"Рибарска колиба" је био једно од бројних мучилишта у систему хрватских логора за Србе, коме су хрватске паравојне снаге ткз. Зенге и специјалне јединице хрватске полиције "Јесење кише" под командом Томислава Мерчепа, мучиле цивиле Србе по националности у мотелу у близини Мариног Села (на путу између Пакраца и Кутине).
Логор је постојао у периоду 11. октобра 1991. до 29. марта 1992. године.
Кроз овај логор је прошло више од 300 Срба, а најмање 100 Срба је убијено за пет мјесеци, што значи да их је десетак убијано недељно (седмично).
Са свим дешавањима у овом концентрационом логору упознат је био цео државни и војно-полицијски врх, као и највиши представници опозиционих странака. Нико није реаговао, а хрватско тужилаштво годинама врши опструкцију код кривичних пријава.
Такође и Хашки трибунал срамно ћути на ово мучилиште и злочинце који су у њему починили најгора недјела.
Током ратних деведесетих година 20. вијека у Хрватској је постојао 221 конц. логор под контролом Туђмановог режима.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у СР Хрватској
Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.
У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.
Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар
Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.
Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.
Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.
Еуфорија каква се не памти: Остватење сна
Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...
Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).
Ситуација у Западној Славонији
Срби на овом подручију Западне Славоније представљају домицилно становништво које се ту налази још од средине 16. вијека, односно то је тада била покрајина у саставу Аустроугарске монархије - Хрватска и Славонија. Касније, у доба Краљевине Југославије, цијело подручје било је дио Савске бановине.
У току Другог свјетског рата режим клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске је на цијелој територији починио геноцид према србском и нехрватском становништву убијајући их у кућама, шумама, бацајући у јаме, одводећи у логоре одакле се мало ко вратио, пљачкајући и палећи им имовину и православне светиње. На челу НДХ је био монструозни двојац: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац.
На овој територији хрватски фашисти су направили у љето 1941. велики концентрациони логор Јасеновац код Новске, у који су довођени највише Срби, али и Јевреји и Роми са готово свих подручја НДХ, а међу жртвама је био велики број дјеце млађе од 14 година.
У Брозовом режиму славонско-билогорски крај је био под присмотрама УДБЕ (тајне полиције), док су хрватски екстремисти често вребали прилику да скрнаве или пак сруше споменике жртвама фашизма и борцима НОР. Ово је наручито било изражено почетком седамдесетих година, када је букнуо МАСПОК односно Хрватско прољеће, покрет који је оцијењен као деструктиван и шовинистички, па је као такав и угушен.
Почетком 1990. у Западну Славонију и Билогору су доведени полицајци поријеклом из Херцеговине (усташки потомци). У прољеће наредне године Србе из свих насељених мјеста у Западној Славонији позивају на наводне информативне разговоре и провјеравања, а уствари је било ријеч о застрашивањима.
У јавним листовима могу се видети чак и усташке пароле (Грубишнопољски лист бр. 91, од 19. јула 1991.)... што је било вређање Срба и отварање авети из прошлости. Од марта мјесеца креће минирање србских локала у Дарувару и околини, а од маја су нестале све спомен-плоче и споменици жртвама и народним херојима из Другог свјетског рата.
Срби из општине Дарувар су организовали референдум за припајање Дарувара САО Крајини. Припадници МУП-а Хрватске долазе на гласачако мјесто и скидају заставе, а контрлоре хапсе. 12. августа постављају се полицијски пунктови на свим излазима из Гробишног Поља, Бјеловара, Подравске Слатине и Вировитице. Ноћу се често чује пуцњава из аутоматског оружја.
Од 16. августа у Западној Славонији крећу незаконита хапшења, затварања, киднаповања, мучења Срба, углавном цивила од стране хрватских паравојних јединица. Међу њима нестали су сљедећи Срби: Спасо Милошевић (полицајац на боловању), Кекеровић Млађен, Дмитар Станић, Драган Мачак и др. Сви они су киднаповани док су ишли на посао. Једино је пуштен Кекеровић Млађен јер је имао познанство са начелником СУП-а Бјеловар, Стојаном Густином.
Хрватска пропагандна машинерија је ширила лажи да је ЈНА имала своја дејства на Билогори и да угрожава само Хрвате. Исто тако су стално говорили о присуству "ћетника" и све Србе су сврставали у четнике, иако четника није било на Билогори и у Западној Славонији ни за вријеме Другог свјетског рата, већ само партизана.
Чак и за време постојања СФРЈ, када су постављане спомен-плоче невино убијеним жртвама народа Западне Славоније, екстремно оријентисани Хрвати су те плоче уништавали. Од септембра 1991. крећу маосвно и минирања србских кућа у селима око Подравске Слатине, Дарувара, Бјеловара и Грубишног Поља. Село Јасенаш је нападнуто 2. септембра, а Иваново село је нападнуто 21. септембра 1991.
ХДЗ је касније издао књигу "Откос" гдје је прецизно навео податке о организаторима и извршиоцима ових незаконитих радњи као и имена злочинаца са чиновима и улогама у том подухвату.
ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА
Овај логор је основан од специјалне јединце МУП-а Хрватске "Јесење кише", којом је командовао Томислав Мерчеп 11. октобра 1991. године у мотелу "Рибарска колиба" у Марином Селу доведени су први цивили.
Мерчеп са припадницима јединице "Јесење кише"
Већина ликвидираних и мучених Срба који су доведени у овај логор је са подручија Пакраца, Дарувара, Кутине, Бјеловара, Гарешнице, Мославине и Загреба. Сви који су доведени у овај логор су незаконито ухапшени и доведени без судског налога. Довођени су у малим групама 10-20 људи.
Логор "Рибарска колиба" у Марином Селу био је део у систему хрватских логора за Србе у другој половини 1991. године.
УСЛОВИ У ЛОГОРУ
Затвореници у овом логору су били смјештени у једну подрумску просторију, док у другој просторији поред ове су били изложени тешким психо-физичким тортурама на разне начине, коју многи логораши нису преживјели.
О овом логору као и свим видовима мучења затвореника постоје аутентична свједочанства и документација.
Овај логор је даноноћно обезбјеђивало више од 30 припадника хрватских паравојних снага.
Ликвидација логораша из логора "Рибарска колиба" углавном је извршавана на обали реке Илове, недалеко Лоња. Други логораши су морали да копају раке да би се сахрањивали убијени Срби, у плитким и необележеним гробницама.
Обимну документацију о овим ужасним злочинима је прикупио Информациони центар Србског сабора, који је 21. децембра 1991. године обавестио ширу јавност о постојању оваквог логора на територији СР Хрватске, у Марином Селу.
Обавјештен је и тадашњи хрватски председник, Фрањо Туђман, али није ништа предузето да се овај логор затвори, а логораши пусте. Наређено је од хрватских власти да се гробнице у којима је било 100 србских лешева откопају, а затим остаци пренесу на друге непознате локације, у околини Мариног Села.
Касније 19. фебруара 1992. Хрватски хелсиншки одбор је ово потврдио. Исто је урађено и за други логор Стара Циглана у Пакрачкој Пољани, гдје су такође довођени србски цивили, мучени и убијани од припадника Збора Народне Гарде и специјалних јединица МУП-а Хрватске.
НАЛОГОДАВЦИ И ИЗВРШИОЦИ
- Дамир Ширац, командант јединице ЗНГ која је обезбеђивала логор
- Гојко Врзић, заменик Дамира Ширца.
- Томислав Мерчеп, командант специјалне јединице МУП-а Хрватске.
- Миро Бајрамовић, заменик Томислава Мерчепа.
- Томица Полето, припадник 72. батаљона ЗНГ
- Жељко Тутић, припадник 72. батаљона ЗНГ
- Дамир Куфнер, припадник 72. батаљона ЗНГ
- Павле Ванцаш, припадник 72. батаљона ЗНГ
- Антун Ивезић, припадник 72. батаљона ЗНГ
- Давор Шимић, припадник 72. батаљона ЗНГ
ИМЕНА ЖРТАВА
- Благоје Ћулибрк (1955),
- Браниша Ћулибрк (1961),
- Раде Татомировић (1956) из села Благородовица,
- Бранко Бунчић (1954),
- Мијо Данојевић (1938),
- Филип Гојковић (1933),
- Гојко Гојковић (1937),
- Мијо Гојковић (1928),
- Никола Гојковић (1927),
- Раде Гојковић (1940),
- Саво Гојковић,
- Јово Т. Поповић (1934),
- Јово С. Поповић (1920),
- Милан Поповић (1929),
- Петар Поповић (1944),
- Петар Новковић (1940) из даруварског села Кип,
- Слободан Кукић (1949),
- Јосип Цицвара (1914),
- Саво Максимовић (око 1950),
- Јово Жестић (1930), из Пакрачке Клисе,
ПРЕЖИВЕЛИ МУЧЕЊА
- Бранко Станковић, из даруварског села Кип
- Крајновић Мијо, из даруварског села Кип
- Крајновић Јово, из даруварског села Кип
- Бунчић Милка, из Пакрачке Клисе
- Јека Жестић, из Пакрачке Клисе
- Никола Ивановић, из Пакрачке Клисе
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Преживјели логораши у логору "Рибарска колиба" су свједочили испред државних органа РС Крајине и СР Југославије о томе шта се дешавало у овом логору, како су доведени тамо и кроз шта су све пролазили.
Информациони центар Србског Сабора је прикупљао доказе и документовао свједочења логораша Рибарске колибе, који су касније и објављени.
Крајем марта 1992. у селу Јакшић (општина Славонска Пожега), чланови ХДЗ, које су предводили Илија Шутало и Славко Калаш, запалили су неколико десетина кућа и привредних објеката, чији су власници Срби.
По наредби тзв. Кризног Штаба села Јакшић, те запаљене куће нико није смио да их гаси. У насељима Западне Славоније долази до велике акције минирања србских кућа, чак и када су укућани унутра. То је организовано и извршавано од припадника Вировитичке бригаде ткз. ЗНГ, којом је комадновао Ђуро Дечак.
У Хрватској се наставља исељавање србског становништва, јер су били у страху за своју личну сигурност и сигурност своје имовине. Процењује се да је најмање 650.000 Срба насилно напустило простори авнојевске Хрватске током 1990-их година усљед застрашивања Туђмановог режима.
На мјесту где је био некад логор хрватске власти никада нису дозволили да се подигне спомен-плоча или било какво обиљежје да се зна да је ту било мучилиште за Србе током деведесетих година 20. стољећа.
СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ
1992. године хрватско тужилаштво подиже оптужницу против неколико припадника Јединице за посебне намјене МУП-а Хрватске "Јесење кише". Међутим, када је Владимир Шекс дошао на мјесто Jавног тужиоца, сви су ослобођени, према хрватском ткз. Закону о опросту.
2005. године, Жупанијски суд у Загребу је правоснажно осудио пет припадника МУП-а Хрватске на казне од 3 до 12 година затвора због убиства у Пакрачкој пољани 4 Срба, а поступак је покренут тек када је Миро Бајрамовић, један од осуђених, јавно проговорио о тим злочинима 1997. у септембру мјесецу.
2008. године хрватско правосуђе је процесуирало шест припадника војне полиције Хрватске: Томица Полето, Жељко Тутић, Дамир Куфнер, Павле Ванцаш, Антун Ивезић и Давор Шимић, припадника 76. батаљона ЗНГ. То је учињено тек на иницијативу Хашког Трибунала, који је доставио доказе и свједочења преживјелих Срба.
2009. године у марту Жупанијски суд у Славонској Пожеги је оптуженим припадницима хрватске војске изрекао у првостепеној пресуди казне од 1 до 16 година затвора.
Врховни суд Хрватске је 23. марта 2010. због грешака у вођењу предмета укинуо ову пресуду Жупанијског Суда у Славонској Пожеги. Па је предмет "Рибарска колиба" пребачен на Жупанијски суд у Осијеку гдје је поновљено суђење оптуженима.
Јуна 2011. године, Жупанијски Суд у Осијеку доноси пресуду којом је осуђено 2 припадника хрватске војске: Томица Полето (44) на 15 година затвора и Жељко Тутић (42) на 12 година затвора. Док су Дамир Куфнер, Павле Ванцаш и Давор Шимић ослобођени због како је наведено "недостатака доказа", а Антун Ивезић је такође ослобођен због "застарелости" кривичног гоњења.
Дана 9. децембра 2010. године хрватско тужилаштво на иницијативу међународне организације Амнести интернешенел, хапси Томислава Мерчепа, оснивача Јединце за посебне намене МУП-а Хрватске "Јесење кише", која је и основала више логора за мучење Срба, међу којима и "Рибарска Колиба".
Суђење Томиславу Мерчепу трајало је годинама, све до његове смрти. У његовој оптужници стоји да је оптужен за незаконито хапшење 53 Срба од чега је 43 убијено, троје се води као нестало, а седмеро је преживело мучење и злостављање.
САКРИВАЊЕ ЛОГОРА
Мисије европских посматрача и Међународног Црвеног крста, за вријеме рата у Хрватској 1991-1995, никада нису дошле у логор "Рибарска колиба" на општини Липик.
ЗАКЉУЧАК
Логор у Марином Селу су само једна карика геноцидног ланца тј. удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. вијека у авнојевској Хрватској од стране Фрање Туђмана и партије Хрватска Демократска Заједница.
Циљ је био да се православни Срби елиминишу, не само са подручја Липика односно западне Славоније, већ читаве СР Хрватске, јер су хрватски екстремисти заправо жељели етнички и вјерски чисту државу по узору на клеро-фашистичку НДХ.
С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за распад и разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће у догледно вријеме неко од хрватских крвника са оружјем или у одјелу одговарати за оваква монструозна злодјела, као што је и овај липички злочин.