Рибарска колиба - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Западна Славонија


Логор Рибарска колиба



РАТ У ХРВАТСКОЈ 1990-их

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори

Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Масленица - Породица Зец - Паулин Двор

Породица Рокнић - Породица Олујић - Задар

Караџићево - Логор Лора - Корански мост

Плитвице - Логор Рибарска колиба - Осијек 

Афера Шпегељ - Божићни Устав - Максимир

Откос - Бјеловар - Пакрачка пољана

Борово Село  - Вариводе - Јесење Кише

Логор Керестинец -

 

Логор "Рибарска колиба" је био једно од бројних мучилишта у систему хрватских логора за Србе, коме су хрватске паравојне снаге ЗНГ и специјалне јединице хрватске полиције "Јесење кише" под командом Томислава Мерчепа, мучиле цивиле српске националности у мотелу "Рибарска колиба", у близини Мариног Села (на путу између Пакраца и Кутине).

Логор је постојао у периоду 11. октобра 1991. до 29. марта 1992. године.

Кроз овај логор је прошло више од 300 Срба, а најмање 100 Срба је убијено.

Са свим дешавањима у овом концентрационом логору упознат је био цео државни и војно-полицијски врх, као и највиши представници опозиционих странака. Нико није реаговао, а хрватско тужилаштво годинама врши опструкцију код кривичних пријава.

Такође и Хашки трибунал срамно ћути на ово мучилиште и злочинце који су у њему починили недела.

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.



Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка ХДЗ која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Већ у пролеће странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Српски кадови из полиције су очишћени у пролеће 1990. одмах по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између фудбалских навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрпским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је српско и југославенско. Власт СР Хрватске у Загребу, је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд. Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве претње су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима... Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насљеима где су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).


 

Ситуација у Западној Славонији

Срби на овом подручију Западне Славоније представљају домицилно становништво које се ту налази још од средине 16. века.
Почетком 1991. године у многа места у Западној Славонији су доведени полицајци пореклом из Херцеговине. У пролеће 1991. Србе из свих насељених места на Билогори позивају на информативне разговоре и проверавања. У јавним листовима могу се видети чак и усташке пароле (Грубишнопољски лист бр. 91, од 19. јула 1991). Од марта месеца 1991. креће минирање српских локала у Дарувару и околини. А од маја 1991. су нестале све спомен-плоче и споменици жртвама и народним херојима из Другог светског рата. Срби из општине Дарувар су организовали референдум за припајање Дарувара САО Крајини. Припадници МУП-а Хрватске долазе на гласачако место и скидају заставе, а контрлоре хапсе. 12.8.1991. Постављају се полицијски пунктови на свим излазима из Гробишног Поља, Бјеловара, Подравске Слатине и Вировитице. Ноћу се често чује пуцњава из аутоматског оружја. 
 

Муповци у акцији "чишћења"
 

2. јула 1991. у селу Јакшић, крај Славонске Пожеге, које је етнишки мешовито становништво, убијен је Јово Кљајић (р. 1938) у својој кући, а његови укућани су тешко малтретирани. У ноћи између 18. и 19. јула 1991. припадници МУП-а Хрватске и ЗНГ су убили Гојковић Милицу (р. 1931), у једној помоћној згради на њеном имању, тако што су је запалили, јер се она пар дана раније распитивала о убиству њеног мужа и 15 других комшија Срба из даруварског села Кип. 

Од 16. августа 1991. у Западној Славонији крећу незаконита хапшења, затварања, киднаповања, мучења Срба, углавном цивила од стране хрватских паравојних јединица. Међу њима нестали су следећи Срби: Спасо Милошевић (полицајац на боловању), Кекеровић Млађен, Дмитар Станић, Драган Мачак и др. Сви они су киднаповани док су ишли на посао. Једино је пуштен Кекеровић Млађен јер је имао познанство са начелником СУП-а Бјеловар, Стојаном Густином. Хрватска пропаганда је ширила лажи да је ЈНА имала своја дејства у Западној Славонији и да угрожава Хрвате. Исто тако су стално говорили о присуству "четника" и све Србе су сврставали у четнике, иако четника није било у Славонији за време Другог светског рата, већ само партизана. Чак и за време постојања СФРЈ, када су постављане спомен-плоче невино убијеним жртвама народа Западне Славоније, екстремно оријентисани Хрвати су те плоче уништавали. Од септембра 1991. крећу и минирања српских кућа у селима око Подравске Слатине, Дарувара, Бјеловара и Грубишног Поља. Село Јасенаш је нападнуто 2. септембра 1991, а Иваново село је нападнуто 21. септембра 1991. ХДЗ је касније издао књигу "Откос" где је прецизно навео податке о организаторима и извршиоцима ових незаконитих радњи као и имена злочинаца са чиновима и улогама у том подухвату. 

У Бјеловару је постојала касарна ЈНА "Божидар Аџија" у којој је била смештена 265. моторизована бригада ЈНА. Та касарна је била под управом Пете војне области ЈНА са комадом у Загребу. Хрватске паравојне снаге су 29. септембра 1991. заузеле касарну ЈНА „Божидар Аџија“ након вишесатне борбе са припадницима ЈНА и том приликом је почињен ратни злочин, када је убијено неколико заробљених војника и официра ЈНА. Исти дан је и мајор ЈНА Милан Тепић дигао складиште муниције у шумици "Бедник" у ваздух, усмртивши том приликом и себе и већи број хрватских паравојника.

Прогон српског становништва на подручију Западне Славоније почео је 29. октобра 1991. на основу одлуке коју је донео тзв. Кризни штаб Славонске Пожеге, којом је требало да се "евакуише" 26 села подно Папука и Псуња. Овај прогон је био први већи прогон становништва након Другог светског рата, који је имао и званичну наредбу. Пре саме акције "Откос" на подручију Источне Билогоре је убијено током јесени 1991. око 17 српских цивила.

Када је српско становништво избегло према Босни и Херцеговини, пошто се у то време тамо још није водио рат, одмах у је у српским селима уследила пљачка, минирање и паљење кућа све са циљем да се Србима онемогући повратак. Уништене су чак и православне светиње. Они Срби из споменутих села који нису отишли у Босну, остали су код рођака и пријатеља у суседним селима: Чечавачки Вучјак, Горњи Врховци и Шњегавић. То је дошло до организовања покрета отпора, формирања Територијалне Одбране и отпочеле су сеоске страже. Тај отпор није дуго издржао, па су хрватске снаге у операцији Откос за 5 дана почетком новембра 1991. протерале више од 4.000 људи из 40 западнославонских села, а убили 30 људи. 10. децембра 1991. су хрватске снаге напале и уништиле још преостала 3 српска села на Билогори, која нису пружала отпор. Убијено је 67 људи, а уништено 616 кућа и 590 привредних објеката. Након ових акција, уништени су вредни културно-историјски споменици под заштитом УНЕСЦО-а и православне светиње: Храм светог Димитрија у Растовцу (подигнут у 17. веку) и црква Успенија Пресвете Богородице у Доњој Рашеници (саграђена 1709. године). У децембру 1991. због свих ових догађаја још 7.000 Срба из Западне Славоније напушта своје куће и одлази у Босну и Херцеговину или Србију.



ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА

 

Мерчеп са саборцима
 

Овај логор је основан од специјалне јединце МУП-а Хрватске "Јесење кише", којом је командовао Томислав Мерчеп. 11. октобра 1991. године у мотелу "Рибарска колиба" у Марином Селу доведени су први цивили. Већина ликвидираних и мучених Срба који су доведени у овај логор је са подручија Пакраца, Дарувара, Кутине, Бјеловара, Гарешнице, Мославине и Загреба. Сви који су доведени у овај логор су незаконито ухапшени и доведени без судског налога. Довођени су у малим групама 10-20 људи.

Логор "Рибарска колиба" у Марином Селу био је део у систему хрватских логора за Србе у другој половини 1991. године.

 



УСЛОВИ У ЛОГОРУ
 

Мапа логора за Србе 1996-1997 у западном делу СФРЈ
 

Затвореници у овом логору су били смештени у једну подрумску просторију, док у другој просторији поред ове су били изложени тешким психо-физичким тортурама на разне начине, коју многи логораши нису преживели. О овом логору као и свим видовима мучења затвореника постоје аутентична сведочанства и документација. Овај логор је даноноћно обезбеђивало више од 30 припадника ЗНГ.

Ликвидација логораша из логора "Рибарска колиба" углавном је извршавана на обали реке Илове, недалеко Лоња. Други логораши су морали да копају раке да би се сахрањивали убијени Срби, у плитким и необележеним гробницама. Обимну документацију о овим ужасним злочинима је прикупио Информациони центар Српског сабора, који је 21. децембра 1991. године обавестио ширу јавност о постојању оваквог логора на територији СР Хрватске, у Марином Селу. Обавештен је и тадашњи хрватски председник, Фрањо Туђман, али није ништа предузето да се овај логор затвори, а логораши пусте. Наређено је од хрватских власти да се гробнице у којима је било 100 српских лешева откопају, а затим остаци пренесу на друге непознате локације, у околини Мариног Села. Касније 19.2.1992. Хрватски хелсиншки одбор је ово потврдио. Исто је урађено и за други логор Стара Циглана у Пакрачкој Пољани, где су такође довођени српски цивили, мучени и убијани од припадника ЗНГ и специјалних јединица МУП-а Хрватске. 




НАЛОГОДАВЦИ И ИЗВРШИОЦИ

  1.     Дамир Ширац, командант јединице ЗНГ која је обезбеђивала логор
  2.     Гојко Врзић, заменик Дамира Ширца.
  3.     Томислав Мерчеп, командант специјалне јединице МУП-а Хрватске.
  4.     Миро Бајрамовић, заменик Томислава Мерчепа.
  5.     Томица Полето, припадник 72. батаљона ЗНГ
  6.     Жељко Тутић, припадник 72. батаљона ЗНГ
  7.     Дамир Куфнер, припадник 72. батаљона ЗНГ
  8.     Павле Ванцаш, припадник 72. батаљона ЗНГ
  9.     Антун Ивезић, припадник 72. батаљона ЗНГ
  10.     Давор Шимић, припадник 72. батаљона ЗНГ




ИМЕНА ЖРТАВА

  1.     Благоје Ћулибрк (1955),
  2.     Браниша Ћулибрк (1961),
  3.     Раде Татомировић (1956) из даруварског села Благородовица,
  4.     Бранко Бунчић (1954),
  5.     Мијо Данојевић (1938),
  6.     Филип Гојковић (1933),
  7.     Гојко Гојковић (1937),
  8.     Мијо Гојковић (1928),
  9.     Никола Гојковић (1927),
  10.     Раде Гојковић (1940),
  11.     Саво Гојковић,
  12.     Јово Т. Поповић (1934),
  13.     Јово С. Поповић (1920),
  14.     Милан Поповић (1929),
  15.     Петар Поповић (1944),
  16.     Петар Новковић (1940) из даруварског села Кип,
  17.     Слободан Кукић (1949),
  18.     Јосип Цицвара (1914),
  19.     Саво Максимовић (око 1950),
  20.     Јово Жестић (1930), из Пакрачке Клисе,




ПРЕЖИВЕЛИ МУЧЕЊА

  1.     Бранко Станковић, из даруварског села Кип
  2.     Крајновић Мијо, из даруварског села Кип
  3.     Крајновић Јово, из даруварског села Кип
  4.     Бунчић Милка, из Пакрачке Клисе
  5.     Јека Жестић, из Пакрачке Клисе
  6.     Никола Ивановић, из Пакрачке Клисе




ПОСЛЕДИЦЕ

Преживели логораши у логору "Рибарска колиба" су сведочили испред државних органа Републике Српске Крајине и СР Југославије о томе шта се дешавало у овом логору, како су доведени тамо и шта су све преживели. Информациони центар Српског Сабора је прикупљао доказе и документовао сведочења логораша Рибарске колибе, који су касније и објављени. 

Крајем марта 1992. у селу Јакшић (општина Славонска Пожега), чланови ХДЗ, које су предводили Илија Шутало и Славко Калаш, спалили су неколико десетина кућа и привредних објеката, чији су власници Срби. По наредби тзв. Кризног Штаба села Јакшић, те запаљене куће нико није смео да их гаси. У насељима Западне Славоније долази до велике акције минирања српских кућа, чак и када су укућани унутра. То је организовано и извршавано од припадника Вировитичке бригаде ЗНГ, којом је комадновао Ђуро Дечак. 

У Хрватској се наставља исељавање српског становништва, јер су били у страху за своју личну сигурност и сигурност своје имовине.

 


Марино Село на карти Западне Славоније

 



СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ

1992. године хрватско тужилаштво подиже оптужницу против неколико припадника Јединице за посебне намене МУП-а Хрватске "Јесење кише". Међутим, када је Владимир Шекс дошао на место Jавног тужиоца, сви су ослобођени, према хрватском Закону о опросту. 

2005. године, Жупанијски суд у Загребу је правоснажно осудио 5 припадника МУП-а Хрватске на казне од 3 до 12 година затвора због убиства у Пакрачкој пољани 4 Срба, а поступак је покренут тек када је Миро Бајрамовић, један од осуђених, јавно проговорио о тим злочинима 1997.

2008. године хрватско правосуђе је процесуирало 6 припадника војне полиције Хрватске: Томица Полето, Жељко Тутић, Дамир Куфнер, Павле Ванцаш, Антун Ивезић и Давор Шимић, припадника 76. батаљона ЗНГ. То је учињено тек на иницијативу Хашког Трибунала, који је доставио доказе и сведочења преживелих Срба. Марта 2009. године Жупанијски Суд у Славонској Пожеги је оптуженим припадницима хрватске војске изрекао у првостепеној пресуди казне од 1 до 16 година затвора.

Врховни суд Хрватске је 23. марта 2010. због грешака у вођењу предмета укинуо ову пресуду Жупанијског Суда у Славонској Пожеги. Па је предмет "Рибарска колиба" пребачен на Жупанијски Суд у Осијеку где је поновљено суђење оптуженима. Јуна 2011. године, Жупанијски Суд у Осијеку доноси пресуду којом је осуђено 2 припадника хрватске војске: Томица Полето (44) на 15 година затвора и Жељко Тутић (42) на 12 година затвора. Док су Дамир Куфнер, Павле Ванцаш и Давор Шимић ослобођени због како је наведено "недостатака доказа", а Антун Ивезић је такође ослобођен због "застарелости" кривичног гоњења.

9. децембра 2010. године Хрватско тужилаштво на иницијативу међународне организације Амнести интернешенел, хапси Томислава Мерчепа, оснивача Јединце за посебне намене МУП-а Хрватске "Јесење кише", која је и основала више логора за мучење Срба, међу којима и "Рибарска Колиба". Суђење Мерчепу и данас траје. У његовој оптужници стоји да је оптужен за незаконито хапшење 53 Срба од чега је 43 убијено, троје се води као нестало, а седмеро је преживело мучење и злостављање. 



САКРИВАЊЕ ЛОГОРА

Мисије европских посматрача и Међународног Црвеног крста, за време рата у Хрватској 1991-1995, никада нису дошле у логор "Рибарска колиба" у Марино Село.




ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!