НАЈГОРИ РАТ ЈЕ БРАТОУБИЛАЧКИ...
ЈЕР ТАДА ПАДА КЛЕТВА БОЖЈА
КАО НА КАИНА ЗБОГ АВЕЉА!
Представници Владе Краљевине Југославије су у Бечу 25. марта 1941. године потписали документ којим се омогућава немачким и италијанским војним јединицама да користе југославенску територију за пролазак до Грчке. То је урађено у циљу смањења тензија и одвраћања Адолфа Хитлера да нападне нашу отаџбину.
Историјски потпис у Бечу
Просто поучен искуством Кнез Павле и Крунски савет су проценили да нови рат би донео много већа страдања него ли претходни Први светски рат.
Британски и совјетски државни руководиоци су то протумачили као издају и у наредна два дана организовали преко својих обавештајаца велике демонстрације 27. марта 1941. године у Београду и осталим србским градовима. Том одлуком су се радовали и чланови Комунистичке Партије Југославије, јер су видели, ако дође до рата, да могу да изведу социјалну револуцију.
Претходних година су били забрањени са радом због антидржавног деловања и рушења уставног поретка. Броз и сарадници су заправо радили по директивама Коминтерне, врховног политичког органа свих комуниста, који је стациониран у Москви.
"Боље гроб, него роб"
Немачка, Италија и њихови савезници: Бугарска, Мађарска, Албанија... напали су 6. априла 1941. године Краљевину Југославију и за две недеље успели да је сломе. Добар део краљевске Владе и сам малолетни краљ Петар II Карађорђевић су од стране британских обавештајаца евакуисани преко Грчке све до Лондона где су их Енглези држали у кућном притвору.
Југославенска територија је подељена, а највећи део је припао усташкој Независној Држави Хрватској, новом чеду Ватикана, на чијем челу су стајали Анте Павелић и Алојзије Степинац. Стравични злочини су почињени, не само у НДХ, већ заправо на свим окупираним територијама. Бугарски фашисти, мађарски хортијевци, албански балисти... сви они уједињени у идеји да Србе треба истребити до последњег.
Све од Саве и Дунава на северу па до Ибра на југу, и од Дрине на западу, па до Велике Мораве на истоку било је део окупиране Србије, којој је придодат и Банат, али са посебним статусом. На челу те "државе" била је Влада којом је председавао генерал Милан Недић. Они су у паклу ратних дешавања на Балкану покушали да сачувају народ који је био стално на нишану.
Дража и Тито
У шумама и мањим местима букнуо је народни устанак још крајем априла 1941. године. Док је организовано покренут оружани отпор 13. маја 1941. на Равној гори од официра бивше југославенске краљеве војске, које је предводио тада пуковник Драгољуб Михаиловић.
Тек два месеца касније су објавили устанак и комунисти, тачније позвали су народ да им се придружи. Чак је дошло до кратке сарадње ова два покрета у јесен 1941. иако су четници Драже Михаиловића ослободили крајем лета и почетком јесени 1941. добар део места од окупатора. Разлаз је био неминован јер су идеолошке разлике биле превелике. Дошло је и до тога да се међусобно убијају...
Како су партизани и комунисти тада били слабији, отишли су у Босну да ратују и тамо одржали два заседања АВНОЈ-а (прво у Бихаћу, а друго у Јајцу) где је донета одлука о забрани повратка Краљу у земљу. Све до пролећа 1944. године партизанска војска коју је предводио Ј. Б. Тито није имала пуно снаге да пружи значајан отпор окупаторима и квислинзима.
Англо-саксонске ваздушне снаге су отпочеле кампању "истереивања Немаца" из србских градова, који су имали незнатне губитке, а гинули су србски цивили...
Црвена армија је после уласка са својим снагама у Бугарску поразила тамошње фашисте кренула преко Старе планине у Србију, где је помогла југославенским партизанима да победе јединице Југославенске Војске у Отаџбини у лето и јесен 1944. године...
Тада је отпочео сурови обрачун комуниста са свим "народним непријатељима", заправо идеолошким противницима комунистичке идеологије, коју су спроводили припадници ОЗНЕ (посебно оделење при ПОЈ). Циљ је заправо био да се још у току рата ливидирају сви они који су на било који начин могли да угрозе абдикацију (збацивање Краља), увођење републике уместо монархије и социјализма уместо капитализма.
Масовне ликвидације су започеле октобра 1944. године у Србији, а завршило се тек 1955. године. С тим да су ликвидације настављене и после тога, али са мањим интензитетом. Оно што је трагично што су већином убијани и мучени људи, цивили без суда и пресуда... практично је ударио брат на брата. Један од многих жртава био је и војвода Петар Бојовић, командант Прве армије Војске Краљевине Србије, која је ослободила Београд 1918. године.
Према садашњим сазнањима, најмање 60.000 Срба је убијено у тим "црвеним чисткама", за које је знао и одобравао највиши врх комунистичких властодржаца. Организацију читавог "посла" надгледали су Александар Ранковић и Слободан Пенезић Крцун.
Све док је то трајало, али и деценијама после тога није смело да се јавно прича, јер би свако био ухапшен и одведен на робију или убијен. Тек почетком 1990-их, када се социјалистичка Југославија распала, почеле су да се пишу књиге и јавни наступи историчара, сведока... Међутим, то није довело до очекиваног помирења међу Србима, јер управо они који су деценијама раније уживали у плодовима "своје борбе", почели су да оптужују и да хистерично називају ревизијом историје.
Једно од тих ужасних стратишта комунистичке идеологије где је више од 1.500 цивила и родољуба стрељано после 20. октобра 1944. у Београд је Лисичији поток код Краљеве чесме, место недалеко краљевог Белог двора.
Ранијих година сам ту често пролазио, али нигде није било обележено неком таблом, путоказом да се ту заправо налази локација масовних убистава. Врло чудно, у свим нормалним земљама овакве ствари се подразумевају и исписане су на бар два језика. Код нас је и на нашем језику и писму то врло проблематично.
Ако би једна или две табле - путоказа, довеле до рушења постојећих тековина из Другог светског рата, онда је истина да су нас деценијама лагали. Сада се боје губитка повластица које су стекли на томе.
На позив Оца Јована дошли смо тамо, јер смо желели да посетимо то место страдања наших сународника, које је деценијама било заборављено и обрасло у коров.
Сада је то делимично уређено и постављен је дрвени крст. Било је доста младих, као и симпатизера Равногорског покрета и Драже Михаиловића. Видели смо Луку, Александру, Владана, Милорада, Немању... и друге, заправо све оне који су хтели да чују забрањене ствари из историјске читанке.
Ноћ раније, НН починиоци су нацртали петокраку, срп и чекић, те написали "стоп ревизији", исто тако код дрвеног крста, као и код камена изнад саме чесме.
Организатори су донели озвучење, принели погачу, свећу, жито, вино... све оно што је потребно за парастос православним мученицима. Упечатљиво је било што су десетине младих људи имали поруке са бројем жртава комунистичког терора све по местима и регионима. Највише је у Фочи у југоисточним деловима Босне, где је у Понор јами убијено и бачено 22.000 Срба.
Прво је Хор раковичке цркве отпевао химну "Боже правде"... а потом је свештенство СПЦ одржало парастос за све жртве комунистичке идеологије који су убијени пред крај и после Другог светског рата.
Отац Јован је одржао лепу беседу, онако очински, како то већ обично и бива.
Предраг Марковић испред данашњег Крунског савета прочитао поруку престолонаследника Александра, за кога је речено да је био спречен.
Затим се присутнима обратио глумац Љубовоје Тадић, обучен у униформу официра ОЗНЕ, те веродостојно дочарао њихово размишљање и одлуке које су у смрт одвеле десетине невиних људи. Причао је Љубивоје и о једном глумцу Исаковићу из Шабца, веома емотивно, што га је довело до суза.
Поред њега, помало запаљив говор имао је унук Драгутина Кесеровића.
На месту је било обраћање Немање Девића, историчара, који је написао до сада два капитална дела: "Српска прича" и "ОЗНА - репресија коминистичког режима у Србији 1944-1946"... где је он говорио присутнима и о другим стратиштима комунистичког терора у Смедеревској Паланци, Крагујевцу и др.
Идеја за одржавање оваквих догађаја је свакако добра, међутим, треба избегавати политичарење читавог скупа и сатницу усагласити да не буде више од сат времена. Тиме ће се добити и на бројности, али и јачини читаве приче.
Ово је добронамеран савет који би организатори у будућности требали да уваже, јер свима је нама циљ да ово иде здравим колосеком.
Написа: Чуле
04.11.2019.