Ханс-Дитрих Геншер (1927-2016) је њемачки правник, политичар, министар и вицеканцелар Немачке који је био једна од главних карика разбијања Југославије почетком деведесетих година 20. вијека.
Геншер је током Другог свјетског рата имао учешћа као дио Хитлерове омладине и пред сам крај рата положио је заклетву у Нацистичкој партији. Чак је био послат као припадник 12. армије у борбе за одбрану Берлина у прољеће 1945. али је касније повучен.
Успјева да побјегне из Источне Њемачке у Западну 1952. године и да настави школовање у Хановеру. Запослио се прво као адвокат у Бремену и кренио у политичке воде да гради каријеру. Био је присталица Слободне Демократске Партије (СДП) са којом је имао великих успјеха.
Улази у Владу Западне Њемачке 1969. године и добија одмах високе и одгворне функције. Почео је као министар унутраших послова, а 1974. године долази на чело Министарства спољних послова, када је постао и замјеник премијера западноњемачке Владе.
Одлично је кокетирао са хрватско-усташком емиграцијом која је седамдесетих и осамдесетих година у Западној Њемачкој имала врло добар пријем и подршку током "Операције Гладио". Добијали су мјеста за оснивање тренажних кампова у коме су им њемачки војни инструктори држали обуке за тероризам и диверзије. Један од таквих центара је био код Штудгарта.
Геншер се сматра за главног архитекту историјског уједињења Западне и Источне Њемачке, при чему је канцелар Хелмут Кол био извршилац тог чина. На руку им је ишло пасивност Совјетског Савеза којег је водио контраверзни лидер Михаил Горбачов. Берлински зид је срушен 9. септембра 1989. године, а годину дана касније Источна Њемачка се присајединила Западној.
Почетком деведесетих година, Геншер је био ватрени поборник идеје растурања Југославије гдје је лобирао код својих савезника како у НАТО тако и Европској заједници. Он је у свему томе имао не само мржњу према Србима, већ и финансијску корист, јер је извозио наоружање у Словенију и Хрватску, упркос томе што је владао ембарго од стране УН.
Иако му је нуђено 1992. године да буде предсједник уједињене Њемачке, он је то одбио и повукао се са јавне политичке сецене иако је био на врхунцу популарности. Процјена је била да би имао повјерење половине бирача. Ипак, није нестао из јавног живота, већ је основао чак и своју консултантску кућу.
Женио се два пута и има једну кћер.
Умро је 2016. године у свом дому у Вахтбергу, недалеко Бона.
У Хрватској Геншер ужива велики углед јер се сматра да је управо он одиграо кључну улогу у признавању Хрватске као независне државе током 1991-1992.
ЖИВОТОПИС
Ханс-Дитрих Геншер (нем. Hans-Dietrich Genscher) је рођен 21. марта 1927. године у градићу Хале, покрајина Саксонија. У то вријеме то је било део Вајмарске Републике, државе која је настала на рушевинама Њемачког царства, након Првог свјетског рата који је цар Вилхем II изгубио.
Отац му се звао Курт и био је адвокат по занимању, а мајка Хилда је била домаћица. Рано је остао без оца, већ са девет година.
Други свјетски рат
Адолф Хитлер је освојио власт почетком 1933. и полако почео са остварењем визије о прекрајању граница у Европи, освајању цијелог свијета и елиминацији неподобних народа, углавном Славена (Руси, Срби, Пољаци, Чеси...), али и Јевреја које је сматрао за најопасније непријатеље њемачког народа.
Касније је Хитлер постао фирер Трећег Рајха. Окупирао је Чехословачку, а потом и анексирао је Аустрију (1938.), напао Пољску (1939.) чиме је започет оружани сукоб највећих размјера. Земље Бенелукса и Француска су поражене за пар мјесеци средином 1940.
У прољеће 1941. Вермархт са сателитима окупира Краљевину Југославију, Грчку и напада СССР (Операција Барбароса). Геншер је волио да слуша вијести са радија о томе како напредују Хитлерове армије ка Москви. Сљепо је вјеровао у остварење његових сулудих снова.
Њемачки дјечаци поздрављају Фирера
Када је млади Геншер напунио 16 година постао је дио одреда који су пружали подршку Луфтвафеу (ратном ваздухопловству), да би са 17 љета постао члан Хитлерове омладине (нем. Hitler Junged) и Нацистичке партије. Добио је пушку и са вршњацима је послат на фронт као испомоћ. Његова јединица је била у саставу 12. армије под заповједништвом Валтера Венка, која је послата као подршка за одбрану Берлина у прољеће 1945.
Ипак, бива заробљен од англо-саксонских савезника и доспијева у енглески логор, гдје је провео два мјесеца на испитивању, али је пуштен на слободу. Тада је радио на градилиштима као помоћни радник и издржавао себе и породицу.
Школовање и каријера
Матурирао је 1946. године и уписао Правни факултет у Лајпцигу, који је завршио три године касније. Тада 1946. зоне које су окупиране од Црвене армије су прогласиле Источну Њемачку, а економско уређење је било социјализам.
Побјегао је у Западну Њемачку 1952. и положио Државни испит у Хановеру. Тако је стекао адвокатску дозволу.
Дочекивање Геншера у Ерфурту, 1990.
Канцелар Вили Брант (1969-1974) му је дао повјерење да буде министар унутрашњих послова. Ово је било велико изненађње с' обзиром на то да је имао нацистичку прошлост, али је пребјегао из совјетске окупационе зоне. У то доба хрватска емиграција је врло добро кокетирала у Западној Њемачкој. Имали су кампове за обуку (тероризам и диверзије), а те специјалистичке курсеве су им држали војни инструктори, како њемачки, тако и енглески и амерички.
Један од најпознатијих кампова је код Штудгарта где је био и центар ткз. Хрватско Револуционарно Братство. Они су имали одређене привилегије јер је НАТО форсирао тајну Операцију Гладио, односно био је то један вид борбе против комунистичких режима "иза гвоздене завесе".
Када су Владу састављали премијери: Хелмут Шмит и Хелмут Кол, Геншер је 17. маја 1974. године добио мјесто министра иностраних послова. Са канцеларом Колом је разрадио пројекат поновног уједињења двије њемачке државе. У томе су имали помоћ САД, али је на руку ишла пасивна спољна политика задњег совјетског лидера Михаила Горбачова (1985-1991).
Берлински зид као симбол надмоћи СССР је срушен септембра 1989. године, а наредне јесени долази до историјског Уједињења. Многи аналитичари сматрају да иако је сам чин Уједињења извршио Хелмут Кол, да је главни архитекта био управо Ханс-Дитрих Геншер.
Дочекивање америчког предсједника Џорџа Буша, 1989.
"Остаци Берлинског зида"
Јединице Црвене армије су се повлачиле неколико мјесеци ка Русији. За собом су оставили нешто наоружања у магацинима, што је обрадовало самог Геншера.
На врхунцу популарности Геншер се маја 1992. године повлачи из политичког живота, иако му је нуђено да буде предсједник Њемачке. Рачунало се да ће имати подршку половине бирача.
Он је основао своју консултантску компанију која је пружала услуге у области права и економије.
Политика и друштвени активизам
Мало посље Другог свјетског рата Геншер у родном мјесту учлањује се у Либерално-демократску партију Источне Њемачке (ЛДПД).
У савезни Парламент улази 1965. као посланик Слободне Демократске Партије са изборне јединице Бремен. Члан Бундестага остаје све до 1998. године.
Занимљиво је то што је почетком 21. стољећа имао врло добре контакте са руским тајкунима, познат је случај Михаила Хордоковског.
Породица
Има два брака. Први пут се оженио 1958. са Луси Швајцер, са којом је био у браку осам година.
Други пут се женио 1969. са Барбаром, која му је родила кћерку. Са њима је живео код Бона у мјесту Вахтбергу.
УДРУЖЕНИ ЗЛОЧИНАЧКИ ПОДУХВАТ
Када је Њемачка постала опет велика, Њемци су осјетили поново моћ. То је дало прилику и Колу и Геншеру да показују своје иредентистичке амбиције. Хелмут Кол је јавно говорио о повратку Судетске области на тлу Чехословачке, што је изазвало дипломатски скандал.
Старо-ново пријатељство: Њемци и Хрвати
Почетком 1991. године када се Југославија налазила у дубокој политичкој и економској кризи, Геншер је међу савезницима како у НАТО, тако и у Европској заједници лобирао да се призна независност Словеније и Хрватске. Код Геншера тада није било само пуке нетрпељивости према Србима, већ и прилика да оствари финансијску зараду. Наиме, он је условио сепаратисте да ће им помоћи, ако купе од њега наоружање које је остало у складиштима иза Црвене армије.
И у Загребу и у Љубљани 25. јуна 1991. илегално је проглашена независност што је у СР Словенији одмах довело до двонедељног рата са Југославенском Народном Армијом и Савезном полицијом СФРЈ, а отпочео је и прогон србске националне заједнице.
У СР Хрватској су оружани сукоби почели пар недеља касније, по сличном моделу, али су Срби били далеко бројнији.
Нови Јулски ултиматум у Београду, 1991.
Геншер је ишао толико далеко да је одлазио 19. децембра 1991. у Ватикан, да се залаже код Папе за признавање Словеније и Хрватске. У почетку му то нису дали за право, али је мало посље одлука промјењена.
Хрватска је добила званично признање 15. јануара 1992. од стране Њемачке само два дана након Ватикана. Била је то девета земља која је урадила тако нешто. Исто је урадила и Аустрија.
Иако су многи европски политичари упозоравали да ће та одлука само поспијешити оружане сукобе у Југославији, Геншер се није освртао на то. Њега је то само радовало, а имао је и финансијско задовољство. Штавише и генерални секретар УН Хавијер Перез де Куељар је имао критике на одлуке самог Геншера.
Геншер, Горбачов и Кол, 15. јула 1990.
Ратови на јужнославенском простору деведесетих година 20. вијека сматрају се за највећу трагедију европског континента након 1945. године, јер су посљедице несагледиве. Стотине хиљада људи је прогнано из својих домова, оснивани су концентрациони логори, убијена су чак и дјеца... Материјална штета је огромна. Срби у Хрватској су практично нестали, јер је њихова бројност сведена на три процента, а исто тако и на територији Федерације БиХ.
Њемачке банке су након свих тих ратова давале кредите југославенским републикама за обнову и развој, са великим каматама. Био је то још једна корист која је остварена Геншеровим одлукама.
СМРТ И ЗАОСТАВШТИНА
Геншер је умро од срчаних компликација 31. марта 2016. године на свом имању код Бона. Поживео је 89 година. Неколико дана након смрти организоване су му комеморације, једна на Лајпцишком универзитету, а друга у странци гдје је био дугогодишњи члан.
У Хрватској Геншер ужива велики углед, чак је добио неколико улица и тргова. Али то није све, Сања Трумбић је тада по налогу владајуће врхушке Хрватске Демократске Заједнице отпјевала пјесму 'Данке Дојчланд', која је виђена као политички кич, а претворило се у спрдњу на рачун хрватске независности. Само годину касније, та пјесма се више није емитовала.
С друге стране међу србском популацијом изузетно популарна пјесма почетком деведесетих година је била "Европска демократска песма", коју је извела група народних пјевача "Браћа Бајић". Ту се у једном стиху спомиње и Геншер.
Аој Швабо Геншеру, Геншеру,
шта спремаш за вечеру, вечеру,
Словенија много мала,
цела би ти стала у стомак
У Лајпцигу је постао почасни доктор наука, док је од Француске добио Орден Великог крста.