Омиљена мета хрватских терориста била су дипломатско-конзуларна представништва Југославије у Западној Немачкој (али и у свету), као и представништва туристичких и авионских агенција (ЈАТ).

У време прекида дипломатских односа између Југославије и Запанде Немачке 1957-1968 раније дипломатске мисије (сада Уред за заштиту југословенских интереса) уживали су слабу заштиту, што је емиграција обилато користила, мада ни након обнављања дипломатских односа та заштита није била на адекватном нивоу. Тако су, на пример шездесетих година, хрватски терористи извршили следећа кривична дела:

• 1961 - на југословенско представништво у Бад Годезбергу бачене запаљиве патроне
• 1962 - извршен је бомбашки напад на генерални конзулат у Минхену
• 1965 - извршен је атентат  на генералног конзула у Минхену Андрију Кларића који је тешко рањен. Jедан атентатор је ухапшен и осуђен на четири године затвора условно и протеран из Западне Немачке
• 1968 - у Штутгарту је  убијен је шеф конзуларне канцеларије СФРЈ Сава Миловановић, а нападач је осуђен на 8 година затвора
• 1969 - у згради Војне мисије у Берлину рањен је шеф југословенске војне мисије у др Антун Колендић и још један службеник Станко Голоб, а нападач је ухапшен и осуђен на осам година затвора
• 1969 - заплењен пакет са експлозивом адресиран на југословенски генерални конзултат у Хамбургу
• 1970 - подметнут је пожар у згради југословенског конзулата у Франкфурту

Сем тога, треба поменути и касније диверзије седамдесетих и раних осамдесетих година у Немачкој:

• 1971 - експлодирала је бомба у југословенском конзулату у Минхену
• 1972 - извршен је покушај атентата у Штутгарту на југословенског конзула Војислава Ђукића који је лакше рањен
• 1976 - извршена је диверзија у гаражи која се налазила у згради југословенског генералног конзултата у Штутгарту
• 1976 - пред зградом југословенског конзулата у Дортмунду експлодирала је мина
• 1976 - убијен је југословенски конзул у Франкфурту Едвин Здовц са пет метака с леђа
• 1976 - покушано је да се подметне бомба испред Југословенског културног центра у Келну
• 1976 - постављена је бомба пред југословенским генералним конзултатом у Штутгарту
• 1976 - извршен је покушај атентата на југословенског конзула Владимира Топића у Диселдорфу
• 1978 - подметнут је пожар у просторијама југословенског конзулата у Фрајбургу
• 1981 - у дворишту Југословенског информативног центра у Штутгарту је експлодирала бомба
• 1986 - на југословенски генерални конзулат у Штутгарту бачена су два „Молотовљева коктела” са запаљивом течношћу

Крижарско братство у Сењу, 1935.

Једна бизарна ствар десила се када је 1987. у затвору Шпандау (где се тада налазио и последњи осуђеник из врха Трећег рајха - Рудолф Хес) откривено тајно складиште експлозива за потребе хрватске емиграције, које је сакрио затворски кувар Никола Алиновић, хрватски емигрант.

Међутим, далеко највећи терористички атак је био напад на југословенску дипломатску мисију (ранију амбасаду која није више имала тај статус због прекида дипломатских односа, тако да се формално радило о Одељењу за заштиту интереса Југославије при Амбасади Краљевине Шведске) у Малмеу (Bad Godesberg-Bon) на Дан републике, 29. новембра 1962.године. Напад је организовало ткз. Хрватско крижарско братство, које је водио свештеник Рафаел Медић, а удар је изведен бомбама и оружјем. Последица напада је оштећење југословенске мисије и убиство службеника југословенског представништва Момчила Поповића.

Напад је имао судски епилог: егзекутор Фрањо Перчић је осуђен на 15 година, организатор акције Рафаел Медић на 4 године затвора, а рад ове организације је забрањен у Западној Немачкој  1963. године.

У ноћи између 30. новембра и 1. децембра 1991. само пет минута после поноћи зграда Уреда СФРЈ у Берлину, у којој се раније налазила амбасада СФРЈ у Источној Немачкој нападнута је „Молотовљевим коктелима”. Захваљујући интервенцији домара и локалне полиције пожар је брзо угашен. Кривци нису пронађени, али време напада непосредно после Дана Републике и на дан када је Југославија створена (1. децембар) могу упутити на закључке ко је починилац тог терористичког напада.

Хрватско-усташка емиграција чије је главно руководство било у Западној Немачкој била је посебно активна у терористичким акцијама у Београду.

На перону железничке станице у Београду 1968. експлодирала је бомба коју је подметнуо усташки емигрант Иван Јелић. Том приликом повређено је 14 лица, а Јелић ухваћен и осуђен на смрт. Исте године на железничкој станици Топчидер у Београду, испред туристичке агенције „Путник” у центру Београда и у просторијама гардеробе железничке станице у Београду (повређено је 13 лица) експлодирале су бомбе подметнуте од усташке емиграције.

Вероватно најпознатији терористички акт десио се 13. јула 1968. када је у београдском биоскопу „20. октобар” експлодирала бомба и том приликом једна особа је погинула а 85 рањено. Бомбу је подметнуо Миљенко Хркач (који се теретио и за подметање бомбе у гардероби железничке станице у Београду исте године), припадник хрватско-усташке емиграције који је ухваћен и осуђен на смртну казну која је извршена 1978.

У главној пошти у Београду откривена су 1969. три експлозивна писма, а 1973. извршена диверзија у гардероби Главне железничке станице у Београду, када је једно лице погинуло, а осморо лица је рањено.

Иначе, после Другог светског рата убацивано је више наоружаних терористичко-шпијунских усташких група (углавном преко територије Аустрије и Мађарске) на територију Југославије, а само од јуна 1947. до јула 1948. у Југославију је убачено 18 таквих терористичких групација. На аустријско-југословенској границу код Филаха (Villach) 1948. ухапшено 96 терориста (тзв. операција Гвардијан) међу којима вођа операције Божидар Кавран, усташки надзорник за град Загреб и заповедник усташа. Такође и Љубо Милош, усташки бојовник и заповедник логора Јасеновац, Стара Градишка и Лепоглава. Свим похватаним терористима је суђено 1948. и осуђени су на смртну казну.

Група терориста ткз. Хрватског револуционарног братства коју је предводио Иван Циндрић убачена је у Југославију (1967), али су похапшени пре него што су извели иједну акцију.

Заплењено оружје од хрватских терориста, 1972.

Крајем јуна 1972. убачена је добро наоружана група „Феникс” од двадесетак терориста на челу са Амброзијем Андрићем и Паваом Вегером (похађао школу за командосе у аустралијској војсци) који су у припреми за операцију прошли обуку герилаца ткз. Хрватског револуционарног братства (ХРБ) у Дурлаху код Карлсруеа, на француско-немачкој граници.

Они су преко Аустрије дошли у БиХ (околина Бугојна), где је уз велики отпор 20. јуна 1972. убијено 15 чланова групе (том приликом погинуло је и 13 припадника оружаних снага СФРЈ). Од преостале четворице на смрт је осуђено њих троје (Ђуро Хорват, Васил Кешкић и Мирко Власновић), док је најмлађи међу њима Лудвиг Павловић осуђен на затвор од најмање 20 година, на личну интервенцију председника Јосипа Броза Тита. Иначе, Лудвиг је изашао из затвора 1991. и погинуо оружаним сукобима са ЈНА у западној Херцеговини исте године.

Све у свему, може се рећи да су шездесетих и седамдесетих година прошлог века југословенске државне и јавне институције Западне Немачке  и Београду живела своје „оловне године”, термин који се у Италији везује за раздобље великих терористичких напада у тој земљи.

Од 1992. у Немачкој нису забележени терористички напади попут оних наведених на југословенска, а касније и на српска дипломатска представништва, али то више није ни било неопходно, циљ сепаратиста и терориста је остварен - разбијена је Југославија.

Аутор: Др Предраг Капор
Вечерње новости
Објављено: 05.04.2023.