У 104. емисији је гостовала Драгана Љуна, србска књижевница (поета) и чувар народне традиције динарских Срба.
Драгана Љуна је рођена 1978. године у Книну, а одрасла је у селу Колашац, у срцу кршне Буковице. Ту је имала прељепо дјетињство, гдје је њена бака јој била прозор у свијет. Учила ју је правим људским вриједностима и да људе цијени по доброти и поштењу. Такође, пошто је крштена у манастиру Крка (1350.), који је био православни бастион Далмације, од малена је читала књиге и вјерску литературу.
О страдању предака у Другом свјетском рату ријетко се причало у њеној кући јер су одрасли то крили од дјеце сматрајући да не треба да их плаше са тиме.
Појавом др Јована Рашковића и његове партије СДС, мноштво Срба у динарском кршу је добило свог трибуна, односно борца за права народа. Он није желио рат, већ да свако остане на своме. То је сметало и Београду, а још више Загребу. Као и већина крајишких Срба, изнанадна смрт Рашковића 1992. је више него сумњива.
Ипак, у прољеће 1991. године почињу да кључају тензије између Хрвата и Срба, које су довеле до рата. Хрватске полицијске и паравојне формације су прво нападале србска насеља, а онда и савезну војску - ЈНА. Она је тада имала свега 13 љета. У рату је владала оскудица, али њено село није било на првој линији. Ипак, оца, ујаке и стричеве је ријетко виђала јер су мушки морали бранити РСК од изненадних упада хрватских оружаних снага.
Одлуком свјетских моћника у 1995. Загреб је добио зелено свијетло да начини коначан изгон Срба из РС Крајине. Прво је у мају мјесецу окупрана Западна Славонија... а у августу креће злочиначко-терористичка акција под шифрованим именом "Олуја".
Како сама Драгана каже на црквено-народном збору у Ђеврскама на Илиндан те године нису исто црквена звона звонила, нити је зрак био исти. Све је мирисало на горчину, на барут...и издају. Заједно са стотинама хиљада крајишких Срба присилно напустила је родни Колашац и у колонама кренула прво до варошице Срба који је био празан, а онда нико није знао гдје заправо иду. У тракторској приколици је било њих 26, од чега су половина били дјеца млађа од 12 година. Била је чак и једна беба, стара пар мјесеци.
Од Петровца и Мркоњић Града, преко Бањалуке су стизали ка Дрини, гдје је на Рачи била рампа. Државно руководство у Београду није дало дозволу да Крајишници уђу у "матицу". Углавном су прогнани Срби слати на Косово и Метохију, гдје су ШТС већ деценијама терорисале локалне Србе. Њих је рођак примио у Земун.
Завичај Драгана не може да заборави, а гени камени кључају сваког дана. О Крајини пише, пјева, сања...
Недавно је била у Шведској, на сајму србске дијаспоре у Гетаборгу. Иако тамо готово никога знала сем организатора, мноштво људи јој је прилазило и показивало симпатије и похвале за њен рад. Драгана сматра да покољења морају знати прошлост, родослов, гробове предака, јер ако то се не зна и заборави, осуђени смо на понављање и нестанак.
До сада је објавила књигу поезије "Огњишта Крајине", а још једна збирка поезије је у припреми за штампу. Књиге је завјештала за хуманирарне акције.