Аустроугарска војска (1867-1918) је назив за оружане снаге Дунавске (Хабзбуршке) монархије крајем XIX и XX стољећа. Формирана је посље велике нагодбе када је дошло до званичног преуређења у двојну федерацију краљевине Угарске и царевине Аустрије.
Војска се састојала два дијела: копнену и морнарицу, односно имала је пет родова: пјешадију, артиљерију, коњицу, инжињерију, копљанике и речне једнице. Авијација тада још није била развијена, а тенкови тек у повоју.
Врховну команду над аустроугарском војском је имао аустријски цар у Бечу, а његов замјеник је био угарски краљ у Будиму. С тим да су имали и Врховну команду.
Једини оружани сукоб који је ова војска водила јесте Први свјетски рат 1914-1918, али сем тога имала је оружана дејства приликом окупације Босне и Херцеговине 1878. године.
Сама војска је имала 18 корпуса, односно 50 дивизија... све заједно преко 3.300.000 војника мобилисано.
Национални састав су највећим дијелом чинили Славени односно народи: Чеси, Словаци, Пољаци, Срби и Хрвати... сем њих било је и Мађара и Њемаца. При чему су Њемци и Мађари чинили углавном (под)официрски кадар.
Током Великог рата Војска Аустроугарске је ратовала на три фронта: Балкански, Источни и Апенински. Након што је у љето и јесен 1918. године доживјела серију пораза, држава Аустроугарска се распала, самим тиме и војска. Подјељени су на Аустрију и Мађарску, гдје је свако себи формирао оружане снаге.
АДМИНИСТРАТИВНА ПОДЈЕЛА
Читава Војска Аустроугарске је имала и неке специфичности, односно засебне јединице које су спадале свакако у оружане снаге Двојне монархије, али су били већином национално хомогене, на примјер:
Ландвер - аустријске и чешке
Хонвед - мађарске (угарске)
Домобранске - јужнославенске
Средином 1914. године Војска Аустроугарске монархије је имала устројство и распоред на сљедећи начин:
| АРМИЈА |
КОРПУС |
ДИВИЗИЈЕ |
| ПРВА |
I корпус (Краков)
Јужна Малопољска |
(5. пјешадијска, 46. пјешадијска) |
V корпус (Братислава)
Словачка |
(14. пјешадијска, 33. пјешадијска, 37. пјешадијска) |
X корпус (Пшемисл)
Поткарпатје |
(2. пјешадијска, 24. пјешадијска, 45. пјешадијска) |
| директна команда |
(12. пјешадијска... 3. коњичка, 9. коњичка, 1. брдска, 36. брдска... 101. брдска, 110. брдска... 1. специјална, 5. специјална, 10. специјална) |
| ДРУГА |
III корпус (Грац)
Штајерска |
(6. пјешадијска, 28. пјешадијска, 22. аустријска) |
IV корпус (Будим)
Мађарска |
(31. пјешадијска, 34. пјешадијска) |
VII корпус (Темишвар)
Банат |
(17. пјешадијска, 32. пјешадијска) |
XII корпус (Сибињ)
Трансилванија |
(16. пјешадијска, 35. пјешадијска, 38. мађарска) |
| директна команда |
(11. пјешадијска, 43. аустријска, 20. мађарска, 1. коњичка, 5. мађарска, 8. коњичка) |
| ТРЕЋА |
XI корпус (Лавов)
Галиција |
(23. пјешадијска, 30. пјешадијска) |
XIV корпус (Инсбрук)
Тирол |
(3. пјешадијска, 8. пјешадијска, 44. мађарска) |
| директна команда |
(41. пјешадијска, 2. коњичка, 4. коњичка, 11. мађарска) |
| ЧЕТВРТА |
II корпус (Беч)
Доња Аустрија |
(4. пјешадијска, 13. пјешадијска, 25. пјешадијска) |
VI корпус (Кошице)
Кошичка |
(15. пјешадијска, 27. пјешадијска, 39. пјешадијска) |
IX корпус (Јаромјерж)
Сјев. Бохемија |
(10. пјешадијска, 26. пјешадијска) |
| XVII корпус |
(19. пјешадијска) |
| директна команда |
(6. коњичка, 10. коњичка) |
| ПЕТА |
VIII корпус (Праг)
Јужна Бохемија |
(9. пјешадијска, 21. заштитна) |
XIII корпус (Загреб)
Хрватска и Славонија |
(26. пјешадијска, 42. домобранска) |
| директна команда |
(11. брдска, 13. специјална, 104. пјешадијска) |
| ШЕСТА |
XV корпус (Сарајево)
Босна и Херцеговина |
(1. пјешадијска, 48. пјешадијска) |
XVI корпус (Сплит)
Далмација |
(18. пјешадијска, 1. брдска, 2. брдска, 13. брдска, 17. брдска) |
ИСТАКНУТИ КОМАНДАНТИ
- Генерал Оскар Поћорек (1853-1933) - заповједник Шесте армије
- Генерал Либоријус Франк (1848-1935) - заповједник Пете армије
- Генерал Адолф Ремен (1855-1932) - заповједник XIII корпуса
- Генерал Артур Гајслинген (1857-1935) - заповједник VIII корпуса
- Генерал Стјелан Саркотић (1958-1939) - заповједник 42. дивизије
ОРУЖАНИ СУКОБИ
Војска Аустроугарске је учествовала у окупацији Босне и Херцеговине у љето 1878. године, када је на Берлинском конгресу 1. јула одлуком Великих сила донета одлука да Бечки двор може да уђе са својом војском тамо, а након 30 година да је присвоји. Тада је дошло до борбених дејстава више од три мјесеца у коме су се аустроугарске јединице сукобиле са турским, јер је Османска царевина се "одрекла" те територије, али тамошњи Турци нису желели да прихвате такву одлуку своје Владе у Цариграду.
Битка код Јајца 7. августа
Врло брзо по окупацији успостављен је цивилни режим власти и службени језик је постао њемачки у БиХ.
Бечки двор је увидио велики број православних Срба на територији Босне и Херцеговине који су на самом крају 19. вијека чинили преко 70% становништва. С обзиром у Београду 1906. године међу србском елитом прокламовано чувено Нарчетаније Илија Гарашанина које је подразумјевало ослобађање поробљене отаџбине од османских и аустроугарских завојевача, Бечки двор је отпочео германизацију Срба и њихово угњетавање, док је Ватикан спроводио покатоличавање, наручито у Посавини и западним дијеловима Херцеговине.
Као одговор на терор који се из мјесеца у мјесец појачавао настала је организација Млада Босна чији је идејни творац био Владимир Гаћиновић, из околине Билеће. Његову причу су озбиљно схватили младићи који су живјели тада у Сарајеву или су били на одређни начин везани за град на Миљацки (послом, школом... и др.). Тако да су чланови били: Вељко Чубриловић, Иво Андрић, Гаврило Принцип, Богдан Жерајић, Данило Илић, Трифко Грабеж...итд.
Наше сјене ће ходати по Бечу...
Младобосанци су били свјесни да страховлада Бечког двора наручито након 1908. године неће престати сама од себе, већ да мора се учинити нешто више. Тако да је одлучено да се направи радикални искорак.
У Сарајево је 28. јуна 1914. године боравио престолонасљедник и надвојвода Франц Фердинанд, који је дошао да надгледа војне маневре два дана раније у источној Босни, уз границу са Краљевином Србијом. Управо су Младобосанци искористили тај моменат и извршили атентат на Фердинанда, али умјесто Оскара Поћорека (гувернера БиХ) погођена је Фердинандова супруга Софија.
Први свјетски рат
Бечки двор је оптужио Србију да стоји иза овог атентата, па је објавио рат, када је Пашићева Влада одбила злогласни Јулски ултиматум у 10 тачака. Одмах је отпочела мобилизација и попуна јединица.
Аустријски цар Франц Јозеф је дао Поћореку одријешене руке и двије армије (Пета и Шеста) са укупно 250.000 војника, пјешадија, артиљерија, инжињерија, речна морнарица... јер је он био и најгласнији у дискусијама да Србију морају бацити на кољена и унишитити. Тиме би се наставио германски план о Продору на Исток (нем. Drang nach Osten), односно да границе Хабзбуршке монархије буду на Босфору.
Кристална ноћ у Сарајеву 1914.
Још крајем јуна у Сарајеву, Мостару, Тузли, Зеници, Бањалуци, Невесињу, Бихаћу и другим већим мјестима широм БиХ је отпочело страховито дивљање против Срба и њихове имовине. Ово је било дириговано и планирано недјељама раније. За само три седмице из источне Босне и Херцеговине прогнано је око 35.000 Срба, а преко 5.200 их је утамничено одакле се скоро половина није вратила жива.
Средином августа 1914. године аустроугарске јединице су биле већ у Посавини и Подрињу, гдје се само чекао знак за напад. Ово је учињено 12. августа када су у зони Лознице и Зворника аустроугарски пукови прешли на десну обалу ријеке Дрине. Чим су ступили на тло Краљевине Србије аустроугарски војници су почели са злодјелима над цивилима, а титулу "вражија" понијела је хрватска 42. домобранска дивизија из загребачког 13. корпуса.
Бечки двор је и пре отпочињања рата већ имао неколико формираних концентрационих логора, а касније како се рат распламсавао стварани су нови. Тако је широм Аустроугарске било десетине казамата у које је доведено преко 250.000 Срба са подручја Краљевине Србије, Војводства, Херцеговине, Далмације, Лике, Баније, Кордуна, Босне, Барање и Славоније. У Босни је формиран Добојски логор, у Чешкој: Јиндриховице, Омолуц, Броумов... Шопроњек и Нађмер у Угарској... Нежидер, Маутхаузен, Ашах у Аустрији...итд. Смртност у овим логорима је била преко 37%...
Аустроугарска је у другој половини 1914. године имала три велике офанзиве (Церска, Дринска и Колубарска битка) на Србију које су се неуспјешно завршиле, чиме је изазвала срамоту пред свијетом, док је Србија себи подигла велики углед.
Вјешање Срба у Мачви 1914.
Октобра 1915. године Аустроугарској војсци прискаче у помоћ Њемачка и Бугарска... тако да је извршена Тројна инвазија. Србска војска се не предаје већ креће са народом на југ ка Грчкој преко Албаније, што је било незабиљежено у историји цивилизације. Савезничким бродовима Србска војска је пребачена на Крф, Тунис и Корзику. На окупираним дијеловима аустроугарски војници и жандарми су водили политику терора и репресије гдје су масовно страдали цивили.
Своје јединице након што је завршена балканска кампања почетком 1916. године Бечки двор је послао на друге фронтове: италијански и руски. То им је донијело извјесне предности и остварили су низ побједа. Септембра 1916. године Војници Краљевине Србије успјевају да ослободе Кајмакчалан на планини Ниџе у Македонији.
Хвала деди на победи!
Двије године касније, 1918. године Савезници помажу Србску војску са муницијом и топовима, када је пробијен Солунски фронт код Доброг Поља, а двије србске армије су незадрживо гониле непријатеља, што је условило брзу каптулацију Бугарске и њен излазак из рата 29. септембра. Наредних недјеља аустроугарске и њемачке дивизије су трпеле поразе на балканском и италијанском ратишту али и на Западном фронту, што је довело до распада Аустроугарске царевине, а самим тиме и војске.
НЕСТАНАК
Дана 4. новембра 1918. године царска Влада у Бечу је "пала", односно доживјела колапс. Седмицу дана касније и Њемачка је капитулирала чиме је окончан Први свјетски рат.
Одлучено је да се подијеле Аустрија и Мађарска на свако свој дио, док је добар дио територија се нашао у другим новоформираним државама: Пољска, Чехословачка, Краљевина СХС...
Како су направљене нове државе, тако су настале и двије мање војске.
Лоше искројена капа: Версајски мир
На Версајској мировној конференцији у Паризу средином 1919. године Аустрија и Мађарска су прихватиле постојеће стање, односно нове границе у Европи које су настале.
Занимљиво је то што је делегација Краљевине СХС доставила савезницима извјештаје и обимну документацију коју је урадио швајцарски криминолог и форензичар др Рудолф А. Рајс у коме су наведена детаљни злочини над цивилима, али они нису нашли за сходно да обавежу поражене земље да испоруче своје официре и војнике државама гдје су учињени та злодјела.