У 52. емисији Разбуђивање гостовао је Предраг Његован, припадник Специјалне јединице Милиције РСК деведесетих година.
Предраг Његован је рођен 11. јула 1967. године у Новој Градишки, док је дјетињство провео у оближњем селу Ковачевац, који се налази у југо-западним дијеловима Славоније.
Његови преци су ту досељени из Лике, околине Госпића још прије Првог свјетског рата, када је то све било у саставу Аустроугарске царевине.
Током Другог свјетског рата многе комшије и рођаци његовог дједа су одвођени у концентрациони логор Јасеновац (удаљен 50 км) одакле се нико није жив вратио. Његов дјед по оцу је био припадник партизанског покрета и зато је био избоден ножевима од чланова Усташке Надзорне Службе, али је успио да преживи.
Његован се млад оженио, већ са 20 година и наредно љето добио сина.
Крајем осамдесетих фирма у којој је радио ТАНГ (Творница алата Нова Градишка) имала је економске и социјалне турбуленције који су довели до стечаја, а касније и затварања. Његован морао да пронађе себи нови посао, па је радио приватно.
Већ 1990. године почеле су националне тензије између Хрвата и Срба у Новој Градишки, јер су побједом на изборима Фрање Туђмана и Хрватске Демократске Заједнице почеле да се откопавају авети клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске. Обновљене су приче о геноциду и довршавању истребљења "уљеза". Осјетио се страх међу народом, иако су Срби вјеровали у опстанак Југославије и да ће их ЈНА заштити.
Ситуација се додатно заоштрава у прољеће 1991. године када су хрватске специјалне полицијске јединице 1. марта напале станицу милиције у Пакрацу. Нико више није био сигуран док су грађани србске националности били претресани и малтретирани. Тада су код Хрвата се појавили наоружани одреди који су углавном били састављени од доколичара и ликова који су имали проблем са законом. Они су у том моменту имали цивилна одјела. Касније су добили униформе и све остало.
Само током јесени 1991. године у близини Његованове родне куће су извршена најмање три злочина који никада нису расвијетљени, никада није подигнута оптужница. Прво је убиство његовог дједа, који је живио у својој кући, а онда и убиство двоје породице који су Срби. Овдје је ријеч о цивилима, а не наоружаним члановима неке јединице.
Његован је одвео своју супругу и сина у Босну код рођака, а он је дошао у Окучане, гдје се пријавио у Територијалну одбрану. Са њим је већ било доста земљака који су такође морали избјећи из троугла Нова Градишка-Славонска Пожега-Славонски Брод... Од њих је направљена нова јединица која је ослобађала село по село, ка истоку...
Касније Предраг Његован приступа специјалним јединицама Милиције Крајине и са њима је остао до краја рата.
Прошао је многа ратишта са западне стране Дрине и чак три пута је рањен. Добро се сјећа када је са саборцима ишао на пробијање Коридора у Посавину и Семберију. Тада су били уз бок "Вукова са Вучјака" којима је командовао поручник Вељко Миланковић и били су најуспјешнија мања јединица. Његован сматра да је управо "Операција Коридор" једна од најбрилијантнијих акција које су Срби имали 1990-их година. Жао му је што се и на другим ратиштима није тако радило тако организовано.
У ратна времена живот у окружењу је био врло тежак и често без струје, основних намирница, љекова, медицинског материјала и сл.
Током емисије "Разбуђивање" Његован се осврнуо на "Бихаћки џеп", говорећи како је то достао одвлачило снаге тј. јединица Србима у РСК и Босни... тактика "крени-стани" је убијала морал војницима, јер су њихови саборци гинули. По Његовановом мишљењу генерал Миловановић је добијао наређење о повлачењу од виших инстанци.
Сем тога, на бихаћком ратишту је цвијетао шверц са генералом Атифом Дудаковићем који је у њемачким маркама плаћао храну и гориво, што је стизало шлеперима из Београда.
У прољеће 1995. хрватске снаге нападају преостале дијелове Западне Славоније која је била под заштитом УНПРОФОРА (непалски и аргентински батаљон). Његован наводи да се западно-славонски корпус СВК добро држао 1. маја, када је кренила агресија. Међутим, Војна полиција ВРС је зауставила помоћ која је долазила преко Посавине из Источне Славоније. Такође, артиљерија им је одвежена у Босну без објашњења. Од преосталих корпуса СВК једино су успјели доћи кнински специјалци, али не много. Хрватске снаге су напраивле обруч у коме је било десетине хиљада Срба цивила.
Његован је добио наређење да се обруч мора пробити код мјеста Нови Варош, што је он и учинио 2. маја... на путу до ријеке Саве је затицао колоне возила у којима су били мртви циивли, који су били углавном убијени из пушчане ватре. Према неком његовом мишењу, сматра да је тада око 800 Срба убијено током "Бљеска" 1995. године.
Његова породица: супруга, син од шест година и кћеркица стара 17 дана су се нашли у колонама са преосталим прогнаним Србима који су се успјели извући према Босни.
Касније, када је дошао у Книн јула 1995. године видио је да ће се поновити зла судбина... што се и обистинило 4. августа, када је покренута "Олуја". Присетио се писма војводе Момчила Ђујића што је стигло 1991. гдје упозорава, да ко држи Динару, тај контролише цијели регион. Нажалост, Срби су мало прије "Олује" дозволили да изгубе Динару и Купрес претходне јесени.
У емисији "Разбуђивање" описао је и тешке ситуације, односно погибије својих сабораца, али се присјетио и неких анегдота којих је било упркос злим временима у којима се нашао.
Када је осамдесетих година момковао на сеоским игранкама често је слушао пјесму "Нема раја без роднога краја", што су пјевали углавном досељеници из Босне и Херцеговине, тада није баш разумио њихову носталгију... Касније, када је морао да напусти свој дом итекако је разумјевао сваку ријеч која му и дан данас буди посебне емоције и сјећање на завичај.