Логор Лора је био хрватски логор у Сплиту у коме су мучени и убијани Срби током ратова на простору бивше Југославије у посљедњој деценији 20. стољећа.

О свим дешавањима у логору Лора био је упознат цијели државни и војни врх Републике Хрватске. Кроз логор је званично прошло 1.005 регистрованих затвореника који су прошли стравичну психо-физичку тортуру, иако су индиције да их је било далеко више.

Овај казамат је основан на мјесту некадашње ратне луке Југословенске Народне Армије. Након одласка ЈНА из ратне луке Лора, почетком 1992. године, припадници Војне полиције хрватске војске преузимају Лору. Заправо, била је то јединица 72. бојне ВП у саставу IV гардијске бригаде "Пауци".

Према свједочењима преживјелих логораша Лора је сматран за један од најужаснијих логора на цијелом јужнославенском подручју током ратова 1991-1999.

Република Хрватска никада није признала одговорност за умјешаност њених највиших државних функционера и официра из оружаних снага који су знали за постојање најмонструознијих облика мучења у овом логору.

Од сваког суђења која су се водила за овај концентрациони логор, направљена је фарса и ујдурма, а донесене пресуде су биле само ругање правди и жртвама.

Иначе Лорски логор је само један од 221 казамата који су постојали у СР Хрватској током деведесетих година 20. вијека за мучење и убијање Срба.

ПРЕТХОДНИЦА

Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.

Југославенска федерација 1974-1992

Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.

Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

ЈНА је створена на традицији Титових партизана

Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.

Југославенска шесторка мистерије

Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.

Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.

У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар

Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.

Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.

Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.

Еуфорија каква се не памти: Остватење сна

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...

Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).

Ситуација у Сплиту

Сплит је највећи град на источном делу Јадранске обале и главни град регије Далмација. Кроз историју је више пута мјењао име, али се до данас задржало србско име Сплит. Порекло имена се изводи од биљке брнистре (жуке) која овде расте у изобиљу. По другој теорији, име је настало од латинске речи, као увећавање за палату или из спалато = мала палата. У залеђу Сплита се налази брдо Козјак и планина Мосор; а испред Сплита се наласе острва: Брач, Хвар и Шолта.

Стандардна добродошлица у Сплиту

Ово подручије је било насељено још у доба античке Грчке, јер су Грци овде долазили ради трговине маслинама. Касније римски цар Диоклецијан (4. век п.н.е) баш у Сплиту себи зида огромну палату. У 7. вијеку у ове крајеве долазе јужни Славени, који су град назвали Спљет, иако је то била тврђава Византијске Далмације. Од 11. стољећа управу над Сплитом преузима Млетачка република, која је чак купила Сплит од угарских краљева. Једно вријеме Сплит је спадао под територију босанског владара Твртка I Котроманића. Али се од 15. стољећа до краја 18. стољећа враћа под управу Млечана.

Турци Османлије долазе у ове крајеве крајем 16. вијека, али нису покорили Сплит, већ се Сплит брзо развијао на граници Млетачке републике и Османлијске царевине. Наполеон је запосјео Сплит за кратко, а након његове владавине Сплитом читав вијек управља Аустро-Угарска монархија, односно Далмација је била део Бечке царевине, која није имала директне везе са Хрватском, нити је Загреб контролисао Далмацију.

Након Првог светског рата, стварањем Краљевине СХС, Сплит постаје део Приморске бановине, а током Априлског рата 1941. Сплит је окупиран од италијанске фашистичке војске, све до септембра 1943. када долази под контролу југославенских партизана кратко време, јер су јаке њемачке снаге освојиле Сплит и дале га под управу усташке НДХ. Тек 26. октобра 1944. Сплит бива ослобођен.

Након Другог свјетског рата, Сплит је потпао под територију СР Хрватске, као и читава Далмација са Дубровником. Сплит је тада доживео велики индустријски развој и постао значајно туристичко средиште. Тако су у град долазили досељеници из западне Херцеговине, Лике и Далматинске Загоре. У граду Сплиту је био велики гарнизон ЈНА, а Сплит који је годинама био јако комунистичко упориште "преко ноћи" је од априла 1990. постао тврђава милитантне странке ХДЗ. 

Према попису становништва из 1991. године Сплит је имао око 190.000 становника. Највише је било Хрвата (85%), затим Срба (10%) и осталих (5%). Разлог оваквој националној сутруктури лежи у досељавању покатоличених, усташких породица из западне Херцеговине.

Сплитски Ђурђевдан: Убиј Србина

У Сплиту је 6. маја 1991. године дошло до великих демонстрација у организацији странке ХДЗ, које су резултирале нападом на зграду команде ЈНА, када је убијен војник ЈНА Сашко Гешовски, а исто тако нападнут је војни транспортер ЈНА и демонстранти су покушали да удаве југославенског војника Светланча Накова.

Већ наредни мјесец је кренуло озбиљно пушкарање између Срба у Книнској Крајини и хрватских паравојних формација, односно почео је рат у Хрватској.

НАСТАНАК

Крајем новембра 1991. године долази до споразума власти у Загребу и Генералштаба ЈНА у Београду, о повлачењу Југословенске ратне морнарице са територије авнојевске Хрватске.

Дана 4. јануара 1992. године завршено је извлачење технике, људства и оружја из војно-поморског комплекса ЈНА "Лора" у Сплиту. Одмах потом улазе припадници хрватске Војне полиције, који су неколико дана касније од војно-истражног затвора направили концентрациони логор.

Проговорио о ужасима: Марио Баришић

Заробљеници који су довођени у овај казамат смрти били су Срби (мушкарци и жене), касније нешто мање муслиманске националности.

Првобитно су у овај логор довођени Срби са простора СР Хрватске, а доцније од априла 1992. када се заратило у Босни и Херцеговини и са тих простора у Логор Лора су доводили србске цивиле, рањенике, војнике и ратне заробљенике, највише са простора Ливањског поља, Купрешке висоравни и долине Неретве..

Логораши у овом логору су били са подручија: Габеле, Дувна, Купреса, Бјеловара, Сплита, Лијевна, Дубице, Бенковца, Требиња, Невесиња, Никшића, Мостара, Теслића, Клепаца, Оџака, Карловца...  

УСЛОВИ У ЛОГОРУ

Овај логор је имао веома сурове и неподношљиве животне услове који нису задовољавали ни најосновније потребе затвореника.

Ћелије у којима су логораши били смјештени нису имали никакав инвентар нити намјештај (сем једне ћелије која је имала гвоздени кревет са шипкама). Спавали су на поду тј. хладном бетону.

Исхрана им је била врло лоша и нередовна. Дешавало се да и по неколико дана не добију оброк. Физичка злостављања су била свакодневна, без милости и најаве. Чак и ноћу су стражари упадали у ћелије и тукли логораше.

Дешавало се да храну коју добију логораши буде врућа или преслана, а да истовремено морају за кратко вријеме да је поједу.

Већина оброка се састојала од парчета хљеба и паштете (или џема). Редовна љекарска нега у овом логору није постојала, а завореници су стално пребијани по цијелом тијелу, толико да су били деформисани.

Често се дешавало да стражари тјерају затворенике да се међусобно туку. Ако примјете да један другог штеде, обојицу би премлатили до крви.  

СКРИВАЊЕ ЛОГОРА

Хрватске војне и цивилне власти су све логоре у којима су држани Срби 1991-1997, па и овај логор Лора, вјешто сакривали од Међународног Црвеног крста и других интернационалних организација, које су долазиле за вријеме рата у Хрватску.

МЦК је у логор Лора слао неколико пута своје представнике, али су командири и стражари увјек пријетили логорашима да морају да ћуте о свему што су видјели или што је њима урађено.

Никшићани као заробљеници у логору

У највећној тајности је држан посебан део "Ц блок“, за кога су сами преживјели логораши говорили да је у њему најстрашнија тортура, равна деветом Дантеовом кругу пакла. Нико од представника међународних институција ту никада није ушао нити му је био дозовољен приступ.

НАЧИНИ МУЧЕЊА

Логораши у логору Лора су свакодневно били изложени разним врстама нехуманог, суровог и понижавајућег мучења, гдје су им нанесене тешке тјелесне повреде, угрожен живот, душевне патње трајног карактера.

Цивили су претрпели 48 начина мучења, а војници 61 начин мучења.  

Ту спадају:

• батинање затвореника рукама, ногама, гуменим цревима, палицама, безбол палицама, водоводним цевима, ланцима, електро-проводницима;

• "телефонирање" у виду прикључивања појединих, нарочито осјетљивих, дијелова тјела затвореника (уши, прсти на ногама и рукама, полни органи) на индуковану електричну струју из пољског телефона;

• пролазак затвореника кроз шпалир батинаша;

• пријетња да ће бити убијени, да ће бити бачени у море, да ће их појести рибе, пријетња смрћу клањем или пуштањем дресираних паса вучјака;

• присиљавање затвореника да по три дана и три ноћи не смију да сједну нити легну, већ да све вријеме проведу стојећи;

• присиљавање затвореника да сами себи копају раке у дворишту логора;

• псовање, вријеђање, злостављање затвореника, називање погрдним именима;

• поливање затвореника хладном водом из шмрка који је повезан за хидрант;

• присиљавање затвореника да јашу један другога четвороношке и да се тако тркају;

• присиљавање затвореника да до изнемоглости трче по логорском кругу, а потом тако загрејане и ознојене поливају хладном водом из шмрка;

• присиљавање затвореника да се међусобно ударају отвореним дланом, песницама, ногама, да се шамарају;

• пријетња убиством затвореника на тај начин да се они присиљавају да главу ставе на пањ док су стражари замахивали секиром;

• држање затвореника по цијелу ноћ у бурету са водом;

• присиљавање затвореника да мокри леже голи на жицама од гвозденог кревета по целу ноћ;

• присиљавање затвореника да љубе псе вучјаке;

• чупање или бријање на суво браде затвореника и потом присиљавање затвореника да исту поједе;

• дозвољавање грађанима Сплита и болничком особљу и пацијентима у болници Фируле да туку затворенике на разне начине;

• организовање лажних или фингираних стрељања затвореника;

• приликом вожње затвореника у комбију или на камиону у пуној брзини нагло заустављање при чему се се они ваљали и ударали у возилу један о другога;

• гашење цигарета по тијелу, глави и устима затвореника;

• гажење чизмама по леђима затвореника који лежи на поду;

• гњечење чизмама прстију руку и ногу затвореника;

• присиљавање затвореника да копају рупе, да раде у каменолому без потребног алата, голим рукама;

• онемогућавање затвореницима да физиолошке потребе редовно обављају;

• ускраћивање затвореницима воде за пиће;

• присиљавање затвореника да једу живе пужеве, шкољке, црве, глисте;

• присиљавање затвореника на јавно вршење међусобних сексуалних односа, перверзија, хомосексуалних односа и мастурбације;

• присиљавање затвореника да по цијели дан гледају у сунце;

• хушкање паса вучјака на затворенике;

• присиљавање затвореника да имитирају поједине животиње: псе, мачке, бика;

• стављање цијеви пиштоља у уста затвореника уз пријетњу убиством на овај начин;

• присиљавање затвореника да голи леже на ужареном бетону у дворишту по сунцу цео дан;

• бацање комада хлеба међу гладне затворенике који се отимају четвороношке као пси;

• присиљавање затвореника да једу туцани камен и песак;

• "тражење четника" - увлачење руке чувара у анални отвор затвореника у циљу "тражења четнка" у његовом тијелу;

• присиљавање затвореника да пужу по бетону и да се међусобно тркају, а ко стигне на циљ последњи био би претучен до бесвјести;

• "имитирање авиона" - посебна врста мучења која се састојала у принуђавању затвореника да трче по логорском кругу са раширеним рукама као авиони у бомбардовању, а други затвореници су имитирали пуцање на авионе како би их оборили;

• присиљавање затвореника да зубима прегризу своје војничке чизме;

• довођење у логор мушке деце од 7-8 година старости која су мокрила по затвореницима;

• присиљавање затвореника да једу фекалије из клозета;

• "руски рулет" - присиљавање затвореника да пуцају у себе из револвера;

О свим овим мучењима, као и начину на који су извршени, лекари и неуропсихијатри су дали своје мишљење, кроз судско-медицинско вјештачење, што недвосмислено показује да је у логору Лора почињени:

1. злочин против човјечности,
2. злочин геноцида
3. ратни злочин.

НАЛОГОДАВЦИ И УПРАВНИЦИ

Ови злочини у сплитском логору Лора, према Србима тј. ратним заробљеницима, у периоду 1992-1997. су организовани и планирани од највиших војних и политичких структура Републике Хрватске.

1. Мате Лаушић, рођен у Сиску 8. јуна 1949. Живи у Загребу, генерал-пуковник хрватске војске, командант Војне полиције Републике Хрватске (1992-2002) у чијој је надлежности био и војни логор "Лора" у Сплиту. Пред рат је био вођа тима за безбједност хрватског председника Фрање Туђмана.

Лаушић у друштву Туђмана и Месића

2. Бошко Ивица, био је командант у логору "Лора" од средине маја 1995. године до 30.08.1996. и касније у марту и априлу 1997. И сам је учестовао у мучењу логораша.

3. Бузов Мирослав, командант логора лора 1995. године. И сам је учествовао у вршењу појединих злочина.

4. Дујић А. Томо, звани "Црни", из Вуковара, рођен 30.08.1969. Најдуже је био управник логора Лора. Издавао је наређења и непосредно учествовао у вршењу ратних злочина и мучењу логораша.

5. Гранчић Фране, из Имотског је издавао наређења и непосредно учествовао у вршењу злочина над затвореницима у логору. Он је замјенио Тому Дујића на месту команданта логора. Прије рата је био члан Легије странаца.

6. Заиновић Никша, стар 35-40 година. Он је наређивао или непосредно учествовао у извршењу злочина над логорашима у логору "Лора“.  

МУЧИТЕЉИ И ЏЕЛАТИ

Преживјели логораши су свједочили о именима, тј. особама које су препознали именом и презименом. То су:

1. Бабан Ивица, припадник хрватске Војне полиције.

2. Банић Давор звани "Бане", бивши боксер из Славоније, родом из Пакраца. Био је члан интервентног вода.

3. Бек, стражар у затвору.

4. Бјелокапић Роберт, звани "Црни", из Херцеговине.

5. Бобан, о чијим злочинима говори исказ свједока:

6. Бокановић Тадија, звани "Мрки", из Херцеговине, припадник Војне полиције

7. Ботић Анђелко, стражар у логору, звани "Мали Анђелко", рођен 29.10.1967. у Лабину од оца Блажа и мајке Стане.

8. Бошко, звани "Поља",

9. Бошњак Боро, припадник интервентног вода из Борова насеља. Висок 180цм, стар 35 година.

10. Прибудић Јошко, стражар, стар 25 година.

11. Будалић, стражар из околине Мостара, висок, смеђе косе, јак.

12. Бунгур Емилио, стражар у логору Лора, рођен 10.02.1960. у Шибенику, од оца Милана и мајке Драгице.

13. Вања, презиме још није познато,

14. Видинић, чије презиме није познато,

15. Видовић Саша,

16. Виктор, чије презиме није познато, из Дугопоља.

17. Вркић Тончи, из Сплита, рођен 6. маја 1960. од оца Андије и мајке Радојке. Био је замјеник управника логора Лора Томе Дујића.

18. Гавриловић Нено, стражар у Лори.

19. Галић Мирко, командир 72. батаљона хрватске војске у Далмацији.

20. Гидић Душко, бивши капетан ЈНА из Смедерева, рођен 16. октобра 1955. године у Пожаревцу, од оца Новице, приступио ХВО.

21. Гиљановић Звонко, звани "Гиљо", из Метковића, инструктор у специјалним јединицама хрватске војске.

22. Грбеша, име непознато рођен 1974. године или 1975. године.

23. Грујо Никша,

24. Гудић Анте звани "Уметник", висок 190 цм, плаве косе, рођен 9.2.1971. у Доњем Постињу, између Сплита и Дрниша. Прије рата радио као полицајац у Сплиту.

25. "Дабро", надимак стражара непознатог имена и презимена, старијег са брковима.

26. Дождер Зоран, наредник у Војној полицији хрватске војске. Рођен у Дугопољу, крај Сплита. Стар 30 година.

27. Дражић Миљенко,

28. особа са надимком "Дуги", стражар непознатог имена и презимена, стар око 30 година.

29. Емир, непознатог презимена из Зворника, по националности муслиман, стар 27 година.

30. Јаско, непознатог имена и презимена, стражар у логору. Родом из Зенице, муслиман по нацији.

31. Јовић Зденко, војни полицајац.

32. Лекић Стипе, стражар у логору,

33. Ливаја Ивица,

34. Малеш Јерко,

35. Мехић Џевад, звани "Брзи", бивши заставник ЈНА из Бусоваче који се прикључио хрватској војсци.

36. Муса Томислав, бивши војник ЈНА (радио као војни полицајац у Сарајеву), родом из Кочерина код Широког бријега (БиХ). Његов деда је био усташа у НДХ.

37. особа са надимком "Нациста", чије име и презиме није познато.

38. Никша Грујица, припадник хрватске Војне полиције.

39. Обрадовић Жељко, звани "Лаца", родом из Бајровца код Чапљине (БиХ), члан ХОС.

40. Ошанић Лука, припадник хрватске Војне полиције из Метковића,

41. особа са надимком "Парага", чије име и презиме није познато,

42. Пашалић Твртко, заменик Галић Здравка, команданта 72. батаљона хрватске Војне полиције за Далмацију.

43. особа са надимком "Пепи", чије име и презиме није познато,

44. Перишић, звани "РАМБО" и Перишић Давор из Сиња,

45. особа са надимком "Побро", чије име и презиме није познато,

46. Ракић Един, војник бивше ЈНА који је прешао на хрватску страну.

47. Ресић Алмаз, из Рудог, војник бивше ЈНА који је прешао на хрватску страну

48. Рогошић Тончи,

49. особа са надимком "Саке", чије име и презиме није познато, стар 27 година. Муслиман из Брчког.

50. Севић, чије име и презиме није познато,

51. Славко, чије презиме није познато,

52. Сулејмановић Зоран, звани "Суле", стар око 25 година. Висок 185 цм, смеђе косе.

53. Тања Дујић р. Бјелобрајдић, она је била дјевојка, касније супруга Томе Дујића, управника логора "Лора“. Радила је у криминалистичкој служби хрватске полиције у Сплиту. Тренирала џудо. Стара око 25 годона, висока 165 цм.

55. Толушић Младен,

56. Филиповић, непознатог имена, родом из Вира код Посушја (БиХ). Висок 180 цм, стар око 25 година.

57. Франић Марио, заповједник Војне полиције за Омиш. Прије рата тренирао фул-контакт.

58. Хоџић Решид, војник бивше ЈНА, војни рок служио у Габели, родом из Сребренице, прешао на хрватску страну.

59. Човић, непознатог имена, војни полицајац ХВ.

60. Јосип Бикић звани "Чоп", припадник Војне полиције, стражар у "Лори“. Прије рата тренирао је бокс. Висок, црне косе.

61. Чулина Зоран,

62. Шимић, коме није познато име. Радио у канцеларији хрватске Војне полиције. Снабдјевао је оружјем хрватску војску из Њемачке пред рат, гдје му је отац дуго година радио.

63. Шолоћ, чије име није познато.

64. НН лице, стражар у логору, родом из херцеговачке Раме, стар око 30 година, крупан,

65. Миљенко Бајић, рођен 1966. Био је припадник интервентног вода Војне полиције ХВ. 

ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА

Овај концентрациони логор Лора у Сплиту је затворен крајем августа 1997. године усљед притисака међународних организација на Републику Хрватску. Односно двије године након потписивања Дејтонског уговора, што се сматра крајем рата на простору западно од ријеке Дрине.

СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ

Крајем септембра 2001. године отвара се прва истрага против 8 припадника хрватске Војне полиције, који су осумњичени за мучења и убиства Срба заробљеника у логору Лора 1992-1997. Одређен им је и притвор, док је расписана потерница за Томом Дујићем, који се налазио у бјекству. Одмах након тога, долази до пријетњи свједоцима.

10. јуна 2002. године у Сплиту почиње суђење за 8 осумњичених припадника Војне полиције Хрватске. Судница је била препуна и под великим мјерама безбједности. Ово је било прво суђење за "случај Лора", па је назван "Лора 1", гдје се судило за смрт цивила Гојка Буловића и Ненада Кнежевића, као и мучење већег броја заточених Срба.

19. јуна 2002. велики број свједока из Србије и Црне Горе не долази на суђење јер се боји за своју личну сигурност.

20. јуна 2002. Тужилац Михаел Скуикмаро тражи изузеће судије Жупанијског суда у Сплиту, Славка Лозине.

2. јула 2002. Марио Баришић, бивши војни полицајац свједочи и тешко терети 8 осумњичених.

22. јула 2002. Жупанијски суд у Сплиту доноси одлуку да седам бивших војних полицајаца се брани са слободе.

Август 2002. Организује се потјера за оптуженицима који се нису одазвали позиву Жупанијског суда у Сплиту.

22. октобра 2002. Обављен увиђај у бившем логору Лора.

7. новембра 2002. На суђење долази свједок Миролав Каталина. У ходнику га малтретирају пријатељи и родбина оптуженика.

22. новембра 2002. Судија Жупанијског суда у Сплиту, Славко Лозика доноси ослобађајућу пресуду за свих 8 оптужених у "случају Лора 1", уз образложење да нема довољно доказа, чиме је направљен прворазредни скандал. 

Oктобар 2004. Врховни суд Хрватске поништава одлуку Судског већа у Сплиту и враћа поступак "Лора 1" на почетак.

12. септембра 2005. Судија Споменка Тонковић започиње ново суђење у случају Лора. На поновљеном суђењу се умјесто осам нашло 4 оптужених: Вркић Тончи, Давор Банић, Анте Гудић и Анђелко Ботић. Остали су били у бјекству: Томо Дујић, Миљенко Бајић, Јосип Бикић и Емилио Бунгур. На поновљеном суђењу се нашла и већина свједока из Србије, БиХ и Црне Горе, који нису дошли на прво суђење 2002. године. То поновљено суђење је било у веома тешким условима за рад. У судници је било често нестанака струје, недостатак грејања, подругљиви и вулгарни коментари из публике.  

2. марта 2006. Жупанијско веће суда у Сплиту, доноси пресуду, за "Лору 1" по коме су бивши војни полицајци осуђени на 53 године затвора, од чега је Томо Дујић добио 8 година затвора, исто колико и његов замјеник Тончи Вркић. Давор Банић звани Бане добио је 7 година затвора, затим Миљенко Бајић, Јосип Бикић, Емилио Бунгур, Анте Гудић и Анђелко Ботић добили по шест година затвора. За ово кривично дјело према Кривичном закону Хрватске предвиђена је казна од 5 до 20 година затвора. Ове пресуде Жупанијског Суда у Сплиту су изазвале огорчење у судници, уз погрдне ријечи и псовке. 

6. фебруара 2007. Врховни суд Хрватске потврђује првостепену пресуду Жупанијског суда у Сплиту, за "Случај Лора“.

18. новембра 2008. Осуђеник Јосип Бикић звани Чоп из "случаја Лора", се предао полицији у Сплиту.  

23. децембра 2008. Жупанијски суд у Сплиту је подигло оптужницу против пет осумњичених припадника Војне полиције ХВ, за мучење великог броја заробљеника. 

13. јануара 2009. у Сплиту Жупанијско тужилаштво подиже нове оптужнице за 5 бивших припадника 72. батаљона, Војне полиције Хрватске. Тако је почело суђење за случај "Лора 2" гдје се судило оптуженима за злостављање више од 40 заточеника у Лори и убиство тројице ратних заробљеника: Бојана Весовића, Душана Јелића и Владе Савића.

Септембра 2010. године ухапшен је Миљенко Бајић у својој породичној кући.

Октобра 2011. Миљенку Бајићу је обновљено суђење у "Случају Лора“. Одлуком Жупанијског суда у Сплиту казна му је смањена са 6 на 4,5 година затвора.

14. марта 2012. Врховни суд Хрватске наређује да почне суђење оптуженима за "Лора 2", пошто су одбијене жалбе Томе Дујића и Еемилиа Бунгура, који су у бекству.

9. септембра 2015. отпочело је суђење за "Лора 2", при чему су бројни бивши хрватски бојовници испред зграде суда протестовали и узвикивали погрдна имена и пароле. Суђење је одгођено до даљњег.

Средином фебруара 2016. након 15 година бјекства у Сплиту је ухапшен Томислав Дуић, бивши управник "Лоре". Пар мјесеци касније, 21. септембра 2016. у Сплиту је настављено суђење за поступак "Лора 2", који је обиловао бројним инциденитима и вријеђањем већника суда. Суђење треба да буде настављено у новембру 2016. уз саслушавање 14 свједока.

Занимљиво је то што је испред некадашњег логора Лора децембра 2016. године, подигнута спомен-плоча погинулим припадницима хрватског 72. војно-полицијског батаљона поводом 25 година од оснивања те формације.

До краја 2021. године за ужасна злодјела над Србима у хрватском логору Лора у Сплиту је званично осуђено само шесторица припадника 72. батаљона Војне полиције ХВ, док су двојица Хрвата још у проступку.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Бриџ продукција и РТРС су 2007. године урадили један документарни серијал под називом "Мученици", гдје је једна епизода посвјећена дешавањима у логору Лора, односно то је свједочење преживјелих логораша.

До данас није написана ниједна стручна књига која би свједочила покољењима о ужасима хрватског казамата - Лора.

Неколицина преживјелих логораша је написала романе у којима је дјелимично оствљен траг о пакленим данима сплитске Лоре. Један од њих је Слободан Бобо Зуровац родом из Чапљине, који је објавио књигу "Црна Лора", а у којој се налази аутентично свједочанство једног ужаса који је остао некажњен.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Друштво хрватских књижевника "Славић", којим предсједава Божидар Петрач је маја 2016. године додијелило признање Тањи Бјелобрајдић, бившој супрузи Томислава Дуића. Она је добила награду за дјело "Црни капут" у коме је у форми романа описала мучење Хрвата у Вуковару, од стране ЈНА и Срба. Заправо, она је ту описала најсуровија мучења које су хрватски војни полицајци изводили над Србима у логору. Само је замјенила "улоге".

Септембра 2013. дошло је до преписке путем друштвених мрежа између Бјелобрајдићке и Душана Мићића (16), чији је отац Милан као војни пилот ЈНА успио да преживи тортуре Лорског логора и свједочи пред истражним органима Републике Србије. Тања је упорно негирала своју умјешаност у најморбиднија мучења, док је Душан еволуцирао приче свога оца у коме је значајно мјесто међу џелатима заузимала управо Тања Бјелобрајдић.

Поводом 30. година од оснивања јединице 72. бојна средином децембра 2021. године у Сплиту, на мјесту некадашњег концентрационог логора "Лора" подигнуто је велелепно спомен-обиљежје погинулим припадницима 72. БВП...

Отварању споменика је присуствовао велики број домољуба, бивших припадника, римокатоличких свећеника, али и највиши представици државног врха Републике Хрватске, упркос томе што су шесторица припадника ове јединице до тада осуђени за ратне злочине.