Логор Керестинец је био дио хрватских концентрационих логора у Загребу, направљен за бестијално и монструозно мучење Срба цивила и војника. Постојао је од октобра 1991. до краја 1992. године.

Службени назив тог ужасног мучилишта био је „Коначиште ратних заробљеника Керестинец”. Кроз овај хрватски казамат прошло је најмање 250 Срба, а међу њима је било и жена које су свакодневно силоване.

Иначе, овај логор је био кориштен у исту намјену и за вријеме Другог свјетског рата, тј. власти наци-фашистичке НДХ су у прољеће и љето 1941. године баш овај простор користиле за мучење највећим дијелом Срба и Јевреја, али и мањим дијелом Хрвата комуниста.

Државни и војно-полицијски врх Републике Хрватске био је детаљно упознат са свим ужасима овог логора још у марту 1992. године, када је послат извјештај Међународног Црвеног Крста, али су хрватске власти све ово затшкале. Њихов циљ је био да се за овакве ствари не сазнају.

Годинама касније, тек 2010. је први пут подигнута оптужница за стражаре, односно мучитеље и управнике овог логора смрти. Неколико виновника је добило и судске пресуде, али по обичају казне су неадекватне, јер хрватске власти желе да сакрију своју геноцидну мисију према србском народу из 1990-их година.

Керестиначки логор је био само један од 221 казамата смрти који су постојали на тлу авнојевске Хрватске у коме су мучени Срби током деведесетих година 20. вијека.

ПРЕТХОДНИЦА

Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.

Југославенска федерација 1974-1992

Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.

Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

ЈНА је створена на традицији Титових партизана

Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.

Југославенска шесторка мистерије

Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.

Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.

У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар

Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.

Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.

Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.

Еуфорија каква се не памти: Остватење сна

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...

Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).

Ситуација у Загребу

Загреб је био главни град СР Хрватске, а касније и Републике Хрватске. Смјештен је у срцу Загорја, на 100 км од границе са Словенијом. Налази се на 122 м.н.в, подно планине Медведнице, кроз њега протиче ријека Сава. Положај града је такав да се ту спајају алпска, панонска и динарска регија.

Трагови људске културе су овде забиљежени чак и у праисторијско доба. Касније када се Римско царство ширило на исток, тако је и Загреб постао део њега. Доласком Јужних Славена у ове крајеве, насељавају се Хрвати. У Средњем вијеку ово подручије и град су били углавном провинција угарске краљевине. Такође, у доба турских освајања, која су ишла све до Беча, Загреб је претрпео знатна оштећења. Извесне самосталости од Угара, Хрвати у Загребу добијају 1847. године. Тек у другој половини 19. стољећа изградњом жељезничких пруга, које су спајале средишњи дио Европе са Јадраном, Загреб доживљава велики економски и културан развитак.

Све до краја 1918. године Загреб је био део Аустро-Угарске монархије, који је био главни град регије Хрватске, а касније и Славоније која је била одвојена регија. Након Првог свјетског рата, постаје дио Краљевине Југославије, а припадао је Савској бановини, да би 1939. након споразума "Цветковић-Мачек" био центар Бановине Хрватске.

Загребчани дочекују Њемце априла 1941.

Стварањем клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске постаје њен главни град. Као и у осталим дијеловима НДХ, тако је и у самом Загребу дошло до масовних ликвидација Срба и Јевреја, што се претворило у прави геноцид, уз велику подршку Римокатоличке цркве.

У вријеме социјалистичке Југославије, Загреб је био највећи производни центар, гдје се налазило 12% читаве југославенске индустрије.

Баш зато, у Загреб је долазило пуно дошљака из пасивних тј. руралних дијелова Југославије, у потрази за послом и образовањем. У Загребу је почетком 1970-их година покренуто ткз. Хрватско прољеће односно покрет МАПСОК који је врло брзо добио широк публицитет и подршку свих слојева друштва у СР Хрватској, али је југославенско руководство га оцијенило као деструктивно са проусташким идејама и угушило га... а један дио присталица процесуирали пред Државним судом.

Пред сам крај осамдесетих година 20. вијека Загреб је постао центар антијугославенског и антисрбског расположења у коме се јасно видјело да је братсво и јединство само пуки сан и да је нестанак социјалистичке Југославије на видику, што се остварило у наредном периоду.

Број Срба у Загребу према попису становништва из 1991. године је био преко 150.000. Али, у прољеће 1991. због страха за своју безбједност и имовину, многе србске породице су се масовно иселиле Босну или већином у Републику Србију, неки чак и у иностранство...

Мада је добар део њих се вратио у свој завичај, односно у Лику, Банију, Кордун, Западну Славонију. Око 50.000 србских станова у Загребу насилно отето.

НАСТАНАК ЛОГОРА

Логор Керестинац је основан у бившем дворцу Керестинац поред касарне Југославенске Народне Армије у некадашњем сједишту ракетне јединице Пете војне области ЈНА, гдjе се налазио некадашњи концентрациони логор за мучење Срба и Јевреја током Другог свјетског рата.

Поред овог логора, у Загребу је постојало још намјање 15 логора као што је онај на Велесајму, затим у Гајевој и Селској улици и др. Овдје су довођени највише Срби цивили са подручија Загреба и Сиска, али и војници бивше Југославенске Народне Армије, као и припаднци СВК и Армије босанско-херцеговачких Срба, који су заробљени на ратишту.

Налоге за незаконита хапшења Срба цивила и довођење у логор Керестинец издавао је лично Владимир Шекс, високи функционер партије ХДЗ и јавни тужилац Републике Хрватске деведесетих година 20. вијека.

Како је логор у загребачкој Гајевој улици (гдје се некада налазио војни истражни затвор ЈНА) постао препун, команда хрватске Војне полиције је одлучучила да оформи још један логор. Избор је пао на дворац Керестинац.

Усљедиле су припреме када су припадници хрватске паравојне полиције од 7. октобра 1991. отпочеле спремање у овом дворцу, а онда је 12. јануара 1992. године доведена прва група затвореника, углавном бивших припадника ЈНА који су заправо премјештени из логора у загребачкој Гајевој улици.

НАЧИНИ МУЧЕЊА

Хрватски монструми - "чувари" у логору Керестинац тјерали су заточенике под пријетњом најтежих мучења и убистава на међусобни сексуални однос, на орални секс, самозадовољавања, а „најневинија” њихова забава била је да тјерају заточене да лају као пси или пасу траву.

Тукли су затворенике бејзбол (дрвеним) палицама, металним шипкама, пуштали им струју кроз тијело и стварали електро шокове. Ударали су их песницама, ногама, кундацима. Сјекли су их ножевима, стављали ножеве под грло. Изводили на лажна стријељања.

Када су затвореници били толико измучени, да је било питање да ли ће преживјети, онда су их одвозили у амбуланте гдје је ријетко ко од доктора прихватио да им да адекватну медицинску помоћ.

Десети круг пакла била је Црна соба

У самом логору постојала је тзв. Црна соба, димензије 10 х 5 метара, која је служила за бестијално иживљавање над затвореницима. Управо из те Црне собе чули су се језиви крици и запомагања мученика.

ИМЕНА ЖРТАВА

У овом логору су мучени или убијени сљедећа лица:

1. Доброслав Грачанин, преживио, бивши мајор ЈНА, од 1994. живи у Холандији, јер је након ослобођења стално добија пријетње смрћу.
2. Томислав Божовић, преживио, бивши мајор ЈНА, ухапшен у Пули.
3. Ђорђе Јовичић, преживио, ухапшен у Петрињи.
4. Даница Познановић, преживила, ухапшена у Сиску.
5. Нада Граб, трудница, ухапшена у Суњи код Сиска.
6. Љубан Граб, ухапшен у Суњи код Сиска.
7. Боривој Рогић, преживио.
8. Рајка Мајкић, преживила, ухапшена у Сиску.
9. Милош Црвковић, преживио.
10. Јован Пејовић, преживио, ухапшен у Дубровнику.
11. Милорад Благојевић, преживио, провео мјесец дана у логору, ухапшен у Госпићу.
12. Небојша Зорић, резервни официр ЈНА, родом из Бања Луке.
13. Синиша Каљкут, резервни официр ЈНА, родом из Бања Луке.
14. Милева Адамовић, преживила.
15. Слободан Кукић, преживио.
16. Пантелија Зец, преживио.
17. Даница Вуруна, преживила.
18. Милка Брадарић, преживила.
19. Петра Дошен, преживила.
20. Душанка Зељковић, преживила.
21. Душко Хркић, преживио.
22. Марија Пентек, преживила
23. Радован Тодић, преживио.
24. Нада Миличевић, преживила.
25. Миливој Радовановић, преживио.
26. Милорад Васић, преживио.
27. Милка Бадрић , преживила.

ИМЕНА МУЧИТЕЉА

Овај логор су контролисали и вршили мучења над Србима, припадници хрватске Војне полиције. То су:

1. Стјепан Кларић, управник логора
2. Дарио, шурак Стјепана Кларића
3. Виктор Ивaнчин, припадник Војне полиције РХ
4. Дрaжeн Пaвловић, припадник Војне полиције РХ
5. Жeљко Живeц, припадник Војне полиције РХ
6. Горaн Штрукeљ, припадник Војне полиције РХ
7. Рудолф Пајтак, стражар
8. Бранимир Ловренчић звани Буде, стражар.
9. Давор Миренић, стражар.
10. Дражен Јанеш, разводник страже.
11. Мате Матановић, комадант логора, након Кларићеве смене.
12. Иван Иванковић, агент Сигурносне Информативна Службе - СИС.
13. Дарко Робић, звани Доктор.
14. Љубомир Љубић, натпоручник у Војној полицији РХ.
15. Крешимир Дундовић, стражар.
16. Нино Томшић, стражар.
17. Младен Спахија, стражар.
18. Миро Билуш, стражар.
19. Младен Бребер, стражар.
20. Драгутин Франчина, стражар.
21. Маријан Галинац, стражар.
22. Дамир Херцигоња, стражар.
23. Божидар Јагунец, стражар.
24. Динко Јурковић, стражар.
25. Иван Муранић, стражар.
26. Дамир Маринковић, стражар.
27. Зденко Милковић, стражар.
28. Маријан Локнић, стражар.
29. Игор Црнковић, стражар.
30. Борис Петљак, стражар.
31. Велислав Турчин, стражар.
32. Божидар Властелица, стражар.
33. Маринка Јовановић.
34. Анте Павловић, стражар.
35. Зденко Видак, стражар.
36. Томислав Штофац, стражар.
37. Божо Морић, стражар.
38. Зденко Михаљнец, стражар.
39. Едгар Матишоровић, стражар.
40. Марио Гулин, стражар.
41. Дарко Горета, стражар.

СКРИВАЊЕ ЛОГОРА

Током ратних дешавања у Хрватској 1990-их година скоро сви логори гдје су мучени Срби били су добро сакривени, па и овај Керестиначки.

Ипак једна делегација Међународног Црвеног крста је у марту 1992. године дошла у Керестинец и направљен је извјештај (шифра 622/92) о мучењима Срба цивила и војника, који је послат на адресу тадашњег предсједника Фрање Туђмана. Одатле никада није стигао било какав одговор или образложење.

И поред свега тога, хрватске власти су успјеле да пред међународном јавности заташкају крваве трагове овог казамата и мљевеонице Срба.

"Гдје је дида стао, ја ћу наставити..."

Фрањо Туђман, тадашњи председник Хрватске, формирао је комисију која је требала да испита шта се тачно дешава у Керестинцу. Одређен је Мухамед Зулић, тадашњи министар у Влади Републике Хрватске.

Мате Лаушић, бивши генерал хрватске војске и начелник Управе Војне полиције је био задужен поред овог логора, још и за Лору у Сплиту и Кулине у Шибенику. Он је свакако имао сазнања о свим мучењима у овим логорима, али није ништа учинио да заустави то бестијално иживљавање над Србима. 

Поред Лаушића, у овај логор је често долазио Јосип Перковић, тадашњи начелник хрватске сигурносне службе, који је лично учествовао у мучењима Срба.

Делегација хрватског Сабора је једном приликом посјетила овај казамат и била упозната са мучењима Срба. Ништа није предузето да се логор затвори. О звјерствима Керестинца су детаљно били упознати и Јосип Манолић, тадашњи начелник Службе заштите уставног поретка.

СВЕДОЧЕЊА

Доброслав Грачанин, бивши мајор ЈНА, који је радио као професор информатике на Војно-техничкој академији у Загребу.

Послије 11 мјесеци пакла у тој мучионици коју је једва преживио, данас је 80% инвалид који живи у Холандији гдје је избјегао када су му посље ослобађања почели пријетити припадници хрватске тајне полицијске службе да случајно нешто не исприча шта му се све дешавало. Своју исповјест дао је Комитету Црвеног крста у Хагу.

Свједочио о ужасу Керестинца: Доброслав Грачанин

- „Први сам као логораш ушао у Керестинец у ноћи 12. јануара 1992. заједно с десетак других особа. Ту сам остао сљедећих 11 мјесеци, уз све врсте мучења и тортура, с катастрофалним посљедицама. Већ 14. јануара командант Керестинца, Стјепан Кларић и његов шогор (шурак) Дарио издали су нам наређење да чистимо круг касарне од мина, а од прве ноћи усљедило је пребијање и малтретирање до бесвјести, од готово свих, у правилу полупијаних стражара Жељка, Дарија, Дамира...

Већ после два дана у мој стан у загребачкој улици Розе Луксембург са мојим кључевима уселио се један хрватски гардиста.

Мучитељи из Керестинца су ми поломили ребра одмах на почетку, а касније су ме редовно стављали у Црну собу тзв. Лабораторију гдје су се обављала најстрашнија мучења... падао сам у несвјест, али су ме поливали водом и тако враћали свијест, касније опет прикључивали на струју...

Посље 260 дана проведених у овом мучилишту, одлуком Војног суда Републике Хрватске, средином 1992. сам ослобођен...".

Ђорђе Јовичић логораш, родом Петриње, свједочи овако:
- "Ухапшен сам без судског налога у Загребу, у јесен 1991. године. Прво сам одведен у затвор у Селској улици бр. 92, касније премјештен у логор у Гајевој улици бр. 3. На крају доспијевам до Керестинца.

Нaкон рaзговорa сa зaповjeдником Стjeпaном Клaрићeм у сусjeдну собу су мe одвeлa чeтворицa војника у маскирним униформaмa. По мом увjeрeњу рaдило сe о агентима сигурносно-информативне службе и Воjнe полициje.

Удaрaли мe рукaмa и ногaмa по циjeлом тиjeлу. Мaлтрeтирaли сaвиjaњeм глaвe и врaтa дa сам пaдaо у нeсвиjeст. Удaрaли су ме дрвeном пaлицом од полa мeтрa. Био сaм толико изудaрaн дa нисaм знaо зa сeбe... Постоји документација о томе и налази се у окружном затвору у Сиску".

Дaницa Познaновић логорашица, доведена из Сиска, свједочи сљедеће:
- "Водили су нaс у Црну собу и тукли по глaви и бубрeзимa. Чимe су нaс тукли нe знaм jeр сe нисмо смjeли окрeтaти. Двоjицa су стajaлa сa стрaнe и нaизмjeнично мe шaмaрaли. Три или чeтири путa су мe истукли у тоj соби. Послиje 23 сaтa мeнe и Милeву Aдaмовић су водили у круг дa носимо пиjeсaк, трчимо и пужeмо. У тоj Црноj соби су мe двa путa мучили жицом кроз коjи су провeли струjу. Од мучeњa струjом остajaлe су ми крaстe по лeђимa.

Морaлe смо сe скидaти до пaсa, a мушкaрцe су тjeрaли дa скину доњи дио одjeћe. Ондa су нaс тjeрaли дa плeшeмо. Било нaс je осмeро или дeвeтeро и морaли смо плeсaти у пaру.

Послиje су je тjeрaли на рaзмjeну. Кaко нисам хтjeлa питaли су je когa имaм код куће. Рeклa сам дa имaм кћeр, зeтa, унуку и мужa, a стрaжaри су одговорили дa су их свe побили...".

Нада Граб, Србкиња из банијског села Суња, ухапшена је у мају 1992. године и доведена је у логор Керестинец. Свједочи сљедеће:
- "Ухапшени смо супруг и ја, као и моја мајка. Била сам у четвртом мјесецу трудноће. Моја мајка је задржана у логору седам дана, а онда пуштена. Мог супруга су стално вређали, називали четником и три пута тешко пребили. Данас има тешке психичке проблеме и пије лијекове.

Једне вечери дошао је стражар по имену Роберт, са ножем у руци и дрмао је кревет на коме сам спавала. У страху шта може да учини побацила сам дијете. Постојала је чак и медицинска документација за мој побачај, али је тај Роберт то склонио...".

ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА

Усљед притисака међународне јавности на Републику Хрватску, овај логор је затворен тек децембра 1992. године, а трагови мучења Срба су уништени, како би се сакрили докази за евентуално суђење пред међународним судовима правде.

СУДСКИ ПРОЦЕСИ

Младен Бајић, државни тужилац Републике Хрватске је у љето 2007. године наредио покретање истраге, након неколико кривичних пријава против осумњичених хрватских војних полицајаца у логору Керестинец. Истрага је трајала више од годину дана. Осумњичени су ухапшени тек крајем новембра 2010.

Годину дана касније 23. новембра 2011. Окружно тужилаштво у Загребу покренуло је кривичну пријаву против пет хрватских војних полицајаца у "Случају Керестинец": Стјепана Кларића, Дражена Павловића, Горана Штрукеља, Жељка Живеца и Виктора Иванчина.

На суђењу 23. маја 2012. године за тзв. Керестиначку групу у оптужници је написано да је ратни злочин почињен над 34 ратна заробљеника којима су нанете “велике патње и повреде тјелесног интегритета и здравља“. О томе је потврдио на суђењу Рудолф Пајтак, бивши стражар Керестинца. Изведено је преко 80 свједока.

Керестиначка група пред судом

У поновљеном поступку за оптуженике из Керестинца 24. марта 2016. од загребачког Жупанијског суда донета је сљедећа пресуда према којој су проглашени кривима:

• Стјепан Кларић, осуђен на 8 година затвора.
• Виктор Иванчин осуђен на 5 година затвора.
• Дражен Павловић осуђен на 3 године затвора.
• Горан Штрукељ, осуђен на 2 године затвора.
• Жељко Живец, осуђен на 1.5 годину затвора.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О злодјелима и ужасима кроз које су пролазили Срби логораши у Керестинцу деведесетих година 20. вијека до данас није снимљен ниједан документарни филм, нити је написана иједна књига која би свједочила о невјероватним звјерствима које су хрватске војне власти урадиле према Србима, цивилима и војницима.

Никада није одржана ниједна трибина, округли сто, научни скуп о логору Керестинац који би разобличио све лажи и лицемјерства хрватске пропаганде политике која је вођена почетком 1990-их година са циљем истребљивања Срба са простора авнојевске хрватске, али и срушила мит о Хрватима као невиним жртвама током разбијања Југославије и ратова на тлу исте.

ЗАКЉУЧАК

Керестиначки логор смрти је био само једна карика геноцидног ланца који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. стољећа од стране Туђмановог режима.

Циљ хрватских власти коју су формирали страначки прваци Хрватске Демократске Заједнице је био да се Хрватска одвоји од СФРЈ макар и насилним путем и да то буде етнички и вјерски чиста држава, а за то нису бирана средства нити је било битна цијена за остварење Тисућљетног сна. Овако нешто је за очекивати, јер Брозов режим у Југославији након Другог свјетског рата никада није дефашистизовао и денацификовао хрватско друштво, као што је то урађено у Италији и Њемачкој.

Током 1991-1992 хрватске обавјештајне службе на чијем челу се налазио Мирослав Ф. Туђман су створиле механизам који је специјалним системом застрашивања започео прогон србског становништва из цијеле авнојевске Хрватске. Биланс Срба који су напустили своје домове у страху за своју личну сигурност у посљедној деценији 20. вијека је преко 650.000, чиме је остварен план о "Ријешавању србског питања у Хрватској".

С обзиром да су Срби у западној хемисфери означени као једини кривци за разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће у догледно вријеме хрватско правосуђе и друштво се суочити са посљедицама својих (не)дјела, као што је и овај загребачки злочин.