Када говоримо о албанском сепаратистичком покрету у Југославији, уочавамо три кључне фазе у његовом деловању.
- Прва фаза се везује за време монархистичке Југославије.
- Друга за период комунистичке Југославије
- Трећа фаза наступа почетком деведесетих година 20. века нестанком СФРЈ и формирањем СР Југославије (Србија и Црна Гора).
Свака од ових фаза има своје специфичности условљене различитим околностима. На првом месту морамо узети у обзир спољнополитичке прилике које су се мењале, а свакако су имале значајан утицај како на Југославију, тако и на сам албански сепаратистички покрет. Никако не смемо занемарити ни различите процесе који су се одвијали унутар албанског покрета, а који су одређивали динамику његовог деловања и начин борбе за остварење циљева. Такође, унутрашње прилике у Југославији су имале посебну важност, јер је од њих зависио начин третирања албанског сепаратизма.
У монархистичкој Југославији албански сепаратистички покрет био је везан за једну доминантну великоалбанску организацију - Косовски комитет. Управо та организација представљала је центар политичког окупљања, али и оружаног деловања албанских сецесиониста. Повезан са спољним фактором, тачније Италијом, која је тежила да преко те велико-албанске организације остварује своје интересе на Балкану, Косовски комитет је одиграо кључну улогу у пружању сваке подршке (материјалне, логистичке, оружане и политичко-пропагандне) албанским сепаратистима у Краљевини Југославији. Пошто је у том тренутку албанска дијаспора била веома мала и готово без икаквог значаја у кључним глобалним центрима одлучивања, залеђина Италије и њен утицај био је драгоцен за албанске сецесионисте.
Са друге стране, одлучно деловање власти у Београду против албанског сепаратизма у највећој мери је сузбило антидржавно деловање на Космету. Тачније, албански сепаратисти су се, након гушења Дреничке побуне 1919. године, ограничили на мање терористичке акције, које су с временом, услед дејства југословенских снага безбедности, губиле на интензитету.
Након Другог светског рата албански сепаратистички покрет се значајно мења. Велики број албанских исељеника ствара моћну дијаспору, чији утицај расте не само у Европи већ и у Аустралији, а посебно САД. Такође, уместо некад доминантне једне организације, Косовског комитета, стварају се десетине већих или мањих идеолошки подељених групација. Независно од тога да ли су биле прозападног или комунистичког опредељења, циљеви тих организација суштински су се поклапали и сводили на борбу за формирање Велике Албаније.
Унутар комунистичке Југославије такође су деловале различите сепаратистичке албанске организације. Нарочито су биле активне непосредно након завршетка рата и сачињавали су их припадници некадашњих квинслиншких наци-фашистичких организација, попут вулнетара, балиста, црнокошуљаша итд. Међутим, највећу снагу албански сепаратистички покрет у Југославији имао је у самој владајућој КПЈ, тачније у кругу југословенских комуниста албанске националне провенијенције. Језгро њиховог деловања био је обласни, а касније покрајински комитет партије у јужној српској покрајини, где су кључну улогу имали сепаратистички настројени албански комунистички кадрови предвођени Фадиљ и Мехмет Хоџом, Имером Пуљом, Исметом Шаћиријем, Вели Девом и осталима.
Сепаратистичке тежње албански комунисти у Југославији исказали су још током Другог светског рата, када су крајем 1943. и почетком 1944. године организовали Бујанску конференцију. Наиме, закључци те конференције сводили су се на слање јасне поруке да они будућност Космета виде у оквиру комунистичке Албаније. Одлуком Тита и врха партије албански комунисти са Космета тада су суштински само укорени, али значајније, нарочито личне политичке последице нису трпели.
Разлог за такав исход овог случаја можемо пронаћи у томе што сепаратистичке тежње албанских комуниста нису ни биле у колизији са традиционалним ставом КПЈ и Комунистичке интернационале (Коминтерне). Тачније, генерални став и југословенских комуниста и Коминтерне сводио на то да је Југославија вештачка версајска творевина у којој је српска буржоазија подјармила друге народе (!?) а који следствено томе имају право на самоопредељење до отцепљења. Делимично, КПЈ је тај наратив кориговала уочи и током рата, када је прихваћен став да ће се о националном питању у Југославији одлучивати након окончања сукоба и спровођења комунистичке револуције. Самим тим Бујанска конференција је у врху партије доживљена као искакање комуниста са Косова и Метохије из наратива креираног управо да би се избегле међуетничке поделе у тренутку када се радило на реализацији великих идеолошких и револуционарних циљева, што практично значи да су албански комунисти на Космету кажњени због погрешног „тајминга“, а не због суштине закључака Бујанске конференције.
Након окончања Другог светског рата Космет је добио статус аутономне области у оквиру СР Србије, једне од шест република Титове Југославије. Међутим, такво решење суштински је било привремено. Наиме, у то време разматрано је више опција, па и та да Космет буде припојен Албанији, која би ушла у састав Југославије. По мишљењу југословенских комуниста на тај начин решило би се албанско национално питање, јер би се косметски Албанци припојили матици, док би Срби такође били задовољени, јер би и даље живели у једној држави. Поменути сценарио суштински је омогућавао остварење плана о Великој Албанији, али у оквиру комунистичке Југославије.
Међутим, оног момента када је 1948. године дошло до коначног раскола Тита и Стаљина и када су албанске власти Енвер Хоџе стале на страну Москве, такав сценарио постао је нереалан, а албанско питање у Југославији морало се решавати на други начин. У новонасталим околностима пред албанским комунистима на Космету биле су две опције. Једна, да покушају уз подршку из Албаније и генерално спољног фактора да се отцепе и припоје матици или да се изнутра боре за јачање аутономије не би ли с временом Космет постао седма југословенска република. Тиме би направили кључан искорак ка реализацији плана о независности и прикључењу Албанији.
Албански комунистички лидери у Југославији нису се одрекли ниједне од две могућности које су имали за своју даљу борбу. Управо зато су југословенске службе безбедности имале пуне руке посла у јужној српској покрајини. Убацивање непријатељских елемената из Албаније, преношење порука и материјалних средстава, контакти албанске службе безбедности са најутицајнијим југословенским комунистима на Космету, све то су били изазови са којима се Удба редовно суочавала.
Са друге стране, албански комунистички лидери на Космету покушавали су да своје циљеве реализују и институционално, тачније да систематски јачају своју аутономију и кидају везе са СР Србијом. Наруку им је ишла унутрашња подела у партији на присталице очувања постојећег поретка федералне државе, које је предводио Александар Лека Ранковић и заговорнике даљег слабљења централне власти кроз федерирање федерације под вођством словеначког и хрватског партијског вођства.
Наравно да су албански комунисти листом подржавали ове конфедералистичке структуре, видевши у њиховим тежњама шансу и за остварење својих сепаратистичких планова. Кључни моменат у обрачуну те две струје у комунистичкој Југославији био је Брионски пленум 1966. године. Смена Ранковића означила је пораз такозваних централиста, што је представљало сигнал за активније деловање и албанских комуниста.
Након Брионског пленума Вели Дева је предводио делегацију албанских комуниста на састанку са Титом. Том приликом они су Ранковића оптужили за непријатељско држање према Албанцима. На првом месту за подметања, тачније креирање оптужби на рачун косметских функционера албанске националности, како би се лажно приказали као сепаратисти нелојални Југославији, а самим тим и оправдале репресивне мере снага безбедности на Космету.
Међутим, био је то само увод у ширу акцију албанских комуниста која је започела 27. новембра 1968. године, организовањем масовних демонстрација. Протесте су започели албански студенти испред Филозофског факултета Универзитета у Приштини. Неколико стотина студената са исписаним паролама кренуло је према покрајинској скупштини, где их је зауставила полиција и спречила њихов упад у ту институцију. Након што су се демонстранти повукли и након што им је стигла подршка, не сам суграђана из Приштине већ и других косметских градова, уследио је нови рушилачки поход током кога су разбијани излози, прозори, превртани аутомобили, узвикиване националистичке и шовинистичке пароле. Маса је поново покушала да провали у скупштину, што је уз употребу силе полиција успела да спречи.
Масовност тих демонстрација, а нарочито поруке које су послате уз испољену агресивност забрињавали су руководство државе и партије у Београду. Уследила је брза реакција у правцу завођења реда и смиривања прилика у јужној српској покрајини. Кључну улогу на том плану одиграла је војска, која је извела оклопна возила на улице Приштине након чега се ситуација смирила. Епилог протеста било је двоје погинулих, неколико десетина теже и лакше повређених и огромна материјална штета. Међутим, поред ових директних, остале су и индиректне, политичке последице демонстрација у Приштини.
Наиме, албански комунисти су добро знали да наступају „историјска времена“, односно, да се припремају свеобухватне уставне промене у Југославији, које ће додатно олабавити везе република са савезном владом. Самим тим, желели су да те околности искористе и за ширење сопствене аутономије, тако да су демонстрације суштински представљале вид притиска на водеће политичке структуре у земљи. Односно, циљ протеста био је да се албанско питање у Југославији прикаже акутним, а незадовољство таквим да веома лако може дестабилизовати земљу.
Следствено томе, очекивали су уступке Београда, како би незадовољство било умањено, а опасност од даље дестабилизације неутралисана. Пошто су се те тежње албанских комуниста на Космету уклапале у генерални наратив на ком је почивала комунистичка Југославија, а то је што слабија Србија, то јача Југославија, исход целе ситуације испоставио се као позитиван за албанске сепаратисте.
Уставни амандмани из 1971. и Устав из 1974. године уважили су тежње албанских комуниста и дали АП Косову најширу аутономију. Наиме, не само да је Метохија избачена из званичног назива покрајине него су и ингеренције власти у Приштини биле скоро идентичне републичким овлашћењима, тако да је Косово постало република по свему сем по званичном називу. Везе са СР Србијом биле су изразито лабаве, тако да републичка влада у Београду никако није могла доносити одлуке о покрајинама без њихове сагласности.
Уставом из 1974. године албански комунисти на Космету остварили су значајан успех, али су завршили само једну фазу у борби за остварење сепаратистичких и великонационалних циљева. Самим тим, преостало им је да чекају нову повољну околност, како би поново покренули офанзиву с истим циљем, а прилика им се указала већ почетком осамдесетих година 20. века.
Наиме, смрт Јосипа Броза Тита дубоко је уздрмала Југославију. Није била тајна да је његова личност представљала најснажнији кохезивни фактор те земље, нарочито након Устава из 1974. којим је Југославија суштински постала лабава федерација. Стога, за албанске сепаратистичке кругове у земљи његова смрт била је сигнал да је наступио идеалан моменат за акцију. По старом добром, већ примењеном рецепту, маја 1981. године започели су нови масовни протести, и то не само у Приштини већ широм покрајине. Демонстрације су овог пута биле још насилније, трајале су недељама, уз повремене прекиде, а у пику протеста сматрало се да на улицама косметских градова демонстрира неколико стотина хиљада људи.
Поново је све кренуло са приштинског универзитета, а нема сумње да су као и 1968. године покрајинске политичке структуре биле дубоко инволвиране у сва дешавања. На крају уз увођење ванредног стања и примену репресивних мера војно-милицијских снага и ове демонстрације су разбијене. Стотине људи било је теже и лакше рањено, хиљаде ухапшено, док је званично девет особа изгубило живот. Кључна парола демонстрација Косово република, није остварена, али поново албански комунисти у покрајини нису сносили значајније последице. Једино је председник покрајинског комитета Махмут Бакали поднео оставку.
Демонстрације 1968. и 1981. године на Косову и Метохији суштински су биле средство за остварење циљева албанског сепаратистичког покрета. Односно, плански извршен притисак на власти са задатком да се у преломним моментима за Југославију остваре што већи бенефити за великоалбанску ствар. Иронија је то што је језгро тог сецесионистичког деловања било у самим покрајинским комунистичким структурама, које су дириговале читавим процесом и које су покушавале институционалним путем да Космет издвоје из Југославије.
Са друге стране, у Београду није било ни довољно воље, а ни одлучности да се укаже на суштину проблема, а то је великоалбански национализам и сепаратизам, већ су се те демонстрације третиране као ексцеси заведене масе и појединаца. У таквим околностима све би остало на вербалној осуди и релативизацији целе приче кроз традиционалну критику сваког национализма, а на првом месту великосрпског. Албански национализам сматран је маргиналним, неретко и оправданим, јер је доживљаван као одговор на баук вечито најопаснијег српског национализма. Самим тим, власти у Београду су игнорисале проблем на Космету или су понекад лечиле последице, док је албански сепаратистички покрет то нечињење максимално користио у сврху остварења својих циљева.
Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Преузето са: kcns.org.rs
Објављено: 19.06.2023.