Драгољуб Михаиловић (1893-1946) је био високи официр Војске Краљевине Југославије, односно начелник Штаба Врховне команде Југославенске Војске у Отаџбини за време Другог светског рата... Био је први герилац у поробљеној Европи, јер је подигао устанак још маја 1941. на Равној Гори, у Шумадији.

Учествовао је у ослободилачким ратовима Србије, који су вођени почетком 20. столећа, када је унапређен у чин поручника добивши многа домаћа и инострана одликовања.

Између два светска рата Драгољуб Михаиловић се усавршавао, па је 1938. добио чин пуковника и место начелника Штаба Дравске дивизије у Љубљани. Ту је чак кажњен са 30 дана затвора од предпостављених, јер се залагао за национално хомогене војске, што је било у супротности са идеологијом државе којој је припадао.

Одмах после Априлског рата 1941. године када је Краљевина Југославија нападнута и раскомадана, а он се склонио са групом краљевских официра на Равну Гору код Ваљева одбијајући да прихвати капитулацију.

Током четири ратне године борио се са својим јединицама ЈВуО против Немаца, нешто мало и комуниста, борећи се за ослобођење и повратак краља Петра II Карађорђевића у земљу. Такође спасавао је америчке и британске пилоте 1943-1944 за шта је постхумно одликован од америчког председника Трумана.

Након што су јединице Црвене Армије и ПОЈ поразиле његове снаге у Шумадији, Драгачевском и Тимочком крају, као и Јужном Поморављу лета 1944. године одбио је да иде на Запад, односно у избеглиштво. Остаје у источној Босни након завршетка Другог светског рата, где се скривао по шумама и организовао диверзантске акције.

Ухапшен је током тајне акције комунистичке полиције 13. марта 1946. године у околини Вишеграда и одмах спроведен у Београд, где му је организовано суђење. Иако су немачке власти у окупираној Србији његову главу уцениле на 100.000 рајхмарака, комунистички тужилац му је ставио на терет сарадњу са Немцима.

Суђен је пред Војним судом средином 1946. заједно са још 23 саборца. Суђење је било затворено за јавност. Његова казна је гласила: смрт стрељањем, што је извршено два дана касније у Београду. Али је локација где је он покопан до дан данас остала под велом тајне.

Маја 2015. године одлуком Вишег суда у Београду је рехабилитован.

Драгољуб Дража Михаиловић је један од наших најодликованијих официра икада.

ЖИВОТОПИС

Драгољуб Михаиловић, од оца Михаила и мајке Смиљане, рођен је 26. априла 1893. године у Ивањици, недалеко Чачка, у западно-моравском округу, као прво од троје деце. Има је две млађе сестре Милицу и Јелицу. Сестра Милица му је рано умрла, баш као и отац и мајка, тако да су он и сестра Јелица остали сирочићи. Бригу о њима преузео је рођак, који их је довео у Београд.

Његова сестра Јелица је у Београду завршила архитектуру и удала се за колегу Врачка са којим није имала деце. Радила је у  општини града Београда и живела у Цвијићевој улици. Након уласка Црвене армије у Београд октобра 1944. године, она је стрељана без икаквог судског процеса.

Драгољуб је у Београду завршио основну школу и Трећу мушку гимназију, а 1910. године постао је питомац 43. класе ниже Војне академије у Београду. Ово је била престижна школска институција на Балкану.

Породични албум Михаиловића

Његова класа је прекинула школовање крајем септембра 1912. године и упућена је према Нишу, јер је Србија са Црном Гором, Бугарском и Грчком објавила рат Турској царевини, пошто су балканске хришћанске земље хтеле да ослободе свој поробљени народ од Османлија. Тада је Драгољуб Михаиловић имао чин поднаредника.

Оженио се 1. децембра 1920. године девојком Јелицом, ћерком пуковника Јеврема Бранковића. Изродили четворо деце: синове Бранка 1921, Љубивоја 1922. и Војислава 1924. и ћерку Гордану 1927.

Бранко је умро 1995. године у Београду, Љубивоје је преминуо у првој години живота, а Војислав је погинуо поред свог оца, маја 1945. године на Зеленгори.

Гордана је била дечији лекар радиолог, као пензионер је живела у Београду до смрти 25. фебруара 2014. године.

ПРВИ БАЛКАНСКИ РАТ

Код Куманова на брду Зебрњак 23. октобра 1912. године започела је дводневна битка где су јединице Војске Краљевине Србије поразиле Турке и тако ослободиле северну и источну Вардарску Македонију.

Дража Михаиловић је био у средишту најжешћих борби код Нагоричана и код Пчиње. Добро се показао, па је добио чин поднаредника и орден Сребрна медаља за храброст. Поред тога Трећа армија, којом је командовао Божидар Јанковић ослободила је Косово и Метохију после вишевековног турског ропства.

Са својом јединицом Дража Михаиловић је учествовао у опсади Једрена 1913. године, када су помагане бугарске трупе.

Турска је 30. маја 1913. признала пораз и Лондонским уговором се одрекла својих територија на Балканском полуострву.

ДРУГИ БАЛКАНСКИ РАТ

Незадовољна поделом ослобођених земаља на Балкану 30. јуна 1913. године Бугарска започиње рат, тако што је напала србске јединице код Ђевђелије, а грчке код Солуна...

Дражина јединица Четврти прекобројни пук Дунавске дивизије се борио код Криве Паланке у северо-источном делу Вардарске Македоније. Мало касније Дража Михаиловић је пребачен из Дунавске дивизије у Моравску. Учествовао у борбама на Злетовској реци и даље према Кочанима. Ту је задобио своје прве ратне ране. Заједно са својом класом 18. јула 1913. године произведен је у чин потпоручника.

Србску војску су помогле Црна Гора и Грчка, мало касније и Румунија. У Букурешту је 10. октобра 1913. потписан мировни споразум, који је означио крај Другог балканског рата и тежак пораз Бугара.

Исте године пар недеља касније Дражина јединица се упућује на Косово и Метохију, јер је букнула велика побуна, пошто су Албанци хтели своју националну државу, односно да одвоје Космет и прикључе Кнежевини Албанији, која је створена по захтеву Бечког двора 1913. године.

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ

У јануару 1914. године, Дража Михаиловић се са својом 43. класом вратио на школовање. Био је одличан студент, те је као четврти у класи завршио нижу Војну академију пет месеци касније.

У Сарајеву 28. јуна 1914. године припадници Младе Босне су извршили атентат на аустријског престолонаследника и надвојводу Франца Фердинанда, што је Аустрогарска искористила за напад на Србију средином августа 1914. године, чиме је започео Велики рат. Србији се придружују Краљевина Црна Гора и Руска Империја.

Драгољуб Михаиловић је постављен за водника 3. чете Првог батаљона у III прекобројном пуку 1. позива Дринске дивизије, у саставу Треће армије србске војске. Послат је на Цер где је аустроуагрска војска већ почела да убија србске цивиле по селима и да веша људе. Ово су радили бојовници хрватско-славонског 13. корпуса.

Србска војска је победила у Церској бици 23.08.1914. и то је прва наша победа у Великом рату. Аустроугари су за кратко истерани из Мачве и Поцерине, али је уследио нови удар у Подрињу, код Љубовије и Гучева. Затим на Сувобору и на Рајцу 16. новембра 1914. почела је нова битка...

Иако је Дражин батаљон током Колубарске битке одступио, он остаје на положају и дејствује по непријатељу. На предлог свог комаданта после битке Дража Михаиловић је унапређен и добио је Златну медаљу за храброст.

Голгота преко Албаније

Приликом Тројне инвазије октобра 1915. године, од стране Немачке, Аустроугарске и Бугарске, Краљевина Србија се нашла у готово безизлазној ситуацији. Врховна команда је одбила капитулацију и наредила повлачење на југ, према Грчкој.

Михаиловић непосредно пред Албанску голготу постаје водник Митраљеског пука... а онда правцем Пећ-Беране-Подгорица-Скадар-Валона стиже као потпоручник Трећег прекобројног пука. Савезничким бродовима пребачени су на опоравак на Крф јануара 1916. године тешко измучен и неухрањен, као и већина осталих војника, где је остао неколико месеци.

За Солун је кренио 22. априла 1916. године у саставу 23. пука Вардарске дивизије.

Солунски фронт

Дринска дивизија је крајем септембра 1916. године ослободила Кајмајкчалан у садејству са Јадарским добровољачким одредом Војводе Вука и закорачили су на праг домовине. Два месеца касније ослобођен је градић Битољ.

У бици код села Неокази и Доње Врбине, 11. септембра 1916, тешко је рањен. Пребачен је на лечење у Солун. Одбио је службу у позадини, па се враћа међу своје саборце априла 1917. године.

На Солунском фронту Драгољуб Михаиловић је учествовао у борбама на Островском језеру, Горничеву, код Жиове, на котама 1050 и 1368, на Сокоцу, Зеленом брду, Говедарском камену и Добром пољу одакле је 1918. кренуо историјски јуриш и ослобађање отаџбине.

Почетком 1918. долази до реорганизације снага, па је Дража Михаиловић пребачен у новоосновани 1. пук Југославенске дивизије где је био на челу митраљеског оделења добивши чин потпоручника 25. јануара. Са својом јединицом је септембра 1918. године учествовао у пробоју Солунског фронта... а за испољену храброст одликован је Орденом Белог орла и енглеским Војним крстом.

Због побуне Албанаца, Дража Михаиловић са својом јединицом је остао од септембра 1918. до децембра 1919. године на Косову и Метохији.

ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА

После Великог рата прекомандован је у касарану "Краљ Петар Први" у Скопљу. Као најбољи официр у пуку, долази у Београд крајем 1919. године, у краљеву гарду где се није дуго задржао. Због једног кафанског инцидента у коме је Дража имао критике на Бољшевичку револуцију у Русији, добио је 15 дана затвора и враћен је 25. јануара 1920. у Скопље.

Кратко је службовао у Сарајеву, па се вратио у Београд, где је наставио школовање на вишој Војној академији, коју је завршио са одличним успехом. Добио је чин капетана 1. класе 24. октобра 1922. године. За мајора је положио 16. марта 1925. године. Звање доктора војних наука добио је фебруара 1926. 

Орден Светог Саве добио је 25. јануара 1928.

Чин потпуковиника добио је на Васкрс 1930. и бива послат у Париз на усавршавање. Тамо је био пријатељ са Шарл Де Голом, француским генералом.

По наређењу југославенског Генералштаба 28. маја 1935. послат је у Софију, на место Војног аташеа. Научио је одлично бугарски језик, а цар Борис га је лично одликовао са два ордена: Александра Невског и Крст Св. Александра. У чин пуковника произведен је 6. септембра 1935. године. Премештен је маја 1936. године у Војни аташе у чехословачку престоницу Праг.

Маја 1937. године пуковник Дража Михаиловић постављен је за начелника штаба Дравске дивизијске области у Љубљани, а после и у Цељу. Током службе у Цељу, својим претпостављеним је представио план за реорганизацију југословенске војске на националној основи - на србску, хрватску и словеначку, јер је веровао да је национално хомогене војске бити боље од мешовите, што ће увећати јединство војске и борбене способности. Његови претпостављени су одбацили овај план и 1. новембра 1939. па су га казнили са 30 дана затвора. Својим идејама Дража је рушио темеље југославенске државе која је замишљена на јединству и хомогенизацији. Ово је била заоставштина краља Александра I Карађорђевића, кога Хрвати и Словенци никада нису истински прихватили као свог владара.

Имао је јавне говоре 1940. године против Адолфа Хитлера, који је већ покоравао многе европске земље, што га је коштало нових 30 дана затвора, од генерала Милана Недића.

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

У Београду и другим србским градовима су 27. марта 1941. организоване велике демонстрације против договора Кнеза Павла Карађорђевића са Трећим Рајхом, око проласка немачких трупа преко југославенске територије. Тројно намесништво је збачено, а постављен је малолетни краљ Петар II Карађорђевић (1925) на престол.

Немачка и Италија су 6. априла 1941. године са својим сателитима (Бугарска, Албанија, Румунија и Мађарска) напали Краљевину Југославију - "Операција 25". Југославенска нехомогена војска није дуго издржала, па је слом био неминован.

Капитулација је потписана 17. априла 1941. док је краљ са већим делом југославенске Владе евакуисан и преко Египта пребачен у Лондон. Тамо су били у кућном притвору и под присмотром Енглеза.

Пуковник Дража Михаиловић се првог дана Априлског рата налазио у Кисељаку код Сарајева на положају начелника Оперативног одељења Друге армије Југословенске војске. Он прелази у Славонију где организује јединице и њихово пребацивање преко реке Саве услед муњевитог продора немачких снага из правца севера. Наређује својим војницима 9. априла 1941. рушење моста на Сави код Брчког ради заустављања непријатељског напредовања.

У тузланској Грачаници Дража постаје 13. априла командант Брзог одреда. Током 14. априла 1941. бори се против хрватских усташа у Дервенти и Босанском Броду, који настоје да ова места прикључе тек проглашеној наци-фашистичкој Независној Држави Хрватској.

Пуковник Драгољуб Михаиловић 15. априла 1941. одбија наредбу о капитулацији и предаји свог одреда, па са делом Брзог одреда одлази у шуму.

На Равној Гори у ваљевском крају окупио је већи број официра Југославенске Краљевске Војске (ЈКВ), са којима је прогласио устанак против окупатора 13. маја 1941. године. То је био први покрет отпора на територији поробљене Европе - назван Равногорски покрет.

Успоставио је радио везу са Британцима и избегличком Владом Краљевине Југославије 13. септембра 1941. године. Рекао им је да је успео да организује покрет отпора. Један део својих јединица Дража Михаиловић је послао у Босну, да заштити србски живаљ од хрватско-муслиманских фашиста. Други део је остао у Шумадији и Старом Расу да се дефанзивно бори са Немцима, трећи део је био у Расинском и Ибарском округу против албано-балиста и бугарских фашиста.

Покушана је сарадња са комунистима 19. септембра 1941. када је дошло до сустрета Драже и Јосипа Броза Тита у Струганику... Сарадња је опстала свега неколико недеља, а престало је кад се поставило питање о државно-политичком уређењу државе после рата.

Дража, као краљев официр је био антикомунуста и није био за друго решење, осим остајање монархије. Комунисти су видели да у рату могу да изведу социјалну револуцију. Како су у јесен 1941. године комунисти били слабији, повукли су се у Босну...

Равногорски борци су радили углавном саботаже, јер свако упуштање у борбу са Немцима значило је нове цивилне жртве. Пошто је само у Србији важило правило да се убије 100 Срба за 1 Немца, и 50 Срба за 1 рањеног Немца.

Немачке окупационе власти су расписале награду за њега: живог или мртвог на 100.000 рајхмарака. Поред тога, указом југославенске Владе у егзилу, Драгољуб Михаиловић је унапређен у чин армијског генерала.

Један део Равногорских јединица се борио против југославенских партизана, што је имало лош одјек код Великих сила (СССР, САД и Велике Британије)... они су то тумачили као да Дражина војска сарађује са Немцима.

Британци су послали једну војну мисију маја 1943. године у Југославију, али по повратку у Лондон ти обавештајци су били затворени. Нису смели да дају изјаве за медије. Одлука Великих сила на Техеранској конференцији 1. децемра 1943. године била је да се престане са помагањем Равногорског покрета, а да је само партизански покрет антифашистички.

Током 1943-1944, када су савезнички авиони бомбардовали само србске градове, уз образложење да тако уништавају немачке снаге, Дража Михаиловић са својим борцима је спасио око 500 америчких и британских пилота. Та акција спасавања је названа "Мисија Ваздушни мост" (Operation Halyard).

У лето 1944. године велики број југославенских партизана се враћа у јужну Србију, где са јединицама Црвене армије започиње ослобађање земље од Немаца. У међувремену је Бугарска ослобођена и почела да се бори на страни Савезника.

Услед великих притисака Британаца, југославенски краљ Петар II Карађорђевић тада преко Радио Лондона шаље поруку четницима у Југославији да се присаједине партизанима и признају команду Јосипа Броза Тита. Истовремено се септембра 1944. краљ Петар морао одрећи Драже Михаиловића. Ово је била подла улога Енглеза, који су хтели да заправо сломе Србе.

Један део четника, под командом војвода Павла Ђуришића је хтео да иде на Запад, не желећи да остану у комунистичкој Југославији, док је Дража Михаиловић остао у источној Босни одбијајући да се повуче. Тако је Југославенска Војска у Отаџбини практично разбијена.

СТРАДАЊЕ

Након завршених ратних операција у Југославији у пролеће 1945. године, комунисти су кренули у лов на заостале четничке јединице. Тражили су Дражу Михаиловића, али нису могли да га нађу.

Слободан Пенезић Крцун, начелник тајне полиције ОЗНЕ наређује крајем 1945. године да се Драгољуб Михаиловић мора ухватити по сваку цену: жив или мртав. Покренута је акција која се одвијала у строгој тајности у источној Босни и Рашкој области, јер се претпостављало да се ту крије и највећи број заосталих четничких јединица.

Прво је ухапшен 5. децембра 1945. године војвода Никола Калабић (командант Горске гарде), тако што је намамљен да дође у Београд, где је планиран наводни атентат на Тита. Читава Калабићева група је похапшена. Комунистичка верзија историје каже да је Калабић наводно пристао да сарађује са агентима ОЗНЕ... али данас то многи одбацују, јер постоји мишљење да је Дража Михаиловић откривен на превару, тако што му је послата лажна британска мисија за спасавање.

Драгољуб Михаиловић је тако 13. марта 1946. године ухапшен у околини Вишеграда у месту Дражевина и одмах спроведен у Београд. Комунисти су ликовали од среће, јер је ухваћен лидер Четничког покрета.

Заједно са још 23 саборца њима се судило пред Војним судом од 10. јуна до 15. јула 1945. у монтираном процесу, где се унапред знала пресуда. Драгољуб Михаиловић је осуђен на смрт, због "велеиздаје и сарадње са окупаторима".

Стрељан је 17. јула 1946. године, а покопан је на непознатој локацији, која се и данас чува као строгоповерљива тајна. Безбедоносне службе Југославије, касније и Републике Србије нису спремне да отворе тајна документа о Михаиловићу.

Преживели чланови Дражине фамилије били су прогањани и убијани од послератних комунистичких власти, као и многи други родољуби, присталице монархије.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Према проценама од 1944. до 1955. комунистичке власти су у тихим ликвидацијама уклониле преко 100.000 људи, све оне који су били идеолошки противници односно класни. Парадокс југо-комунистичке пропаганде је у томе што су они називани "народни" непријатељи.

Све до самог краја осамдесетих година 20. века у социјалистичкој Југославији свако ко је потенцирао приче о Дражи Михаиловићу и Равногорском покрету, као и певање четничких песама био је хапшен и малтретиран, а често и убијан.

Тек од маја 1990. године, када је већ уведен вишепартијски систем, након пола века, присталице и поштоваоци лика и дела Драже Михаиловића почињу да одлазе на Равну Гору да се јавно обележи дан устанка Равногорског покрета.

Одлуком Вишег суда у Београду 14. маја 2015. рехабилитован је генерал Дража Михаиловић.

Данас постоје његови споменици у Вишеграду, Равној Гори, Београду, Ивањици, Нишу и Чикагу. У Сиднеју на југо-истоку Аустралије србски исељеници су направили спомен-музеј за Дражу Михаиловића који је у народу остао познат као "Чича".

О њему су испеване многе песме и написане књиге, што од домаћих, што од страних аутора. У вождовачкој православној цркви у Београду, на фресци Небеска Србија, стоји лик Драгољуба Михаиловића, иако он није канонизован.

УНАПРЕЂЕЊА

Његова успешна војничка каријера исписана је бројним унапређењима.

ОДЛИКОВАЊА

Дража Михаиловић као један од најодликованијих официра србске војске (уз војоду Живојина Мишића), добио је 20 високих одликовања, међу којима су домаћа и страна:

1.  Сребрна медаља за храброст, уручена 1913.
2.  Споменица за Српско–бугарски рат, уручена 1913.
3. Енглески Војни крст, уручен 1913.
4.  Бели орао са мачевима IV реда, уручен 1918.
5.  Споменица Великог рата, уручена 1920.
6.  Бели орао са мачевима V реда, уручен 1920.
7.  Споменица за Србско–турски рат, уручена 1920.
8.  Златна медаља за храброст, уручена 1920.
9.  Албанска споменица, уручена 1921.
10.  Златна медаља за храброст, уручена 1928.
11.  Орден Светог Саве IV реда, уручен 1928.
12.  Орден Југословенске круне IV реда, уручен 1933.
13.  Бугарски Орден Александра Невског III степена, уручен 1936.
14.  Чехословачки Орден белог лава трећег степена за војне заслуге, уручио лично председник Едвард Бенеш у Прагу 1937.
15.  Орден Југословенске круне III реда, уручен 1937.
16.  Бугарски Командирски крст Светог Александра, уручио лично цар Борис ІІІ у Софији 1939.
17.  Орден Карађорђеве звезде са мачевима III реда, доделио краљ Петар II Карађорђевић 27. марта 1942.
18. Француски Ратни крст, доделио генерал Шарл де Гол, 2. фебруара 1943.
19. Пољски орден за Војничке врлине, доделио генерал Владислав Сикорски, 14. јуна 1943.
20. Америчка Легија заслуга I степена, постхумно доделио председник Хари Труман 29. марта 1948.