То је била жеља српског народа за враћањем покрајина у правни оквир Србије, тиме је ненасилно спречено њено комадање односно цепање југославенске федерације.

- Опште је место у политичком говору, па и у радовима са стручним претензијама, да је у пролеће 1989. Милошевић укинуо аутономију покрајинама и тиме распламсао насиље на Косову. Чињеница је пак да је отворено сепаратистичко насиље Албанаца почело 1981, а поново избило 1989, уочи доношења амандмана којима покрајине нису укинуте, као ни новим Уставом Србије усвојеним 1990.

Међу 41 амандманом усвојеним 28. марта 1989, најзначајнији је био онај који гласи "О промени Устава одлучује Скупштина СР Србије", чиме је замењена ранија одредба по којој су покрајине САП Косово и АП Војводина имале право вета на одлуку Скупштине СР Србије. Етнички Албанци су гласали за "наметнуте" амандмане и у републичкој и у покрајинској скупштини, а ванредна стања им је уводила савезна држава.

То је доказано и сведочењем Махмута Бакалија у Хашком трибуналу, после чега је одбачена инкриминација Милошевића заснована на миту о амандманима - каже историчар др Миле Бјелајац, директор Института за новију историју Србије.

Озакоњени иредентизам: Устав из 1974.

Он подсећа да је југославенски Устав из 1974. толико конфедерализовао СФРЈ да је, после притиска Међународног монетарног фонда, председништво Централног комитета Савеза комуниста Југославије 21. јануара 1987. предложило републикама око 120 амандмана на тај акт, са циљем да се од Југославије поново направи функционална федерација.

- Угледна историчарка Дајана Џонстон скреће пажњу да су "дужничка клопка" и потоњи захтеви ММФ који су подразумевали уставне промене, а посебно ускраћивање права вета које је парализовало Савезну владу у Београду, али и СР Србију, као предуслов привредне реформе изазвали реакције локалних лидера. Косовски лидери, предоминантно Албанци, одупирали су се свакој врсти реформе.

Западни банкари и дипломате, тражећи од Београда да проведе крупне либералне реформе, самим тим су позивали на укидање аутономије Косова - подсећа др Бјелајац.

Како је дошло до те контрадикције, да Запад тражи реформе, а да их затим осуди? Одговор даје текст из "Њујорк тајмса", објављен августа 1987. под насловом "Два председничка кандидата већ улажу напоре да би добила подршку нове категорије бирача - Албанаца у САД".

КО КОГА ПОДРЖАВА И ЗАШТО

- Неспоран је успех Слободана Милошевића што је у "пет до дванаест" заустављен покушај да се кроз постојеће институције сисетема и власти у Приштини и у Београду обезбеди реализација великоалбанског циља. У том периоду Албанци су имали велику помоћ са стране.

Поред пословично вредне Тиране, подстицај косметским Албанцима долазио је и из Љубљане и Загреба, који су у томе имали своје интересе. Рачунали су да ће управо жариште на Космету одвући и снагу и пажњу Београда, да би они могли лакше доћи до независности својих република.

"Нико не сме да вас бије..."  - Косово Поље, 1987.

Чињеница је да су Велике силе, пре свега САД, имале разне сценарије уочи пада Берлинског зида што је касније довело до присаједињења Источне Немачке Западној... па и око Космета, користећи их као вид притска на власт у Београду. Почетком 1989. рудари (већином алабанске нације) Трепче "самоиницијативно" покрећу штрајк. Убрзо се то "семе" шири по читавом Космету.

Уследиле су велике демонстрације и сукоби са полицијом, што доводи до увођења ванредног стања. Ово је био већ четврти случај да Албанци масовно протествују у Југославији и злоупотребљавају своја национална права.

Свечано проглашење новог Устава СР Србије Албанци су дочекали на нож. Поново на улице и жестоке демонстрације, али не само на Космету. Албанци из Македоније, по Тетову, Струги и Куманову кличу пароле "Хоћемо Велику Албанију" - забележио је Зоран Стијовић, некадашњи врхунски аналитичар Службе државне безбедности СР Србије.

АУТОНОМИЈА ПОДСТРЕКИВАЛА СЕПАРАТИЗАМ

Те 1989. се показала и моћ албанског лобија у Северној Америци, који се развијао од 1948, када је ЦИА регрутовала бивше сраданике наци-фашиста из Албаније и са КиМ. Они су награђени држављанством САД и ширењем утицаја преко веза у тајној служби. Ово је рађено у време почетка Хладног рата, када се размишљало о евентуалном нападу на Совјетски Савез, што је пар лета касније резултовало покретањем Операције Гладио, акција која је рађена у највећој тајности.

Албански лобиста Боб Дол

На тим темељима је представник Доњег дома Џозеф Диогварди, албанско-италијанског порекла, створио у Конгресу САД албански лоби у коме су од 1989. изузетно активни по питању независности Косова и Метохије утицајни сенатори Боб Дол и Алфонсо Д'Амато, као и Том Лантош из Доњег дома.

Они су у Вашингтону 1989. основали и "Албанско-америчку грађанску лигу" као најмоћнију организацију албанског лобија у Сједињеним Америчким Државма.

Амерички амбасадор у Југославији Ворен Цимерман је исте године дошао у Београд, а његове ставове илуструју конструкције у опроштајном телеграму упућеном 1992. Стејт департменту.

Амерички Албанци учествовали као терористи у НАТО агресији

- Цимерман каже "мада су корени нетрпељивости стари вековима, национализам који је убио СФРЈ започео је 1987, када је Милошевић слушајући једне дуге ноћи о злостављању Срба од стране Албанаца покренуо српски национализам, потом укинуо (амандманима) аутономију Космету и Војводини".

Пре 1989. године каже НАТО митологија, на Косову и Метохији је владао мир у систему аутономије која је омогућавала албанској већини висок степен самоуправе (фактички држава у држави), док Срби нису "опозвали аутономију и иницирали ситем одвајања". Успон тзв. ОВК (албанске паравојске) био је по тој легенди неизбежан одговор, а следствено тој интерпретацији, НАТО није имао избора него да покрене војну операцију.

Истина је да је НАТО тестирао свој кредибилитет агресијом 1999. године на Србију и Црну Гору - закључује др Бјелајац.

ОСМАНСКО СУЂЕЊЕ

Мит о великосрпским амандманима је и даље присутан, а они који га шире одбијају да узму у обзир како се албанска већина владала на Косову од 1967. до данас. Она је Устав из 1974. и на њему засноване институције користила за дискриминацију и протеривање Срба из покрајине "легалним" средствима.

Ниједан суд пре амандмана 1989. није био старији и меродавнији од највиших покрајинских, који су судили Србима на османски начин.

СР Србија и СФРЈ су могле само немоћно да гледају како се страна пропаганда, иредентистичка по карактеру, промовише слободно на њеној територији, за њене паре, али без права да оне интервенишу и суспендују једнострану "културну" сарадњу Косова и Метохије са Албанијом - закључује др Бјелајац.

Аутор: Борис Субашић
Вечерње новости
28.03.2024.