Хелмут Кол (1930-2017) је био немачки историчар, политичар и канцелар са најдужим стажом на том месту (чак четири мандата). Водио је немачку државу у последње две деценије 20. столећа, са укупно 195 месеци владавине.

Био је антиславенски настројен и водио је политику новијег немачког империјализма, односно уједињења Европе на штету малих народа. Дочекао је рушење Берлинског зида крајем 1989. године и уједињење Источне и Западне Немачке у једну државу наредне јесени. Његова идеја о увођењу јединствене европске валуте (евро) је заживела 4 године пошто је он сишао са власти.

Почетком деведесетих година Кол је активно заговарао разбијање Југославије и признавање њених република као независних држава. У томе је највише подржавао СР Хрватску и њен обрачун са грађанима србске националности. Такође, он је помагао албанску националну заједницу у Републици Србији који су радили на прекрајању граница на Балкану и стварању шовинистичке идеје ткз. Велике Албаније са геноцидним намерама. И током рата у Босни и Херцеговини је био против Срба. Сматра се да је био један од креатора Дејтонског мировног уговора 1995. године у Охају.

Постао је почасни председник своје странке Хришћанска Демократска Унија 2000. године. Иначе по вероисповести је католик, а политичко уврење му припада десном конзерватизму.

Током Другог светског рата Хелмут Кол је био члан организације Хитлерова омладина, где је чак и положио заклетву на верност са 15 година старости.

Студирао је политику и историју на Хајделберг унверзитету. Током студија је био члан многих омладинских организација и имао доста јавних наступа. Докторирао је историју са само 28 година.

Хелмута Кола су амерички председници: Џорџ Буш и Бил Клинтон описали као "највећег европског политичара друге половине 20. века".

Умро је 16. јуна 2017. године у својој кући на перфиерији Мајнхајма (градић на западу Немачке).

ЖИВОТОПИС

Хелмут Кол (нем. Helmut Kohl) је рођен 3. априла 1930. године у Лудвихшафену, градић на крајњем западу данашње Немачке у покрајини Рајна-Палатат.

Тада је то била Вајмарска Република, која је настала након пропасти Немачког царства у Првом светском рату.

Порекло и детињство

Његов отац се звао Ханс (1887-1975) који је био ветеран и војник Баварске армије, а са њом је био учесник Великог рата. Борио се на Западном фронту са Французима. Мајка му се звала Цецилија р. Шнур (1891-1979).

Сем Хелмута, његови родитељи су имали још двоје деце.

Његова породица је била врло конзервативна и религиозна која је често одлазила у Римокатоличку цркву. Тако да је и сам Хелмут био одан Партији католичког центра.

Немачки дечаци поздрављају Хитлера

Његов старији брат је погинуо током Другог светског рата као млади војник регрут. Тако је и Хелмут Кол био учлањен у нацистичку организацију Хитлерова омладина (нем. Deutsches Jungvolk), где је полагао заклетву на верност Фиреру, када је имао свега 15 година, односно 20. априла 1945. године, када се рат већ завршавао у Европи.

Према неким причама и сам Кол је тада добио позив да обуче униформу и задужи пушку, али због година није учествовао у борбама.

Образовање

Кол је основну школу завршио у Рупречту, а надовезао се са гимназијом Мак-Планк 1950. године.

У Франкфурту на Мајни, млади Хелмут је започео студије на Правном факултету, али је већ после два семестра одустао од тога.

Прешао је 1951. године у Хајделберг универзитет где је студирао политичке науке и историју. Дипломирао је 1956. године. У студентским данима Кол је био члан омладинских организација.

Докторирао је историју 1958. године код професора Валтета П. Фуша.

Породица

Хелмут се оженио 1960. године са Хенелором Ренер. Са њом је живео до 2001. године када је она извршила самоубиство. Упознали су се 1948. године на часовима плеса. Она му је родила два сина: Валтера (1963) и Петра (1965). Хенелора је студирала језике и течно је говорила француски и енгелески.

Супруга му је у политици била важан саветник. Упућени кажу да је она заговарала уједињење Немачке почетком осамдесетих годна 20. века када је то био пуки сан. Синови су им се школовали у САД на Харвард универзитету.

Док је био у болници 2008. године, Хелмут Кол (тада 78 година) се оженио 44 године млађом женом Мајки Рихтер, својом бившом сарадницом. Са њом није имао деце. Његовој другој женидби су се противили сви: пријатељи, породица, страначке колеге, медији... Другу супругу су синови оптуживали да Хелмута држи као затвореника. Она је још за његова живота у кући направила "Колов музеј".

Каријера и политика

Добио је посао као помоћник директора ливнице у Лудвигшафену, а две године касније постаје управик Индустријског синдиката за хемију у истом граду.

Хришћанска Демократска Унија (ХДУ) је странка основана 1946. године и њима се придружује млади Хелмут Кол са 18 година. Одмах постаје предводник омладине те партије. Већ 1953. године примљен је у управни одбор ХДУ за своју покрајину. Његов циљ је тада био да окрене омладину цркви.

На челу странке Хришћанских демократа

Шездесетих година 20. века Кол је имао низ избора и борби за своје место у странци ХДУ. Тако је и маја 1969. године преузео вођство читаве странке ХДУ. Фокусирао се са својим реформама на образовање и школе. Ту се повезао са политчаром Хајнер Гајслером, са којим ће сарађивати две деценије. Почетком седамдесетих година је унутар странке ХДУ имао низ трзавица које су га коштале подршке и тек 12. јуна 1973. године добија право поверење пошто се Барзел повукао. На том месту је остао 25 година.

Све до почетка осамдесетих година Хелмут Кол је био гласан опозициони лидер Социјал-Демократској Партији (СПД)

ВЛАДАВИНА

Октобра 1982. године успева да гласањем у Бундестагу добије поверење и постане 8. немачки послератни канцелар (премијер). На тој позицији Хелмут Кол се задржао све до 27. октобра 1998. године, што практично значи да је водио Немачку 5.869 дана. Овакав успех није имао ни легендарни Ото Бизмарк.

Помирење и уједињење

Измиривање некадашњих непријатеља Западне Немачке је била главни циљ Хелмута Кола у спољној политици.

Дана 22. септембра 1984. године дошло до важног састанака са председником Франсоа Митераном у Вердену, где се током Првог светског рата са водила жестока битка са Французима. Ту је симболично дошло до "сахране оба светска рата", односно закопавање непријатељстава две велике европске државе и народа.

Кол се трудио да са колегама у Паризу створи коалицију односно нове савезнике, јер је сматрао да ће то бити у духу нових европских интеграција. Резултат тога је да Европска економска заједница постала Европска унија 1992. године.

Историјски дочек Кола у Дрездену 1990.

Осим што је тражио савезнике у Европи, Кол је трагао и за преко океанским земљама тј. Сједињене Америчке Државе. Тако је 5. маја 1985. године угостио Роналнда Регана 40. америчког председника, са којим је посетио гробље у Битбургу, на коме су сахрањени војници нацистичких СС једница. Њихово партнерство је било значајно за окончавање Хладног рата односно разбијање Совјетског Савеза, великог супарника западне хемисфере.

Хелмут Кол је 1987. године угостио Ериха Хонекера, лидера Источне Немачке. Био је то прва посета те врсте и може се сматрати историјском.

У другој половини осамдесетих година Хелмут Кол је све чинио да дође до поновног уједињења Западне и Источне Немачке, што је почело да се остварује са рушењем Берлинског зида септембра 1989. године, а историјско спајање се десило годину дана касније. Каснија испитивања јавног мијења у тадашњој Источној Немачкој показују да су грађани те земље желели да буду самостални, без надзора Совјетског Савеза... тако да су они ово доживели као окупацију.

У фебурару 1990. године Кол одлази у Москву где се сусрео са Михаилом Горбачовом, тадашњим совјетским председником где је добио гаранције да се СССР неће мешати у процес, нити ометати "уједињавање" две Немачке.

Последица је била таква да су јединице Црвене армије и читава администрација Совјетског Савеза напустили Источну Немачку током 1990-1991 и вратили се у матицу. Ово није била само пука победа Хелмута Кола, већ историјски моменат који је одредио даљу судбину свих европских народа. Званично уједињење се десило 3. октобра 1990. године. Берлин је поново постао главни град, а пет покрајина Источне Немачке се присајединило Западној Немачкој.

Последњи совјетски лидер Михаил Горбачов на Кавказу
прима Ханса Геншера и Хелмута Кола (десно) 1990.

Када је 25. децембра 1991. године званично нестао Совјетски Савез канцелар Хелмут Кол је ликовао од среће. Знао је да може да настави са ширењем.

У Варшави 14. новембра 1990. године Кол је потписао споразум са Пољском, према коме се уједињена Немачка јавно одрекла својих територија источно од реке Одре. То су била подручја које је Немачка до 1944. године контролисала. Само пар месеци раније је Кол изјавио да ће те територије Немачка вратити, ако треба и силом, а што је изазвало прави дипломатски скандал. Исто је урадио и са Чешком Републиком када је 1993. године потписан уговор о одрицању Судета, историјске области коју су до Другог светског рата насељавали претежно Немци.

Са британском премијерком Маргарет Тачер, Кол није био у блиским односима. Енглези су страховали од уједињења Немачке, јер је то опасност од новог светског рата.

Бивша Југославија

У пролеће 1990. године у Југославији је дошло до вишестраначких избора где су у западним деловима земље победиле сепаратискичке партије којима су сигурносно-обавештајне службе и  западни политичари пружали подршку, а међу њима је и Хелмут Кол био најгласнији. Тада је дошло и до озбиљне политичке кризе која је резултовала са илегалним наоружавањем хрватских и словеначких сепаратиста (Јанез Јанша и Мартин Шпегељ).

Кол је на Југославију гледао као "србско чедо" и да треба је уништити. Тако је и давао подршку Љубљани и Загребу у томе да остваре своје снове о независности. Иначе у Немачкој још од касних педесетих година 20. века су постојали скривени кампови за обуке хрватских младића за тероризам и диверзије. Кол је знао за ово, али није их затварао.

Колова администрација је активно помагала Хрватску у грађанском рату 1990-их година када је Туђманов режим прогнао преко 650.000 Срба из бивше југославенске републике. Грађани србске националности нису бежали услед злочиначких операција: Олуја, Бљесак, Откос, Оркан, Медачки Џеп, Миљевачки плато... већ је систем застрашивања у урбаним срединама био такав да су Срби масовно напуштали своје домове у страху за личну сигурност: Карловац, Госпић, Сплит, Дубровник, Сисак, Осијек, Вуковар, Вировитица, Бјеловар, Шибеник, Задар, Загреб...итд.

Многе земље Европске уније (прва Немачка) су 15. јануара 1992. године признале самосталност Словеније и Хрватске, а најављено је признавање Македоније и Босне и Херцеговине... овде је Влада Хелмута Кола била највећи поборник оваквих идеја и вршила антисрбску пропаганду деценијама која није ни престала након одласка Кола са места канцелара. Штавише, у том периоду Хелмут Кол је међу својим савезницима из ЕУ и НАТО пакта одобравао санкције према Србији и Црној Гори, јер је желео да казни "зле Србе".

Чим су отпочели оружани сукоби у Босни и Херцеговини у пролеће 1992. године, Хелмут Кол се ставио на страну муслимана и Хрвата и заговарао њихов савез против Срба. Помагао их је финансијски, војно, логистички, медијски... чак је и новембра 1995. године у Дејтону где је дошло до потписивања споразума којим је окончан босанско-херцеговачки рат подржавао захтеве Алије Изетбеговића и Фрање Туђмана.

Сусрет са Фрањом Туђманом 5. децембра 1991.
"Danke Deutschland" - хвала вам за све

У његовом последњем мандату немачког канцелара жариште оружаних сукоба у бившој Југославији се из западних делова, пребацило на југо-источне... када је почела опет антисрбска хистерија где су Албанци са Косова и Метохије злоупотребљени. Ради се о томе да је албанска национална заједница у Републици Србији деценијама вешто манипулисала са својим правима на најгори могући начин, причајући како су њихова права "угрожена". Немачки медији су пуштали само вести из Тиране.

Хтели су остварење шовинистичке идеје ткз. Велике Албаније али на штету Србије, Вардарске Македоније, Грчке и Црне Горе. Сем Американаца у томе су имали велику помоћ администрације Хелмута Кола. Он је заправо желио Србију да види на коленима. 

Иако није дочекао НАТО агресију на Савезну Републику Југославију на власти, отворено је заговарао такву идеју.  

Договорена помоћ и Албанцима, јуна 1998.

НАПУШТАЊЕ ПОЛИТИКЕ

На изборима 1998. године Хелмут Кол је изгубио поверење, а победио га је Герхард Шредер из Доње Саксоније који је два пута био канцелар. Разлог томе је била лоша унутрашња политика Колове администрације која је резултовала великом незапослености.

Међутим, Шредера је заменила Ангела Меркел 2005. године. Она је још од 1991. године била Колова штићеница и била постављена у савезну Владу.

Путин дочекује Кола у Кремљу 6. марта 2002.

Званично је напустио политику 2002. године, иако је његова странка ХДУ хтела касније да искористи његове успехе на спољном плану, ради својих политичких поена.

Три пута је објављивао своје мемоаре под насловом "Успомене", у којима се осврнио на три периода: пре владавине 1930-1982... прва два мандата 1982-1990... и деведесете године. Сем тога, објавио је и књигу "Без бриге за Европу".

Доживео је мождани удар и завршио у инвалидским колицима 2008. године. Имао је делимичну парализу и отежан говор.

Занимљиво је то што је од 2011. године почео новинарима да даје интервјуе у којима је осуђивао политику Ангеле Меркел, своје дугогодишње сараднице, рекавши да она уништава "његову Европу".

Априла 2016. године у својој резиденцији је примио мађарског премијера Виктора Орбана, са којим је имао разговоре о Мигрантској кризи, где су издали заједничко саопштење у коме су навели да Европа није спремна да апсорбује толики број избеглица из исламских земаља.

СМРТ И ЗАОСТАВШТИНА

Хелмут Кол је умро у 87. години живота 16. јуна 2017. у својој кући у месту Лудвигшафен, округ Огершајм. Сахрањен је на гробљу католичке катедрале у Спајеру. Он је то место изабрао у лето 2015. када му је здравље озбиљно нарушено. 

Његовој сахрани није присуствовао нико од његове најближе породице: деца и унуци, али ни на једној церемонији која је касније посвећена њему.

Хелмут код Папе Бенедикта XVI

Многе јавне личности из Европе и света су њему су одавали почаст, међу њима су:

• Папа Фрањо, поглавар Римокатоличке цркве, назвао је Хелмута Кола "великим државником и преданог Европљанина који је видео далеко".
   
• Тензин Дијасто, 14. Далај Лама, похвалио је Кола као "визионара и вођу".
   
• Доналд Туск, политичар из Пољске, председник ЕП, назвао је Кола "уједињитељом Европе".
   
• Џорџ В. Буш, амерички председник хвалио је Кола као "пријатеља слободе и великог државника послератне Европе".
   
• Бил Клинтон, председник САД, говорио је да је тужан због смрти драгог пријатеља и да је Кол "био визионар Европе 21. века".
   
• Џејмс Бекер, амерички дипломата је Колову смрт назвао "губитком звона слободе".
   
• Емануел Макрон, француски лидер је за Кола говорио да је "изгладио француско-немачке односе".
   
• Марк Руте, шпански премијер хвалио је Кола као великог државника који је "обликовао европску историју".
   
• Мариано Рахои шпански премијер је говорио да је оставио дубок траг у европској историји.
   
• Романо Проди, италијански премијер и председник Европске комисије казао је да је Кол "Европски див".
   
• Виктор Орбан, мађарски премијер је Кола хвалио да је велики "старац" и пријатељ Мађара.