киднаповани док су ишли на посао. Једино је пуштен Кекеровић Млађен јер је имао познанство са начелником СУП-а Бјеловар, Стојаном Густином.

Хрватска пропаганда је ширила лажи да је ЈНА имала своја дејства у Западној Славонији и да наводно угрожава Хрвате. Исто тако су стално говорили о присуству "четника" и све Србе су сврставали у четнике, иако четника није било у Славонији ни за вријеме Другог свјетског рата, већ само партизана. Чак и за вријеме постојања Југославије, када су постављане спомен-плоче невино убијеним жртвама народа Западне Славоније, екстремно оријентисани Хрвати су те плоче ломили и уништавали.

Од септембра 1991. крећу и минирања србских кућа у многим селима око Подравске Слатине, Дарувара, Бјеловара и Грубишног Поља. Село Јасенаш је нападнуто 2. септембра 1991, а Иваново село је нападнуто 21. септембра 1991. ХДЗ је касније издао књигу "Откос" где је прецизно навео податке о организаторима и извршиоцима ових незаконитих радњи као и имена злочинаца са чиновима и улогама у том подухвату. 

У Бјеловару је постојала касарна ЈНА "Божидар Аџија" у којој је била смјештена 265. моторизована бригада ЈНА у саставу 32. Вараждинског корпуса. Та касарна је била под управом Пете војне области ЈНА са комадом у Загребу. Хрватске паравојне снаге су 29. септембра 1991. заузеле бјеловарску касарну ЈНА након вишесатне борбе са припадницима ЈНА и том приликом је почињен ратни злочин, када је убијено неколико заробљених војника и официра ЈНА. Исти дан је и мајор ЈНА Милан Тепић дигао складиште муниције у шумици "Бедник" у ваздух, усмртивши том приликом и себе и већи број хрватских паравојника.

Прогон србског становништва на подручију Западне Славоније почео је 29. октобра 1991. на основу одлуке коју је донео тзв. Кризни штаб Славонске Пожеге, којом је требало да се "евакуише" 26 села подно Папука и Псуња. Овај прогон је био први већи прогон становништва након Другог свјетског рата, који је имао и званичну наредбу. Прије саме акције "Откос" на подручију Источне Билогоре је убијено током јесени 1991. око 17 Срба цивила.

Када је србско становништво избјегло према Босни и Херцеговини, пошто се у то вријеме тамо још није водио рат, одмах у је у србским селима усљедила пљачка, минирање и паљење кућа све са циљем да се Србима онемогући повратак. Уништене су чак и православне светиње. Они Срби из споменутих села који нису отишли у Босну, остали су код рођака и пријатеља у сусједним селима: Чечавачки Вучјак, Горњи Врховци и Шњегавић.

То је дошло до организовања покрета отпора, формирања Територијалне Одбране и отпочеле су сеоске страже. Тај отпор није дуго издржао, па су хрватске снаге у операцији "Откос" за 5 дана почетком новембра 1991. протјерале више од 4.000 људи из 40 западнославонских села, а убили 30 људи.

Дана 10. децембра 1991. су хрватске снаге напале и уништиле још преостала три србска села на Билогори, која нису пружала отпор. Убијено је 67 људи, а уништено 616 кућа и 590 привредних објеката.

Након ових акција, уништени су вредни културно-историјски споменици под заштитом УНЕСЦО-а и православне светиње: Храм светог Димитрија у Растовцу (подигнут у 17. вијеку) и црква Успенија Пресвете Богородице у Доњој Рашеници (саграђена 1709. године).

У зиму 1991-1992 због свих ових догађаја још 50.000 Срба је прогнано из Западне Славоније у злочиначкој акцији "Оркан".

 

ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА

Овај логор је основан од специјалне јединце МУП-а Хрватске "Јесење кише", којом је командовао Томислав Мерчеп 11. октобра 1991. године у мотелу "Рибарска колиба" у Марином Селу доведени су први цивили.


Мерчеп са припадницима јединице "Јесење кише"

Већина ликвидираних и мучених Срба који су доведени у овај логор је са подручија Пакраца, Дарувара, Кутине, Бјеловара, Гарешнице, Мославине и Загреба. Сви који су доведени у овај логор су незаконито ухапшени и доведени без судског налога. Довођени су у малим групама 10-20 људи.

Логор "Рибарска колиба" у Марином Селу био је део у систему хрватских логора за Србе у другој половини 1991. године.

 

УСЛОВИ У ЛОГОРУ

Затвореници у овом логору су били смјештени у једну подрумску просторију, док у другој просторији поред ове су били изложени тешким психо-физичким тортурама на разне начине, коју многи логораши нису преживјели.

О овом логору као и свим видовима мучења затвореника постоје аутентична свједочанства и документација.

Овај логор је даноноћно обезбјеђивало више од 30 припадника хрватских паравојних снага.


Ликвидација логораша из логора "Рибарска колиба" углавном је извршавана на обали реке Илове, недалеко Лоња. Други логораши су морали да копају раке да би се сахрањивали убијени Срби, у плитким и необележеним гробницама.

Обимну документацију о овим ужасним злочинима је прикупио Информациони центар Србског сабора, који је 21. децембра 1991. године обавестио ширу јавност о постојању оваквог логора на територији СР Хрватске, у Марином Селу.

Обавјештен је и тадашњи хрватски председник, Фрањо Туђман, али није ништа предузето да се овај логор затвори, а логораши пусте. Наређено је од хрватских власти да се гробнице у којима је било 100 србских лешева откопају, а затим остаци пренесу на друге непознате локације, у околини Мариног Села.

Касније 19. фебруара 1992. Хрватски хелсиншки одбор је ово потврдио. Исто је урађено и за други логор Стара Циглана у Пакрачкој Пољани, гдје су такође довођени србски цивили, мучени и убијани од припадника Збора Народне Гарде и специјалних јединица МУП-а Хрватске.

 

НАЛОГОДАВЦИ И ИЗВРШИОЦИ

  1. Дамир Ширац, командант јединице ЗНГ која је обезбеђивала логор
  2. Гојко Врзић, заменик Дамира Ширца.
  3. Томислав Мерчеп, командант специјалне јединице МУП-а Хрватске.
  4. Миро Бајрамовић, заменик Томислава Мерчепа.
  5. Томица Полето, припадник 72. батаљона ЗНГ
  6. Жељко Тутић, припадник 72. батаљона ЗНГ
  7. Дамир Куфнер, припадник 72. батаљона ЗНГ
  8. Павле Ванцаш, припадник 72. батаљона ЗНГ
  9. Антун Ивезић, припадник 72. батаљона ЗНГ
  10. Давор Шимић, припадник 72. батаљона ЗНГ


ИМЕНА ЖРТАВА

  1.     Благоје Ћулибрк (1955),
  2.     Браниша Ћулибрк (1961),
  3.     Раде Татомировић (1956) из даруварског села Благородовица,
  4.     Бранко Бунчић (1954),
  5.     Мијо Данојевић (1938),
  6.     Филип Гојковић (1933),
  7.     Гојко Гојковић (1937),
  8.     Мијо Гојковић (1928),
  9.     Никола Гојковић (1927),
  10.     Раде Гојковић (1940),
  11.     Саво Гојковић,
  12.     Јово Т. Поповић (1934),
  13.     Јово С. Поповић (1920),
  14.     Милан Поповић (1929),
  15.     Петар Поповић (1944),
  16.     Петар Новковић (1940) из даруварског села Кип,
  17.     Слободан Кукић (1949),
  18.     Јосип Цицвара (1914),
  19.     Саво Максимовић (око 1950),
  20.     Јово Жестић (1930), из Пакрачке Клисе,


ПРЕЖИВЕЛИ МУЧЕЊА

  1.     Бранко Станковић, из даруварског села Кип
  2.     Крајновић Мијо, из даруварског села Кип
  3.     Крајновић Јово, из даруварског села Кип
  4.     Бунчић Милка, из Пакрачке Клисе
  5.     Јека Жестић, из Пакрачке Клисе
  6.     Никола Ивановић, из Пакрачке Клисе

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Преживјели логораши у логору "Рибарска колиба" су свједочили испред државних органа РС Крајине и СР Југославије о томе шта се дешавало у овом логору, како су доведени тамо и кроз шта су све пролазили.

Информациони центар Србског Сабора је прикупљао доказе и документовао свједочења логораша Рибарске колибе, који су касније и објављени. 

Крајем марта 1992. у селу Јакшић (општина Славонска Пожега), чланови ХДЗ, које су предводили Илија Шутало и Славко Калаш, запалили су неколико десетина кућа и привредних објеката, чији су власници Срби.

По наредби тзв. Кризног Штаба села Јакшић, те запаљене куће нико није смио да их гаси. У насељима Западне Славоније долази до велике акције минирања србских кућа, чак и када су укућани унутра. То је организовано и извршавано од припадника Вировитичке бригаде ткз. ЗНГ, којом је комадновао Ђуро Дечак.

У Хрватској се наставља исељавање србског становништва, јер су били у страху за своју личну сигурност и сигурност своје имовине. Процењује се да је најмање 650.000 Срба насилно напустило простори авнојевске Хрватске током 1990-их година усљед застрашивања Туђмановог режима.

На мјесту где је био некад логор хрватске власти никада нису дозволили да се подигне спомен-плоча или било какво обиљежје да се зна да је ту било мучилиште за Србе током деведесетих година 20. стољећа.

 

СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ

1992. године хрватско тужилаштво подиже оптужницу против неколико припадника Јединице за посебне намјене МУП-а Хрватске "Јесење кише". Међутим, када је Владимир Шекс дошао на мјесто Jавног тужиоца, сви су ослобођени, према хрватском ткз. Закону о опросту. 

2005. године, Жупанијски суд у Загребу је правоснажно осудио пет припадника МУП-а Хрватске на казне од 3 до 12 година затвора због убиства у Пакрачкој пољани 4 Срба, а поступак је покренут тек када је Миро Бајрамовић, један од осуђених, јавно проговорио о тим злочинима 1997. у септембру мјесецу.

2008. године хрватско правосуђе је процесуирало 6 припадника војне полиције Хрватске: Томица Полето, Жељко Тутић, Дамир Куфнер, Павле Ванцаш, Антун Ивезић и Давор Шимић, припадника 76. батаљона ЗНГ. То је учињено тек на иницијативу Хашког Трибунала, који је доставио доказе и свједочења преживјелих Срба.

2009. године у марту Жупанијски Суд у Славонској Пожеги је оптуженим припадницима хрватске војске изрекао у првостепеној пресуди казне од 1 до 16 година затвора.

Врховни суд Хрватске је 23. марта 2010. због грешака у вођењу предмета укинуо ову пресуду Жупанијског Суда у Славонској Пожеги. Па је предмет "Рибарска колиба" пребачен на Жупанијски Суд у Осијеку гдје је поновљено суђење оптуженима.

Јуна 2011. године, Жупанијски Суд у Осијеку доноси пресуду којом је осуђено 2 припадника хрватске војске: Томица Полето (44) на 15 година затвора и Жељко Тутић (42) на 12 година затвора. Док су Дамир Куфнер, Павле Ванцаш и Давор Шимић ослобођени због како је наведено "недостатака доказа", а Антун Ивезић је такође ослобођен због "застарелости" кривичног гоњења.

9. децембра 2010. године Хрватско тужилаштво на иницијативу међународне организације Амнести интернешенел, хапси Томислава Мерчепа, оснивача Јединце за посебне намене МУП-а Хрватске "Јесење кише", која је и основала више логора за мучење Срба, међу којима и "Рибарска Колиба".

Суђење Томиславу Мерчепу трајало је годинама, све до његове смрти. У његовој оптужници стоји да је оптужен за незаконито хапшење 53 Срба од чега је 43 убијено, троје се води као нестало, а седмеро је преживело мучење и злостављање.

 

САКРИВАЊЕ ЛОГОРА

Мисије европских посматрача и Међународног Црвеног крста, за вријеме рата у Хрватској 1991-1995, никада нису дошле у логор "Рибарска колиба" у Марино Село.



РАТНИ ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА ДЕВЕДЕСЕТИХ ГОДИНА 1991-2000
Словенија

Медвеђек - Холмец - Шкофије - Јанез Јанша - Игор Бачвар - Доб при Мирни - Копар

Дол при Храстнику - Берислав Попов - Словеначки рат - Винко Пандуревић - Прогон Срба

Хрватска
и Крајина

Бљесак - Олуја - Вуковар - Карловац - Славонска Пожега - Осијек - Сисак - Задар - Книн

Борово Село - Плитвице - Госпић - Корански мост - Караџићево - Масленица - Церна

Медачки џеп - Миљановац - Оркан - Откос - Паулин Двор - Зец - Радосављевић - Лора

Марино Село - Пакрачка Пољана - Керестинец - Бранимир Главаш - Томислав Мерчеп -

Фрањо Туђман - Анте Готовина - Благо Задро - Јанко Бобетко - Добросав Парага - Кијани

Иван Кораде - Иван Векић - Мирко Норац - Јесење Кише - Ђуро Бродарац - Миљенко Ф.

Босна и
Херцеговина

Босански Брод - Брадина - Сарајево - Сребреница - Бреза - Високо - Кукавице - Бравнице

Божана Делић - Страхиња Живак - Мирјана Драгичевић - Поникве - Горажде - Ејуп Ганић

Добровољачка - Тузла - Алија Изетбеговић - Харис Силајџић - Јусуф Празина - Јама Казани

Анђелка Братић - Олга Драшко - Силос - Виктор Бубањ - Цацо - Озрен - Сакиб Махмуљин

Рамиз Делалић - Башчаршија - Слобо Стојановић - Смолућа - Љубо Млађеновић - Фоча

Насер Орић - Глођанско Брдо - Бугојно - Купрес - Сердари - Сефер Халиловић - Чардак

Хрватско Вијеће Одбране -

Косово и
Метохија

Агим Чеку - Агим Рамадани - Хашим Тачи - Рамуш Харадинај - Кадри Весељи - Клечка

Рустем Мустафа - Радоњићко језеро - Старо Грацко - Кафић Панда - Шутаковић - Агуши

Косовска Митровица - Адем Јашари - Сулејман Селими - Ликовац - Жута Кућа - Лапушник

Кукеш - Белаћевац - Дик Марти - Костићи - Рачак - Отац Харитон - Иван Булатовић -

 




ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!

Оцените нам овај чланак:


Tags:
ZAPADNA SLAVONIJA
HRVATSKI ZLOCINI
OPSTINA KUTINA
DEVEDESETE GODINE
MARINO SELO
JESENJE KISE
TOMISLAV MERCEP
KONC. LOGORI























Skip Navigation Links